Сотир Илић
Сотир Илић (Власотинце 8. новембар 1873 — Београд, 9. април 1935) био је српски индустријалац и народни посланик.
Сотир Илић | |
|---|---|
 | |
| Пуно име | Сотир Илић Мумџијски |
| Датум рођења | 8. новембар 1873. |
| Место рођења | Власотинце, Османско царство |
| Датум смрти | 9. април 1935. (61 год.) |
| Место смрти | Београд, Краљевина Југославија |
Биографија уреди
Рођен у је у Власотинцу, од мајке Костадине Илић рођене Јовић и Косте Илића, који је припадао првој генерацији трговаца у тој варошици у време Османског царства шездесетих и седамдесетих година 19. века. Поред синова Михајла (1864—1929), Петра (1866—1927), Благоја (1868—1916), Сотира (1873—1935), Милана (1875—1957) и Владе (1882—1952), Коста је имао и кћерке Василију (1876—1890), која је рано преминула и Јевросиму - Роску (1874—1939), која је била удата за лесковчанина Мику Јанковића.[1][2]
Завршио је основну школу у Власотинцу, четири разреда гимназије у Лесковцу, а двогодишњу Трговачку школу у Љубљани.[3]
Након завршеног школовања 1891. вратио се у Лесковац да продаје гајтане из фабрике у Козару, основану 1888, под називом „Коста Илић и компанија”,[4]
Око 1893. је са Милошем Милојевићем основао вечерњу Трговачку школу, где је предавао књиговођство и кореспонденцију.[3]
Са оцем и браћом је 1896. године учествовао у мобилизацији капитала за стварање новог акционарког друштва које је основало лесковачку штофару.[3]
Око отварања фабрике било је проблема јер није било машина и нису знали где и одакле да их набаве, а нису имали ни мајсторе који би руковали машинама. Из тог разлога је Сотир са Глигоријем Јовановићем путовао у Бугарску. Прерушени у сељаке, под изговором да долазе да купују вуну, хтели су да сазнају какве машне они користе и где се оне производе. Обишли су неколико фабрика. У неким су им чак и показале машине на којима су производиле вунене тканине. Захваљујући Сотиру, који је знао немачки, сазнали су да је већина машина произведена у Кемницу, у Немачкој. Са том информацијом су се вратили у Лесковац, али пошто то није било довољно да би наручили машине, јер нису знали шта треба да поруче, затим су одлучили да пођу у Кемниц, и тамо на лицу места разјасне шта име је потребно. Са собом су понели мустру вуне коју су желели да прерађују и узорке сукна и шајка какве су желели да производе, које су показивали идући од фабрике до фабрике и распитујући се о потребним машинама за производњу. И на крају су успели да пронађу оно што им је потребно, тако да су се вратили задовољни. Са купљеним машинама су основали фабрику вунених тканина „Поповић, Илић и Компанија”, прву у Краљевини Србији, са сопственим људима и од домаћег капитала.[5]
Учествовао је 1903. у оснивању Лесковачке трговачке банке и био председник њеног Управног одбора (1903, 1908−1909, 1921). Такође је био деоничар Лесковачке удеоничарске штедионице (1905−1906).[3]
Бавио се и политиком. Био је председник Лесковачке општине (1906−1907). Такође је био народни посланик на листи Радикалне странке, од смрти Сотира Томића 1910. до 1911. И након Првог светског рата више пута је биран за одборника Лесковачке општине.[6] Више година је био председник Трговачког удружења. Био је и председник Индустријског удружења у Лесковцу (1928).[6]
Оженио се Ганом, ћерком бугарског партнера Мануила Илијева. Они су 1911. године, у тадашњој Новој улици у Лесковцу подигли Палату, по пројекту архитекте Светозара Јовановића. Градња куће је поверена најбољим мајсторима који су доведени из Бугарске, главни инвеститор је био Мануил Илијев, а кућа је названа по његовој жени Чони. Палата Сотира Илића један је од ретких сачуваних примерака градитељства са почетка ХХ века у Лесковцу. Проглашена је 1989. године за споменик културе.[5]
Пошто Сотир Илић није имао потомство, усвојио је ћерку из фамилије Прикић, одакле је супруга Глигорија Петровића.[7]
Одликован је Орденом Светог Саве V, IV и III реда.[3]
Референце уреди
- ^ Станковић & 7. 3. 2017, стр. 8.
- ^ Станковић & 4. 3. 2014, стр. 20.
- ^ а б в г д Прикић 2009, стр. 169.
- ^ Прикићц2009, стр. 169.
- ^ а б Димитријевић 2015.
- ^ а б Прикић 2009, стр. 170.
- ^ 2015.
Литература уреди
- Станковић, Саша З. (07. 03. 2017). „Коста Илић Мумџија у историји и предању” (PDF). Наше Власотинце. Власотинце: Народна библиотека Десанка Максимовић. 7: 8—9. Архивирано из оригинала (PDF) 16. 03. 2023. г. Приступљено 14. 01. 2019.
- Станковић, Саша З. (04. 03. 2014). „Влада Илић Власотинчанин на челу Београда” (PDF). Наше Власотинце. Власотинце: Народна библиотека Десанка Максимовић. 4: 20—21. Архивирано из оригинала (PDF) 11. 01. 2021. г. Приступљено 14. 01. 2019.
- Прикић, Радивоје (2009). Попов, Чедомир, ур. Српски биографски речник, књига 4, И-Ка. Нови Сад: Матица српска. стр. 169—170. ISBN 978-86-7946-037-0.
- Димитријевић, Небојша (2015). Лесковац 101 (PDF). Лесковац: Лесковац : Паприка Рипаблик. ISBN 978-86-919265-0-2. Приступљено 16. 01. 2019.
- Саша, Станковић (2016). Таки, Срба, ур. Власотиначко предузетништво - сведок времена: Прдузетнички дух Власотинчана, настанак и домети (PDF). Власотинце: Удружење Лоза. ISBN 978-86-87321-16-8. Приступљено 18. 01. 2019.
Види још уреди