Слоновача (понегдје бјелокост) је коштана материја од које су грађене кљове слонова, али и праисторијских мамута, затим нилских коња, моржева, уљешура, дивљих свиња итд. Такође се односи генерално на предмете од слонове кости.

Слонове кљове припремљене за превоз.

Различите врсте слоноваче разликују се по боји и другим својствима. Уз помоћ спектроскопске методе, под микроскопом је могуће разликовати слоновачу азијског од слоноваче афричког слона.

Слоновача се може обрађивати ручно и машински. Драж овог материјала је у млијечној бјелини површине која с временом поприма жућкасти тон. Због своје скупоцјености, која потиче од њене ријеткости и тешке обраде, слоновача је одувијек била симбол друштвеног статуса.

Историја употребеУреди

 
Пријесто бискупа Максимилијана из око 545-550., у Равени, у Италији.

Слоновача се користила још у праисторији за израду разних идола, а затим и у древним цивилизацијама Египта, Месопотамије и Старе Грчке. У Старој Грчкој је била позната хризелефантинска техника вајара Фидије и његове школе, у којој су урађени Атина Партенос и Зевсов кип у Олимпији. У доба хеленистичке умјетности, од слоноваче се правила ситна пластика, употребни предмети, а у Старом Риму конзуларни диптиси, различити украси и предмети за игру. У раном хришћанству и византијској умјетности кипови светаца, реликвије, корице књига с библијским призорима, те бискупски пријестоли.

У доба романике и готике уз већ наведено слоновача се користила и за употребне предмете са умјетничким елементима (прибор за јело, ручице и корице за мачеве идр). У бароку и рококоу користила се за интарзије у дрвету, тоалетне луксузне предмете исл.

У Индији, Кини, Јапану и исламској умјетности од слоноваче су прављене статуе и рељефи са сакралним и еротским приказима те оружје, накит, фигуре за шах идр. Код других азијских и афричких народа слоновача је повезана са најранијим појавама рукотворина (идоли, оружје).

Данас је трговина слоновачом забрањена јер су се неке животињске врсте суочиле с истребљењем.

Види јошУреди

Спољашње везеУреди