Википедија

Смрт (персонификација)

За другу употребу, погледајте страницу Смрт.

Смрт, у неким културама позната као Жетеоц, се често представља персонификацијом натприродне силе у људском делу. У већини митологија представљена је са косом у руци и према веровању њом узрокује престанак живота и сакупља људску душу. У различитим митологијама представљена је и у женском и у мушком телу.

Статуа персонификоване Смрти у Триерској катедрали у Немачкој

Религија уреди

У старогрчкој религији и грчкој митологији смрт је поистовећена са богом смрт, Танатосом. Многи грешком мисле да је Хад поистовећен са смрћу, што је погрешно, јер је Хад представљен као бог подземног света, док је Танатос тај који доноси смрт. Танатоса као персонификацију смрти помиње и Хомер у својој Илијади.

Хананци су у 12. и 13. веку п. н. е. персонификовали смрт са својим богом Мотом. Изменом имена у Мавет, он је касније постао и ђаво у Јудаизму.[1][2]

У келтском фолклору, смрт је представљена у облику женског духа, Банши, која призива смрт својим нарицањем и вриштањем. Према веровању, када неко шује Баншино нарицање, наредног дана ће добити вест да је умрла особа из његове блиске породице. Слична бића појављују се и у нордијској и велшкој митологији.[3] Богиња и персонификација смрти у нордијској митологији је Хела.

У веровањима Хаићанског вудуа, Гуеде је породица духова који представљају утеловање смрти. На просторима Аргентине, Бразила и Парагваја, смрт је представљена скелетом и названа San La Muerte.

У Србији и другим словенским земљама смрт је представљена као Косач, који између осталог представља и оличење мрачних сила. Постоји и пословица која говори о неизбежности смрти и гласи: „Смрт не бира ни време, ни место, ни годину.”

Аврамске религије имају анђела смрти, Азраила, који одводи људе на други свет. Према веровањима, свако има свог Азраила и он представља особу које се човек за живота највише плашио.

По региону уреди

 
Смрт из Kари-Jejl тарот шпила (15. век)

Европа уреди

Скандинавија уреди

 
Хел (1889) by Јоханеса Герца, на слици са својим псом Гармром.

У Скандинавији, нордијска митологија је персонификовала смрт у облику Хел, богиње смрти и владарке над истоименим царством, где је примила део мртвих.[4] У време црне куге, смрт је често била приказивана као старица позната по имену Песта, што значи „кужна вештица“, која је носила црну капуљачу. Ишла би у град носећи граубље или метлу. Да је донела грабље, неки би преживели кугу; да је донела метлу, међутим, сви би умрли.[5]

Словени уреди

У Чешкој Републици, средњовековни Прашки астрономски сат носи приказ смрти која откуцава сат. Верзија се први пут појавила 1490. године.[6][7]

Ниске земље уреди

У Холандији, и у мањој мери у Белгији, персонификација смрти је позната као Мажер Хајн („Оскудна Хајн“) или Питје де Дод („Петар смрт“).[8] Историјски гледано, понекад су га једноставно називали Хајн или његове варијације као што су Хајнтје, Хајнтјеман и Ом Хендрик („Ујка Хендрик“). Сродни архаични термини су Бендерман („Коштани човек“), Шерминкел (веома оскудна особа, „скелет“) и Мајијеман („човек косац“, референца на његову косу).[9]

Концепт Мажер Хајн је претходио хришћанству, али је христијанизован и вероватно је добио своје модерно име и карактеристике (косац, скелет, црна одора итд.) током средњег века. Ознака „Оскудан“ потиче од његовог приказа као скелета, на који је у великој мери утицала хришћанска тема „Плес смрти“ (холандски: dodendans) која је била истакнута у Европи током касног средњег века. Значајно је да се многа имена дата смрти такође могу односити на ђавола; вероватно је да је страх од смрти довео до тога да се Хајнов лик споји са Сатанином.[9][10]

У Белгији, ова персонификација смрти се сада обично назива Питје де Дод „Мали Пит, смрт”.[11] Као и друга холандска имена, може се односити и на ђавола.[12]

Западна Европа уреди

У Западној Европи, смрт је обично персонификована као анимирани скелет још од средњег века.[13] За овај лик, који се често приказује како рукује косом, каже се да сакупља душе умирућих или недавно умрлих. У енглеској и немачкој култури, смрт се обично приказује као мушкарац, али у француској, шпанској и италијанској култури није неуобичајено да је смрт женског рода.[14]

У Енглеској се персонификована „Смрт“ појављивала у средњовековним моралним представама, а касније се редовно појављивала у традиционалним народним песмама.[15] Крајем 1800-их, лик Смрти постао је познат као Грим Рипер у енглеској књижевности. Најраније појављивање имена „Грим Рипер“ на енглеском је у књизи Циклус људског живота из 1847. године:[16][17][18]

Сви добро знају да живот не може трајати више од седамдесет, а највише осамдесет година. Ако достигнемо тај рок, а да не сретнемо мрачног жетеоца са својим косом, тамо или тамо, срешћемо га засигурно.

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ Cassuto, U. (1962). „Baal and Mot in the Ugaritic Texts”. Israel Exploration Journal. 12 (2): 81—83. JSTOR 27924890. 
  2. ^ See, e.g., Hab. 2:5 & Job 18:13
  3. ^ Wiffen, B. B. (1859). Choice Notes from "Notes and Queries": Folk Lore. Bell and Daldy. стр. 32. 
  4. ^ „Hel (Norse deity) – Encyclopædia Britannica”. Global.britannica.com. Архивирано из оригинала 17. 02. 2021. г. Приступљено 2013-12-08. 
  5. ^ „død – folketro – Store norske leksikon”. Snl.no. Архивирано из оригинала 12. 12. 2013. г. Приступљено 2013-12-08. 
  6. ^ „History of the Astronomical Clock”. prague.eu. 
  7. ^ „Brief history of the Prague Astronomical Clock”. orloj.eu. 
  8. ^ „Het Vlaams woordenboek » Pietje de Dood”. www.vlaamswoordenboek.be. Приступљено 2019-01-21. 
  9. ^ а б Niermeyer, Antonie (1840). Verhandeling over het booze wezen in het bijgeloof onzer natie: eene bijdrage tot de kennis onzer voorvaderlijke mythologie [Treatise on the evil being in the superstition of our nation: a contribution to the knowledge of our ancestral mythology] (на језику: холандски). Rotterdam: A. Wijnands. стр. 32—33. Приступљено 23. 5. 2016 — преко Ghent University. 
  10. ^ Lemma: Hein, INL
  11. ^ „'Pietje de Dood' jaagt mensen de stuipen op het lijf in de VS”. Приступљено 26. 1. 2018. 
  12. ^ „Nederlandse Volksverhalenbank – Duivel”. www.verhalenbank.nl. Приступљено 26. 1. 2018. 
  13. ^ Noyes, Deborah (2008). Encyclopedia of the End: Mysterious Death in Fact, Fancy, Folklore, and More. Boston: Houghton Mifflin. стр. 35. ISBN 978-0618823628. 
  14. ^ Guthke, Karl S. (1999). The Gender of Death: A Cultural History in Art and Literature. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 7. ISBN 0521644607. 
  15. ^ Gilchrist, Anne G. (1941). „"Death and the Lady" in English Balladry”. Journal of the English Folk Dance and Song Society. 4 (2): 37—48. ISSN 0071-0563. JSTOR 4521180. 
  16. ^ The Circle of Human Life is a translation by Robert Menzies of part of an earlier German book by August Tholuck, Stunden Christlicher Andacht, published in 1841.
  17. ^ „grim reaper”. Merriam-Webster. Приступљено 1. 9. 2020. 
  18. ^ Menzies, Robert (1847). The Circle of Human Life. Edinburgh: Myles Macphail. стр. 11. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди

 
Смрт на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Смрт_(персонификација)&oldid=27676382”