Отворите главни мени

Србизација, посрбљавање, србљавање или србљење, је процес културне и националне асимилације несрпског живља од стране Срба. Она се састоји у преузимању битних обележја српског народа, као што су српско име, српски језик и српска православна вероисповест.

Посрбљавање је у основи спонтан асимилацијски процес који је од настанка Кнежевине Србије захватао мањинске народе у њеним границама (Бугаре, Влахе, Цинцаре, Албанце, Македонце).[1] У појединим периодима српске историје (нпр. у Краљевини Југославији) било је покушаја србизације.[2] Понекад је србизација мали покушај у односу на расрбљавање, тако је нпр. Космет био систематски расрбљен, да је само у 18. и 19. веку исељено око 500.000 Срба.[3]

Садржај

ПојамУреди

Појмови србити и србљење се први пут помињу у српском рјечнику Вука Стефановића Караџића из 1818. године, у значењу прихватања српства, постајања Србином.[4]

Србизација у МакедонијиУреди

По прикључењу области Вардарске Македоније Краљевини Србији (касније Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца), становништво Македоније наклоњено Бугарима је било суочено са политиком присилне србизације.[5][6] 19. септембра 1919. године Цариградска патријаршија је за 800.000 франака уступила јурисдикцију над православним верницима вардарске Македоније Српској православној цркви.[7] Православни Македонци, касније под комунистима признати као засебна "политичка нација", су на пописима становништва Краљевине Југославије третирани као Срби. Политика србизација је укључивала и промену презимена (нпр. Петров и Попов у Петровић и Поповић).[8] Област Македоније је у Краљевини Југославији називана „Јужном Србијом“ (неслужбено) или „Вардарском бановином“ (службено). Српски географи нису могли да се сложе по питању границе између Јужне Србије и Македоније. Она би као природна међа, делила садашњу територију Македоније на пола. Према наводима Македонског дела, часописа Унутрашње македонске револуционарне организације, након стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, у македонским школама је такође спровођена систематска политика денационализације и србизације македонског становништва, наклоњеног бугарској идеји.[9] У листу „Балканска федерација“ из 1930. године, који је издавала Балканска комунистичка федерација у Бечу, преноси се текст Димитрија Влахова о прогону бугарског становништа у Македонији, који тврди да је београдска влада наметала лингвистичку политику србизације у Македонији.[10]. Говорни језик македонских Словена службено је сматран дијалектом српскохрватског језика.[11] Притом, овај јужни дијалекат је потискиван образовањем, војском и другим средствима, а његова употреба је била кажњива.[12]

Србизација КосоваУреди

 
У Вуковом Рјечнику из 1818. године налазе се одреднице: србити, србитисе, србљење.

Коста Новаковић (1866—1938), српски политичар и публициста, као војник српског експедиционог корпуса у Првом балканском рату сведочи о насилној „колонизацији и србизацији Косова“, која се спроводила по прикључењу крајева насељених Албанцима Србији.[13] Јован Цвијић наводи податак да је од 1876. до ослобођења са територија "Старе Србије" насилно расељено 150.000 Срба и уместо њих су насељени албански колонисти.[3] Само у 18. и 19. веку из Старе Србије (која обухвата Космет) исељено је око 500.000 Срба.[3] У новој држави, албанска насеља[тражи се извор] су била преименована српским називима (нпр. Феризовић у Урошевац), а Албанцима је било забрањено да се школују на свом језику.[14] Након рата, београдска влада је започела опсежан програм колонизације Косова, дајући предност Србима (и из Србије и из Црне Горе), посебно бившим војницима или припадницима четничких одреда.[15] За српске националисте, србизација Косова је значила насељавање Срба и прогон косовских Албанаца, како би се умањила њихова демографска предност и како би се промениле последице турске владавине, за време које је вршена албанизација простора Косова и Метохије и насилно протеривање српског становништва.[16] Др Васо Чубриловић, српски академик и историчар, 1937. године је написао меморандум „Исељавање Арнаута“, којим предвиђа етничко чишћење Косова и Метохије од Албанаца.[17]

Србизација ВлахаУреди

Српски историчар Иларион Руварац спомиње посрбљене Влахе у Србији крајем 19. и почетком 20. века.[1] У данашње време, поједини представници Влаха, који се на свом језику називају Rumâni (Румањи), уопште не прихватају назив Власи, тврдећи да су сви они Румуни који су у Тимочкој крајини изгложени „нечувеној асимилацији и србизацији“.[18] Међутим, други представници Влаха оповргавају овакве тврдње, наглашавајући влашку аутентичност и сматрајући да је сврставање Влаха у Румуне заправо покушај румунизације.

Познате добровољно посрбљене личностиУреди

НапоменеУреди

  1. 1,0 1,1 Izbor ili nametanje tradicije Ilarion Ruvarac: „...u nas Srba i posrbljenih među nama Bugara, Vlaha, Cincara i Arbanasa...“.
  2. ^ Rae, Heather (2002). State Identities and the Homogenisation of Peoples. Cambridge University Press. стр. 276—. ISBN 978-0-521-79708-5. 
  3. 3,0 3,1 3,2 Dimitrije Bogdanović, Knjiga o Kosovu, Приступљено 25. 4. 2013.
  4. ^ на 786. и 787. страни Рјечника.
  5. ^ Djokić, Dejan (2003). Yugoslavism: Histories of a Failed Idea, 1918-1992. C. Hurst & Co. Publishers. стр. 123—. ISBN 978-1-85065-663-0. 
  6. ^ R. J. Crampton, Eastern Europe in the twentieth century — and after, Приступљено 25. 4. 2013.
  7. ^ Hugh Poulton, Who are the Macedonians?, Приступљено 25. 4. 2013.
  8. ^ L. S. Stavrianos, Traian Stoianovich The Balkans since 1453, Приступљено 25. 4. 2013.
  9. ^ „The Real Face of Serbian Education in Macedonia” (на језику: енглески). newspaper "Makedonsko Delo", No. 9 (Jan. 10, 1926), Vienna, original in Bulgarian. Приступљено 3. 08. 2007. 
  10. ^ „An article by Dimiter Vlahov about the persecution of the Bulgarian population in Macedonia” (на језику: енглески). newspaper "Balkanska federatsia", No. 140, Aug.20, 1930, Vienna, original in Bulgarian. Приступљено 3. 08. 2007. 
  11. ^ Friedman, V. (1985) "The sociolinguistics of literary Macedonian" in International Journal of the Sociology of Language. Vol. 52, pp. 31-57
  12. ^ „By the Shar Mountain there is also terror and violence” (на језику: енглески). newspaper "Makedonsko Delo", No. 58, Jan. 25, 1928, Vienna, original in Bulgarian. Приступљено 3. 08. 2007. 
  13. ^ Коста Новаковић, Колонизација и србизација Косова Архивирано на сајту Wayback Machine (децембар 25, 2013) (на језику: енглески), Приступљено 25. 4. 2013.
  14. ^ Howard Clark, Civil Resistance in Kosovo. London: Pluto Press. 2000. ISBN 978-0-7453-1569-0., Приступљено 25. 4. 2013.
  15. ^ Howard Clark, Civil resistance in Kosovo, Приступљено 25. 4. 2013.
  16. ^ Ken Booth, The Kosovo tragedy: the human rights dimensions, Приступљено 25. 4. 2013.
  17. ^ Historical dictionary of Kosova, Приступљено 25. 4. 2013.
  18. ^ Vlasi suočeni sa krizom identiteta Glasovi sa druge strane ograde jednako zustro tvrde da su Vlasi iz regiona Timoka bili liseni svojih prava i izlozeni "necuvenoj asimilaciji i srbizaciji". Slavoljub Gacovic, osnivac rumunske nevladine organizacije "Ariadnae filum" decidirano tvrdi da Vlasi ne postoje. "Svi smo mi Rumuni. Popis iz 2002.godine je namesten, nas ima oko 350.000", tvrdi Gacovic.
  19. ^ Leopold von Ranke. The history of Servia and the Servian revolution. London,1853, pp. 109., Эрнест Лависс, Альфред Рамбо. История XIX века, Приступљено 25. 4. 2013.
  20. ^ Српска породична енциклопедија; Народна књига, Политика НМ; 2007. године, књига 11. ISBN 978-86-331-2740-0. pp. 72
  21. 21,0 21,1 21,2 POZNATI CINCARI I LJUDI CINCARSKOG POREKLA Архивирано на сајту Wayback Machine (август 20, 2009) (на језику: енглески), Приступљено 25. 4. 2013.
  22. ^ "Од пивара до гувернера“, Политикин забавник број 2998 (стране 4, 5 и 6) од 24.7.2009. „Немац по пореклу, (страна 4)... ... Мајка Ана и отац Игњат били су Немци, католици и грађани Мађарске, која је то у време била део Аустроугарске монархије. (страна 4, 5)...“

Види јошУреди

Спољашње везеУреди