Сплитски партизански одред

Први сплитски партизански одред је име за скупину драговољаца - комуниста из Сплита који су у августу 1941. покушали да се пребаце из града Сплита на Динару где је (како је било планирано) требало да се прикључе другим партизанским јединицама, али су на путу упали у италијанско-усташку заседу.

Ратне прилике и припреме за устанакУреди

Априлски рат 1941. и капитулација Краљевине Југославије у Сплиту је значио долазак окупаторске италијанске војске, анексију Сплита и великог дела Далмације Краљевини Италији. Након немачког напада на Совјетски Савез, комунисти целе Европе били су позвани на устанак и отпор Немачкој и њеним савезницама. У складу са позивом Комунистичке партије Југославије да се у вим деловима окупиране Југославије подигне устанак против окупатора и домаћих сарадника, у Сплиту се убрзано припремао оружани отпор. Још неколико месеци раније, у краткотрајном Априлском рату било је прикупљено понешто оружја, а тајно су се организовале и ударне групе. Због упорног тражења од стране вођства КП Хрватске, по далматинским градовима почели су да се формирају борбени одреди са задатком да се у што краћем року пребаце на територију у залеђу Далмације. Иако је Покрајински комитет КПЈ за Далмацију на челу са Вицком Крстуловићем сматрао да је задани временски рок прекратак и да би лоша организација пребацивања у залеђе могла бити погубна, 11. августа 1941. године из Сплита је кренуо одред драговољаца.

Трагичан крајУреди

Два дана су напредовали према циљу на Динари, крећући се углавном ноћу. На брзину обављене припреме и лоша организација показале су се у тренутку када се нису нашли са водичима који је требало да их одведу до главнине партизанских снага. Одлучили су да наставе даље, иако нису имали залиха. Трећег дана, 14. августа дошли су до села Кошуте у близини Триља. Упали су у италијанско-усташку заседу.[1] Битка је трајала цео дан. Одмах у почетку је погинуо командант одреда Мирко Ковачевић (1916—1941). Доласком ноћи, одред је кренуо у пробој. Један део бораца успео је да се спасе, а други део је био заробљен. Сви заробљеници су спроведени у Сињ, где су након кратког суђења одлуком Преког суда НДХ проглашени кривима и стрељани 26. августа 1941. године на пределу Рудуши поред Сиња.

ИзвориУреди

  1. ^ Никола Анић, Антифашистичка Хрватска: Народноослободилачка војска и партизански одреди Хрватске 1941—1945., Мултиграф маркетинг-Савез антифашистичких бораца и антифашиста Републике Хрватске, Загреб. 2005. ISBN 978-953-7254-00-1. стр. 37.: