Отворите главни мени

Софроније Подгоричанин

Софроније Подгоричанин (ПодгорицаСремски Карловци, 7. јануар 1711) је био митрополит крушедолски (карловачки) од 1710. до 1711. године.[1]

Софроније (Подгоричанин)
Основни подаци
Помјесна цркваСрпска православна црква
Митрополијамитрополит крушедолски (карловачки)
Архијерејски чинМитрополит
ТитулаМитрополит крушедолски
СједиштеМанастир Крушедол de iure, Сремски Карловци de facto
Године службе(1710-1711)
ПретходникИсаија Ђаковић
НасљедникВикентије Поповић-Хаџилавић
Лични подаци
Датум рођења(1810-12-13)13. децембар 1810.
Мјесто рођењаПодгорица
 Османско царство
Датум смрти7. јануар 1711.(1711-01-07) (42/43 год.)
Мјесто смртиСремски Карловци
 Аустријско царство

Епископ пакрачко-савонскиУреди

Митрополит Софроније је био пореклом из Подгорице.[2] Замонашио се у Пећкој патријашији. Дуго је био служитељ српског патријарха Арсенија III. Посвећен је за епископа пакрачко-славонског на Спасовдан, 17. маја 1705. године у манастиру Крушедолу[3] од патријарха Арсенија III и архијереја: фрушкогорског Стефана, јенопољског Исаије и будимског Јефтимија. Потврђен је тек 20. јуна 1708. године од цара Јосифа, а на предлог новоизабраног митрополита крушедолског Исаије (Ђаковића).

Епископ Софроније по доласку у Пакрац затражио је цркву и владичански двор, али и земљу, ливаде, воћњаке и винограде које је откупио унијатски епископ Петроније, а на основу права наследности, и такође наслеђену земљу од поменутог претходника, коју је добио од 1805. године на доживотно уживање. Када су се 1706. године побунили Срби у Малој Влашкој, успео је да их умири и заштити народ од обести грађанских власти.

Митрополит крушедолскиУреди

Затекавши се у Бечу приликом изненадне смрти митрополита Исаије (Ђаковића), послао је његово тело у пратњи архимандрита Никанора (Мелентијевића) у манастир Крушедол. За архиепископа и митрополита изабран је у манастиру Крушедолу 23. априла 1710. године. Том приликом новоизабрани митрополит, добио је наредбу да лично дође у Беч цару да онде добије потврду. Био је царски саветник аустријског владара.

Потврдну грамату, из које се види да су односи између тадашње Крушедолске митрополије и Пећке патријаршије потпуно уређени, добио је Софроније од патријарха пећког Калиника 18. маја 1710. године. Она је издата у селу Немету, близу Темишвара. Између ндва изборна сабора у Крушедолу (1708. и 1710.) аустријске власти су на српску јерархију вршиле страховит притисак да прекину све везе са Пећком патријаршијом и свим источним патријарсима из, тобоже, политичких разлога. Међутим, није то био прави разлог. Аустријске власти и римокатоличка црква су били уверени да ће се кидаљем веза међу православним патријаршијама лакше спровести унија.

О раду митрополита Софронија за време његовог краткотрајног архипастирства остало је мало података. Пакрачкој цркви је поклонио Тетрајеванђеље „послужити, Бога единаго въ Троици славити“, а у миклеушкој цркви се чувао антиминс који је осветио 1710. године. За његово време је 1709. обновљена књига „Молбан Пресветој Богородици и правило светом великомученику Теодору Тирону“ у манастиру Хопову, а 1710. године књига „Златоуст“ у манастиру Јаску.

Митрополит Софроније умро је већ 7. јануара 1711. године[4] у Карловцима у 43. години живота и сахрањен је у Саборној Светониколајевској цркви.

РеференцеУреди

  1. ^ Вуковић 1996, стр. 459-460.
  2. ^ "Српски сион", Сремски Карловци, 15. јул 1906.
  3. ^ "Пештанско-будимски скоротеча", Будим 1842. године
  4. ^ "Српски сион", Сремски Карловци 15. јун 1904.

ЛитератураУреди


Претходник:
Петроније (Љубибратић)
Епископ пакрачки
1705—1710

Наследник:
Василије (Рајић)
Претходник:
Исаија (Ђаковић)
Митрополит карловачки
1710-1711
Наследник:
Викентије (Поповић-Хаџилавић)