Отворите главни мени

Смук, Ескулапова змија, белица (сада Zamenis longissimus, раније Elaphe longissima) је неотровна змија из истоимене фамилије Colubridae.

Zamenis longissima
Zamenis longissimus.jpg
Научна класификација
Царство:
Тип:
Класа:
Ред:
Подред:
Породица:
Род:
Биномијално име
Zamenis longissimus
Laurenti, 1768
Zamenis longissimus dis.png
Распрострањеност обичног смука (зелено) и италијанског смука (плаво)
Синоними

Elaphe longissima

ИзгледУреди

Тело смука је витко и дуго, глава је уска, а зенице су округле. Ова змија најчешће има дужину од 140 до 180 cm, мада постоје и јединке од преко 200 cm (225 cm). Мужјаци су нешто дужи од женки. Горња страна тела је једнобојно сивкаста до тамносива, сивкасто-зеланкаста или смеђкаста. Доња страна тела је беличаста. Задње надусне и слепоочне љуске на глави су такође светлије обојене. Постоје и јединке код којих се јавља меланизам, и које су црне боје, са првих 20 до 40 cm тела светлије боје, и са белим рубовима љусака. Поред меланизма, јавља се и амеланизам, односно албинизам, и те јединке су беле боје.

РаспрострањеностУреди

Смук је распрострањен у јужној и средњој Европи, и у Малој Азији. На западу Европе има га до северне Француске и Шпаније, на северу до Немачке и Пољске. Запажено је да су јединке које насељавају западне ареале распрострањености нешто мање растом од оних у источним крајевима. У Великој Британији смук је интродукована врста и постоји једна колонија у Велсу, која се из зоолошког врта проширила у околне паркове и баште. У јужној Италији је присутна врста Zamenis lineata (раније позната као Elaphe longissima romana) или италијански смук.

Станиште и начин животаУреди

 
Смук гута плен

Смук насељава светле белогоричне шуме, али преферира сувља станишта, као што су стеене, гомиле камења или рушевине. Насељава и ливаде са грмљем и виоком травом. Смук је добар пењач и може се често видети како се пење по дрвећу, а плива само ако мора. Лети се сунча, али избегава велике температуре. Већином се у септембру крије због зимског мировања. Има благу нарав, али често уједа кад се осети угроженим, при чему испушта садржај клоакалне жлијезде.

ПрехранаУреди

Младе јединке се хране гуштерима, док се одрасли највише хране мишевима и другим ситним глодарима које по летњим врућинама лове сваки трећи дан. Повремено се хране и кртицама, жабама, младим птицама, волухарицама а некад и веверицама. Плен убија стезањем, а гута га од главе.

РазмножавањеУреди

Паре се у мају и јуну, а женка полаже 5 до 8 јаја крајем јуна или почетком јула. Јаја су крушкастог облика, издужена и беле боје. Женка их полаже под земљом, у рупама дрвећа или у компостиштима, некад заједно са јајима бјелоушке. Смук у заробљеништву достиже старост од 25 до 30 година, док у природи живи знатно краће.

ЗначајУреди

Смук је битна карика у сплету ланаца исхране у природи као конзумент, јер је месојед на чијем су јеловнику већином мишеви и други глодари, те тако регулише њихову бројност. Поред тога смук је због својих животних навика, прехране и неотровности, заступљен у тераристици као кућни љубимац. Смук је био познат и Старим Грцима, па је тако постао саставни дио симбола медицине, односно штапа грчког бога медицине и лечења, Асклепија (лат. Ескулап), по коме је и смук добио назив Ескулапова змија. У већем делу станишта, смук представља заштићену врсту коју је забрањено узнемиравати и убијати.

Напада ретко и искључиво из страха, обично се уплаше и беже. Многи се неосно̟вано плаше змија. Смук је неотровна врста где ни ујед ништа не може значајно да угрози човека. Када се угледа змија, најбоље је склонити је у страну неким предметом како се не би осетиле угроженима, или рукавицама па је пренети у платненој врећи до најближег природног станишта.[1]

ГалеријаУреди

РеференцеУреди

ИзвориУреди

  • Гармс, Х. (1981) : Фауна Европе - приручник за распознавање животињских врста, Младинска књига, Загреб
  • Калезић, М. (2000) : Хордати - ауторизована скрипта, Биолошки факултет, Београд

Спољашње везеУреди