Срби у Далмацији

Срби у Далмацији су прије распада Југославије и рата у Хрватској (1991-1995) били веома бројни. Према попису из 1991. године, било их је 114.801, односно 12,06 % становништва Далмације, не рачунајући 1,4 % Југословена. Срби су распрострањени у областима: Равни Котари, Буковица, Книнска Крајина, Дрнишка Крајина, Врличка Крајина, Цетинска Крајина, Загора, Имотска Крајина и Неретљанска област.

Срби у Далмацији

Застава Срба у Хрватској
Јелена Немањић Шубић Иван Гундулић Руђер Бошковић Стојан Јанковић Валтазар Богишић Никодим Милаш Симо Матавуљ Медо Пуцић Сава Бјелановић Владан Десница Владимир Беара Јован Рашковић Арсен Дедић Неда Украден Иван Ергић Марко Поповић
Укупна популација
114.801 (1991) 26.594 (2011)
Региони са значајном популацијом
Задарска, Шибенско-книнска, Сплитско-далматинска и Дубровачко-неретванска жупанија
Језици
српски (икавски и ијекавски изговор) и хрватски
Религија
православље и католицизам
Сродне етничке групе
Срби у Хрватској

Историја

Главни чланак: Српско приморје

Главни чланак: Срби католици

После битке

Историја насељавања Срба у Далмацији

Српске кнежевине у јужној Далмацији у 9. веку

Јужна Далмација у саставу државе Стефана Немање у 12. веку

Словенски народи почињу насељавати Далмацију у VII вијеку у вријеме византијског цара Ираклија, што потврђује византијски историчар Константин Порфирогенит (X вијек), који у свом дјелу „О управљању царством“ помиње Србе и Хрвате као словенске народе у Далмацији.

У већем броју Срби насељавају Далмацију у предтурско доба, о чему свједоче три српска манастира: Крупа (1317. године), Крка (1345. године) и Драговић (1395. године), као велики број православних храмова. Прва сеоба Срба у Далмацију десила се 1305, а сљедећа је била 1338. године, када је хрватски великаш Младен Шубић у сукобу с книнским кнезом Нелипићем, од босанског бана Стевана Котроманића затражио не само војску него и народ који ће населити опустјела мјеста око Скрадина и ријеке Крке. Даљи подстицај за досељавање Срба у сјеверну Далмацију била је удаја Јелене, сестре цара Душана, за Младена Шубића, 1347. године. Она је након мужевљеве смрти 1348. године, постала господарица градова Клиса и Скрадина. У јесен или зиму 1355. године у Јеленине градове стигла је војска српског цара под двојицом његових војвода, али се у њима није дуго задржала, пошто је Душан већ био мртав. Та војска се вратила, а њен командант Ђураш Илијић град Скрадин предао Млечанима. У околину Скрадина и Клиса населили су се Срби, већином из Херцеговине. Према подацима из „Далматинске хронике“ задарског надбискупа, наводи се да је 1371. године прешло из Босне много српског народа који се настанио у бреговитим странама Далмације. Тих Срба, „Влаха-шизматика“, бивало је све више, тако да су забиљежени у Задру, Шибенику, Обровцу а стигли су и пред зидине града Трогира .

Манастир Крупа

Када је краљ Твртко I 1390. завладао Далмацијом, њена врата за досељавање Срба још су шире отворена, па су нове групе стизале овамо, нарочито на простору Книна. У вријеме краља Стефана Дабише, Твртковог насљедника, 1394. и 1397. године, када су Турци Османлије извршили продоре у Босну, дошло је до новог таласа исељавања Срба у Далмацију, нарочито око Книна, у Книнско Поље, Голубић, Пађене, Полачу. То се поновило и између 1413. и 1417. године, када је у Далмацију прешло тако много Срба, да се из те масе могло добити 5.000 добрих војника. Други извори биљеже да је 1450. године из Босне прешао јачи број Срба у данашње Котаре и да је тада насељена Кула Атлагић, у којој је, као и у Пађенима, Полачи, Голубићу и Книнском пољу, подигнута српска православна црква као најубједљивији доказ о њиховом присуству у том дијелу Далмације.

Учврстивши се у Босни и освајајући од Угарске и Млетачке републике дијелове Далмације, Турци су и сами спроводили пресељавање Срба у своје пограничне области, па је тако од 1523. до 1527. године, из Босне, Херцеговине и Старе Србије изведена највећа сеоба Срба у Далмацију. Према Кончаревићевом српском љетопису, тада је у Далмацију дошло више хиљада српских породица са многим свештеницима у мјеста напуштена од старосједјелаца — Хрвата. То потврђује и званични извјештај млетачкој влади из 1527. године, у коме се каже да се више хиљада српских породица населило у Книнску крајину, Буковицу у Котаре. Тада су подигнуте многе православне цркве, нпр. у Биљанима, Островици, Карину, Ђеврскама, Кистањама, Биовичином Селу, Радучићу, Мокром Пољу, Жагровићу. Недуго након тога, од 1537. до 1540. године, дошло је до млетачко-турског рата и подјеле Далмације између Млетачке републике и Отоманског царства. Република је задржала уски приморски појас с градовима док је Турској припао континентални дио који обухвата Котаре, Буковицу, Книнску крајину у оквиру новоствореног Личког санџака, затим Косово поље, Цетинску крајину и друге дијелове с друге стране ријеке Крке. Колико је било Срба у турској Далмацији, не може се поуздано рећи. У млетачкој Далмацији, према званичном извјештају из 1575. године, било је свега 40.656 душа, од којих 13.297 Срба.

Прошле су затим деценије без знатнијег помјерања становништва, а онда, 1633. године, из Босне и Србије, због турских зулума, јаки број српских породица пребјегао је на млетачку територију и населио се на просторе око Задра, Шибеника и других градова о чему је званични извјештај послао лично далматински провидур Франческо Зена. Но петнаестак година касније кужна епидемија походила је ове крајеве, нарочито око Шибеника, и однијела на хиљаде душа док се дио становништва због глади, одселио у друге покрајине.

Пола вијека касније, у току рата Свете лиге против Турске, од 1683. до 1699. године, дошло је до промјене млетачко-турске границе у Далмацији. Република је дошла у посјед Книнске крајине и потпуно заокружила границе Далмације, које ће се задржати до краја млетачке власти на овој страни Јадранског мора.

У току XVIII вијека само два извора свједоче о новим сеобама Срба у млетачку сјеверну Далмацију. Први потиче из 1706. године од викара скрадинског бискупа, који тврди да се у тридесетак села Скрадинске бискупије населило више од 10.000 шизматика из Паноније, које је предводило њихових двадесетак калуђера. Но за ту вијест тешко је наћи потврду у другим изворима, па је немогуће оцијенити да ли је она потпуно вјеродостојна. Према другом извору, у току руско-турског рата 1768—1774. доста Срба из Босне прешло је у Далмацију, од којих се само у Скрадин населило 400 душа, док је непознат број остао у околини Задра, Шибеника и Книна. Десет година прије тога, 1758, Далмација и Бока Которска имала је 51.268 православних поданика који су чинили једну трећину цјелокупне њене популације. Већи дио српског становништва налазио се у сјеверној Далмацији око Задра, Книна и Бенковца. Међутим, у осмој деценији XVIII вијека српско становништво у сјеверној Далмацији прориједило се због исељавања до кога је дошло због глади и вјерског угњетавања, а из оног дијела који је био под Турцима, због њиховог зулума над хришћанима. Архимандрит манастира Крупе, Герасим Зелић, забиљежио је да се због глади 1774. године, у Турску и у Аустријску монархију (у Срем понајвише) иселило око 1.000 српских породица. Генерални провидур за Далмацију у једном извјештају из 1790. године наводи да је на подручју Задра у 12 српских села и 89 заселака било 24.313 душа.

Након пропасти Млетачке републике 1797. године, Далмација и Бока Которска дошле су под аустријску, затим под француску, а од 1813. године, поново под аустријску власт. Становништво се усталило у својим насељима. Према поузданом извору црквеног поријекла, године 1835. у Далмацији је било 71.426 становника српске народности, вјере православне.

Дубровник

Главни чланак: Историја Дубровника и Дубровачка Матица српска

Црква Светог благовјештења у Дубровнику

Године 1219. Свети Сава оснива Хумску епископију са сједиштем у Стону, када је значајан дио становништва тог дијела био православан.

Краљ Стефан Душан и дубровачка влада (тада под управом Венеције) су 1333. постигли заједнички договор за предају Пељешца. Дубровчани су плаћали 500 златних перпера накднаде по години и морали су да се обавежу да ће дозволити слободно исповједање правослне вјере на полуострву. Дубровачка управа плаћала је надокнаду која је ишла у буџет српских манастира наредних 470 година, све до самог пада Републике.

Значај дио економског успјеха Дубровника огледа се у трговини и трговачким повластицима које су имали са Србијом и Босном.

Извршна власт Републике бранила је веће насељавање и подизање институција православног становништва у граду ради одржавање изузетно важних добрих односа са Отоманском империјом, која би тако задржала већи број пореских обвезника.

Значајно насељавање православног становништва догађа се после великог земљотреса 1667, када бројни радници и зидари долазе из залеђа како би радили на темељној обнови града.

У 18. вијеку бројни православни трговци и занатлије (већином из Херцеговине) остварују значајне пословне успјехе у граду и граде трговачке мреже које су се протезале до Сарајева. Неколико трговаца у тестаментима завјештава комплетан иметак свом народу, Јерусалиму и Српској православној цркви.

Српска православна црквена општина је основана 1790.

Царска Русија се током 18. и 19. века поставља као заштитница православних Хришћана у Отоманској империји, што је резултовало у одређеном побољшању положаја православља у Републици.

У другој половини деветнаестог вијека Дубровник је био културни и привредни центар приморских Срба. По попису аустријских власти из 1890. од 7.22о становника Дубровника, 5.823 грађана навело је да говори српским језиком, док није било ниједног грађанина који говори хрватским језиком. Национални рад приморских Срба одвијао се преко просветних и привредних друштава која су окупљала Србе католичке и православне вере.

На попису из 1931. око 9.000 Срба је живело на подручју Дубровника, односно 64 %, да би 1991. било 4.342 Срба или 9 %, а након етничког чишћења Срба из Хрватске, 2011. године само 1.164 или 3 % Срба.

Удружења

Друштво Српско братство, основано 1897. Оно се трудило да цјелокупни јавни живот Срба концентрише у јединственој организацији и на политичкој основи, међутим аустријске власти су Српско братство забраниле 1899. На скупштини у Книну, 20. и 21. октобра 1901. основано је Просветно-привредно друштво Српска зора. Оно је настало по узору на Српско привредно друштво Привредник. Најзаслужнији за оснивање Српске зоре био је књижевник и новинар Антун Фабрис. Друштво је имало два циља, унапређење привреде и подизање опште просвијећености српског народа на приморју. Да би унаприједила привреду Српска зора је подстицала оснивање земљорадничких задруга по селима и штедионица по градовима. Такође је помагала сељацима. На просвјетном плану давала је помоћ и стипендије сиромашним ученицима. Од 1907. излазио је два пута мјесечно лист „Српска Зора“ „за просвјету и привреду“. За курсеве описмењавања Српска зора бесплатно је давала своје букваре са читанком. Српска зора је код сваке земљорадничке задруге оснивала Задружну библиотеку, док је у градовима оснивала Народне књижнице.

Српска Зора је такође помагала и рад српских пјевачких друштава међу којима су Јединство основано 1839. у Котору, Бранко у Задру, Србадија у Шибенику и Слога основане 1874. у Дубровнику. Помагало је и рад српске музике у Дубровнику и Книну. У просвјетном раду Српска зора сарађивала је са Добротворним задругама Српкиња у Дубровнику, Книну, Задру... Рад Српске зоре омогућавали су доприноси „Видовданског дарка“; редовних чланова, утемељивача и добротвора, прилози пригодом народних и приватних свечаности и прослава; српских општина; приходи од артикала које је сама издавала. Дубровачка Матица српска основана је 1909. Са Матицом Српска зора добила је снажну помоћницу за подизање просвјете приморских Срба.

Часописи

Од 1878. до 1884. излазио је књижевни часопис словинског покрета, Словинац. На овом часопису радили су дубровачки Срби Нико и Медо Пуцић, Луко Зоре, Иван Стојановић, Марко Цар, Јован Сундечић и Мато Водопић. Први лист Срба у Дубровнику звао се Гуштерица и излазио је 1882/83. Послије Гуштерице новине дубровачких Срба биле су лист Глас Дубровачки који је излазио 1885/86., Дубровник који је основан 1892., календар-алманах Дубровник основан 1897. и часопис Срђ основан 1902. Гуштерицу и Глас Дубровачки уређивао је Никша Гради. Лист Српске народне странке на Приморју Дубровник уређивао је послије Вука Врчевића књижевник Антун Фабрис од 1895. до своје смрти 1904. Антун Фабрис је такође уређивао календар Дубровник, Срђ и издавање Српске дубровачке библиотеке.

Образовање

Редовну школу за православне Србе Дубровчане увео је Георгије Николајевић, први мирски парох дубровачки, историчар, аутор и друштвени радник, који касније постаје митрополит дабробосански. Он о стању у школству тридесетих година 19. века пише: „Деца наша по градовима, особито господска и трговачка, као у Задру, Шибенику, Котору, италијански су говорила, без да су свога језика добро разумевала. Књиге српске из Унгарије превећ је мучно у Далмацију уносити било, а из Србије још мучније и подозрителније. О школама српским није се готово ни говорити смело, нити ји јавно заводити”. Школа је радила од 1833 до 1849.

У доба реформи у царевини 1848-1849, Николајевић поново иступа са захтевима да се дозволи редовно школство Србима у Дубровнику и широм Далмације. Он у једном писму наводи: "Ми у Далмацији Срби пра­ вославне цркве просимо да се у наше школе језик српски и књиге српске, штампане кирилским писменима, уведу." Након добијања дозволе, школа се поново покреће 1849. и прве школске године има 33 ученика. Једна од учитеља у школи био је Вук Врчевић.

Поред поменуте, у Дубровнику је радила и женска школа "Божо Бошковић", која је основана и финансирана на основу тестамента знаменитог Дубровачког Србина Боже Бошковића. Године 1913. мушка и женска школа се сједињују. Школа је радила у отежаним околностима током Првог светског рата. По завршетку рата, 1920. године школа је проглашена за државну.

Географска распрострањеност Срба у Далмацији 1991. године

Попис становништва у бившој Југославији 1991. године је спроведен неколико мјесеци уочи рата, због чега је његов значај изузетан. То је посљедњи попис на коме су Срби у Далмацији и Хрватској уопште имали велику бројност. Највећа популација Срба се налазила у сјеверном дијелу Далмације (преко 90%), док је далеко мањи број био у околини Имотског и у области Неретве.

Равни котари

У Равним котарима, Срби насељавају Задар (14% Срба) и његово залеђе, односно село Црно (14%), Бабин Дуб (12%), Смоковић (96%), Мурвица (20%), Земуник Доњи (12%), Земуник Горњи (62%), Пољица (24%) и Трибањ-Шибуљина (26%) преко Подгорског канала, у подножју Велебита на мору. Ислам Латински (20%), Ислам Грчки (87%), Доњи Кашић (99%), Доње Биљане (97%), Смилчић (68%) и Горње Биљане (98%) се налазе између Задра, Бенковца и Новиградског мора. Град Бенковац (74%) и његова околина се налазе између Равних Котара и Буковице. Уз Бенковац су Буковић (99%) и Бенковачко Село (98%). Према сјеверозападу се настављају Кула Атлагић (94%) и Корлат (43%). Западно од Бенковца су Раштевић (46%), Заград (61%) и Надин (2%). Према југозападу, односно Биограду на Мору (8%) су Запужане (97%), Јагодња Горња (97%), Јагодња Доња (76%), Полача (7%), Тињ (16%), Лишане Тињске (94%) и Какма (78%). Најближе Бенковцу с јужне стране су Шопот (28%), Подлуг (16%) и Перушић Бенковачки (27%). Даље на југу, према Вранском језеру су Мирање (98%), Церање Горње (80%), Церање Доње (92%), Коларина (96%), Пристег (43%), Врана (18%) и Радошиновци (21%). На југоистоку, према Шибенику се налази Вукшић (15%), Провић (57%), Морполача (96%), Чиста Мала (94%) и Гаћелези (53%).

Буковица

Српска народна ношња из Буковице (крај XIX века)

Србин из Буковице (XIX век)

Српкиња из Буковице (XIX век)

Буковица је област на сјеверозападу Далмације, према Лици. На Зрмањи се налази град Обровац (75%) и Затон Обровачки (62%) сјеверно од њега. Јужно од Обровца су: Крушево (6%), Зеленград (90%), Медвиђа (41%), Брушка (10%), Горњи Карин (97%), Доњи Карин (98%), Поповићи (20%). Источно од Обровца, око ријеке Зрмање су: Билишане (99%), Мушковци (99%), Голубић (99%), Крупа (100%), Богатник (100%), Каштел Жегарски (99%), Надвода (100%), Комазеци (100%), Ервеник (97%), Мокро Поље (100%) и Радучић (99%). Највеће српско село у Далмацију су Кистање (98%). Сјеверно и западно од њих су Ивошевци (98%), Биовичино Село (100%), Модрино Село (100%), Колашац (99%), Нунић (82%), Бјелина (89%) и Парчић (100%). Између Бенковца, Кистања и Скрадина су села: Кожловац (99%), Бргуд (99%), Брушка (95%), Доњи Лепури (13%), Булић (9%), Островица (91%), Добропољци (95%), Гошић (100%), Ђеврске (98%), Зечево (100%), Вариводе (99%), Смрдеље (99%), Крњеуве (99%), Какањ (99%), Ићево (40%), Брибир (94%), Жажвић (91%), Међаре (98%), Цицваре (81%), Пираматовци (5%), Ждрапањ (91%), Ваћани (15%), Горице (99%), Братишковци (98%), Пластово (61%), Велика Глава (98%), Сонковић (52%), Грачац (81%), Бићине (7%) и Скрадинско Поље (96%) код Скрадина (18%).

Книнска крајина

Срби из Книна у народној ношњи, 1899.

Книнска крајина је област са највећим удјелом српског становништва. Книн (80%) је масовним досељавањем Срба из околних села послије Другог свјетског рата постао град са највећим процентом Срба. С њим је спојено Книнско Поље (84%) и Ковачић (86%). Једно од највећих села је Полача (99%) у подножју Динаре. Са западне стране Книна је Љубач (95%), а са јужне Врбник (98%) и Поткоње (17%). У Далматинском Косову се налази Бискупија (95%), Орлић (100%), Марковац (100%), Риђане (99%), Звјеринац (84%), Уздоље (100%) и Рамљане (98%). Сјеверно од Книна је Врпоље (32%), Жагровић (99%), Голубић (98%), Радљевац (99%), Стрмица (97%) и Плавно (99%), које је највеће село овог краја. Западно од Книна, граница према Буковици је недефинисана. Ту се налази Оћестово (99%), Пађене (99%) и Отон (99%).

Книнска крајина
година пописа	1991.	1981.	1971.	1961.
Книн	9.867
Книнско Поље	342
Ковачић	1.025
Полача	1.577
Љубач	163
Врбник	1.309
Поткоње	31
Бискупија	906
Орлић	844
Марковац	241
Риђане	357
Звјеринац	290
Уздоље	766
Рамљане	559
Врпоље	174
Жагровић	1.373
Голубић	1.389
Радљевац	384
Стрмица	1.298
Плавно	1.708
Оћестово	348
Пађене	553
Отон	692
укупно	'	'	'	'

Дрнишка крајина

У Дрнишкој крајини, највећи број Срба насељава Петрово поље: Дрниш (22%), Кричке (62%), Ружић (21%), Сиверић (10%), Тепљух (83%), Биочић (94%), Миочић (97%), Кањане (91%), Кадина Главица (27%). Изнад поља, на обронцима Свилаје су Баљци (96%) и Мирловић Поље (39%). У Промини, Срби насељавају Велушић (53%), Развође (32%), Бободол (82%) и Богатић (12%). Јужно од Дрниша, односно планине Мосећ су насеља Житнић (51%) и Мосећ (7%), која се могу сврстати и у Загору. Код ушћа Чиколе у Крку, у наставку Миљеваца је село Нос Калик (98%). Штиково (90%) на Свилаји се може сврстати и у Дрнишку и у Врличку Крајину.

Дрнишка крајина
година пописа	1991.	1981.	1971.	1961.
Дрниш	1.021
Кричке	445
Ружић	98
Сиверић	97
Тепљух	360
Биочић	378
Миочић	402
Кањане	213
Кадина Главица	138
Баљци	453
Мирловић Поље	188
Велушић	147
Развође	160
Бободол	149
Богатић	13
Житнић	257
Мосећ	10
Нос Калик	50
Штиково	324
укупно	'	'	'	'

Врличка крајина

Врличка крајина се налази око горњег тока Цетине и града Врлике. Сјеверно од Врлике су села: Цетина (93%), Цивљане (96%), Косоре (32%). Источно од Врлике (17%) су Гарјак (6%) и Подосоје (27%). Јужно, између Свилаје и Цетине тј. Перучког језера су Маовице (12%) и Отишић (99%), највеће српско село у том крају. Са друге стране Цетине, у подножју Динаре је Кољане (90%), Лактац (81%), Дабар (45%), Засиок (13%).

Врличка крајина
година пописа	1991.	1981.	1971.	1961.
Цетина	793
Цивљане	790
Косоре	431
Врлика	233
Гарјак	8
Подосоје	137
Маовице	107
Отишић	996
Кољане	257
Лактац	100
Дабар	55
Засиок	10
укупно	'	'	'	'

Цетинска крајина

Цетинска крајина обухвата средњи ток Цетине и околину Сиња. Сјеверно од Сиња, у подножју Динаре су Горњи Бителић (22%), Доњи Бителић (12%) и Румин (3%), док је у подножју Свилаје Зелово Сутинско (74%), Лучане (8%), Сухач (8%) и сам Сињ (2%). Према Сплиту (Дицмо) се налазе Сушци (44%) и Сичане (2%). Сушци или Шушци су по попису имали велики број Југословена, што је Хрватима обезбедило релативну већину. Југоисточно од Сиња, према Имотском су Велић (6%) и Горња Тијарица (7%).

Цетинска крајина
година пописа	1991.	1981.	1971.	1961.
Горњи Бителић	71
Доњи Бителић	75
Румин	6
Зелово Сутинско	20
Лучане	56
Сухач	44
Сињ	251
Сушци	99
Сичане	11
Велић	25
Горња Тијарица	35
укупно	'	'	'	'

Загора

У Загори су углавном чиста хрватска насеља, осим неколицине у залеђу Шибеника (9,5%) и Сплита (4,5%), тј. Солина (2%), Клиса (2%) и Каштела (2,5%). У залеђу Шибеника се налазе: Градина (30%), Лозовац (14%), Коњеврате (7%), Радонић-шибенски дио села (40%). У залеђу Сплита, Каштела и Солина су: Радошић (13%) и Лећевица (21%), Велики Броћанац (17%) и Вучевица (9%), Брштаново (6%).

Загора
година пописа	1991.	1981.	1971.	1961.
Градина	116
Лозовац	67
Коњеврате	13
Радонић (шибенски дио насеља)	50
Радошић	33
Лећевица	77
Велики Броћанац	31
Вучевица	8
Брштаново	25
укупно	'	'	'	'

Имотска крајина

У Имотској крајини Срби живе у неколико насеља, али не чине већину у њима. То су насеља на ободу Имотског поља: Главина Доња (19%), Каменмост (35%), Криводол (23%), Змијавци (4%), Имотски (4%), Горње Подбабље (4%), Доњи Проложац (3%).

Имотска крајина
година пописа	1991.	1981.	1971.	1961.
Главина Доња	331
Каменмост	275
Криводол	156
Змијавци	108
Имотски	152
Горње Подбабље	27
Доњи Проложац	52
укупно	'	'	'	'

Неретљанска област

У Неретљанској области Срби чине већину у два насеља: Глушци (97%) код Метковића и Михаљ (48%) близу мора. У Михаљу немају апсолутну већину зато што су се многи изјаснили као Југословени. Значајан број Срба живи и у Метковићу (4%).

Неретванска област
година пописа	1991.	1981.	1971.	1961.
Глушци	97
Михаљ	220
Метковић	484
укупно	'	'	'	'

Познати Срби из Далмације

• Јелена Немањић Шубић, ћерка краља Стефана Дечанског и сестра цара Душана, супруга Младена III Шубића, господара Омиша, Клиса и Скрадина; мајка Младена IV Шубића.
• Цвијан Шарић, православни поп, заштитник православља, харанбаша који је имао чин сердара. Истакнута личност шибенског краја.
• Стојан Јанковић, један од вођа српских ускока у Равним котарима у XVII веку,
• Петар Јагодић Куриџа, Куриџина буна се одвијала 1704. године, у Далмацији под млетачком влашћу.
• Стефан Љубибратић, епископ далматински (1719—1722).
• Симеон Кончаревић, епископ далматински и албански (1751—1757).
• Руђер Бошковић, најзначајнији математичар и астроном града Дубровника, уврштен међу 100 најзнаменитијих Срба свих времена.
• Герасим Зелић, калуђер и архимандрит у манастиру Крупи, епископски викар у Далмацији и Боки Которској.
• Матија Бан, професор Лицеја, политичар и дипломата.
• Герасим Петрановић, епископ новоосноване Епархије бококоторске, дубровачке и спичанске.
• Марко Мурат, српски сликар из Дубровника;
• Валтазар Богишић, историчар права, министар правде Црне Горе, професор, правник. Био је активни радник Уједињене омладине српске.
• Никодим Милаш, далматински епископ и канониста.
• Луко Зоре, филолог и књижевник, саборски заступник и уредник Словинца.
• Сава Бјелановић, политичар, вођа Срба у Далмацији и народни посланик у покрајинском Далматинском Сабору.
• Симо Матавуљ, српски писац из Далмације, припада епохи реализма. Његова најпознатија дела су роман Бакоња фра Брне и приповетка Пилипенда.
• Иво Војновић, правник и књижевник, написао је Дубровачку трилогију у којима је описао пад Дубровачке републике.
• Иво Ћипико, је истакнути српски приповедач кога је у прошлом веку дала Далмација.
• Живко Стојсављевић, српски сликар.
• Владан Десница, српски и југословенски књижевник.
• Петар Трифуновић, је био југословенски и српски шахиста и доктор права.
• Дамјан Штрбац, је Свети свештеномученик Дамјан Граховски.
• Данило Николић, српски књижевник.
• Јован Радуловић, српски књижевник.
• Славко Суботић, атлетичар.
• Мирко Буловић, глумац.
• Александар Маринчић, академик, професор Електротехничког факултета у Београду, био је директор Музеја Николе Тесле
• Арсеније Дедић, композитор, песник, аранжер, текстописац, кантаутор и музичар.
• Милутин Дедић, академски сликар, историчар уметности и путописац.
• Момчило Ђујић, свештеник, за време Другог светског рата вођа Српских устаника, командант Динарске Дивизије и четнички војвода.
• Мирко Марјановић, политичар, предсједник Владе Републике Србије у периоду 18. март 1994 — 23. октобар 2000.

Види још

• Цркве Епархије далматинске
• Манастир Крка
• Манастир Крупа
• Манастир Драговић
• Историја Дубровника
• Дубровачка Матица српска
• Црква Светог благовјештења у Дубровнику
• Срби у Хрватској
• Срби католици
• Динарска дивизија

Литература

• Бакотић, Лујо (1939). Срби у Далмацији од пада Млетачке републике до уједињења. Београд: Геца Кон. 
• Бачко, Александар (2008). Породице далматинских Срба. Београд: Удружење грађана Српски деспот. 
• Бјеладиновић-Јергић, Јасна, ур. (2000). Традиционална култура Срба у Српској Крајини и у Хрватској (1. изд.). Београд: Етнографски музеј. 
• Веселиновић, Рајко (1986). „Срби у Далмацији”. Историја српског народа. књ. 4, св. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 7—66. 
• Гавриловић, Владан (2012). „Примери унијаћења српског народа у Хрватској до краја XVIII века” (PDF). Српске студије (3): 207—218. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 06. 05. 2019. Приступљено 29. 01. 2019. 
• Десница, Бошко (1991). Стојан Јанковић и ускочка Далмација: Изабрани радови. Београд: Српска книжевна задруга. 
• Јаковљевић, Александар; Исаиловић, Невен (2013a). „Попис нахије Косово из 1574. године”. Мешовита грађа (Miscellanea). 34: 25—70. 
• Јаковљевић, Александар; Исаиловић, Невен (2013b). „Попис нахије Петрово поље из 1574. године”. Иницијал: Часопис за средњовековне студије. 1: 255—290. 
• Јачов, Марко (1983). Списи Тајног ватиканског архива XVI-XVIII века. Београд: САНУ. 
• Јачов, Марко (1984). Венеција и Срби у Далмацији у XVIII веку. Београд: Историјски институт САНУ. 
• Јачов, Марко (1986). Списи Конгрегације за пропаганду вере у Риму о Србима 1622-1644. Београд: САНУ. 
• Јачов, Марко (1990). Срби у млетачко-турским ратовима у XVII веку. Земун: Свети архијерејски синод Српске православне цркве. 
• Јевтић, Атанасије (1991). „О унијаћењу на територији Српске православне цркве” (PDF). Теолошки погледи. 24 (1-4): 131—146. 
• Калинић, Војин Д. (2014). Културни препород Срба у Северној Далмацији од 1848. до 1914. године. Београд: Факултет политичких наука Универзитета у Београду. 
• Костић, Лазо М. (1990). Спорне територије Срба и Хрвата. Београд: Досије. 
• Милутиновић, Коста (1981). „Срби у Далмацији 1797-1878”. Историја српског народа. књ. 5, св. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 277—307. 
• Милутиновић, Коста (1983). „Настанак политике новог курса на Приморју”. Историја српског народа. књ. 6, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 349—374. 
• Николај Мрђа, проф. др Станко Кораћ (1989). Косовска народна читанка 1989: Далматинско Косово. Шибеник : Далматинска епархија СПЦ, Одбор за прославу шестстогодишњице косовске битке и мученичког престављења св. кнеза Лазара и косовских мученика, 1989.
• Накићеновић, Саво (1990). Книнска Крајина: Насеља и порекло становништва (1. изд.). Книн: Српско културно друштво Зора. 
• Пекић, Миленко (1996). „Митрополит Михаило и Далмација”. Зборник Матице српске за историју. 53: 39—78. 
• Перић, Данко, ур. (2002). Книнска Крајина. 1. Београд: Завичајни клуб Книнска Крајина. 
• Перић, Данко, ур. (2003). Книнска Крајина. 2. Београд: Завичајни клуб Книнска Крајина. 
• Перић, Данко, ур. (2005). Книнска Крајина. 3. Београд: Завичајни клуб Книнска Крајина. 
• Перић, Данко, ур. (2014). Книнска Крајина. 4. Београд: Завичајни клуб Книнска Крајина. 
• Пузовић, Предраг (2012). Задарска богословија. Београд: Православни богословски факултет, Институт за теолошка истраживања. 
• Радојчић, Јован (1994). Срби : Српска Крајина, Славонија, Далмација, Хрватска : биографски лексикон. Београд: Commerce System. ISBN 978-86-82495-01-7. 
• Јован Радојчић. Срби западно од Дунава и Дрине : биографије [3 тома] ; Нови Сад : Прометеј. 2009.
• Радонић, Јован (1950). Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века. Београд: Научна књига. 
• Рачуница, Алексије (2005). „Разлози сеобе Срба из Далмације у Руско царство током 18. вијека”. Сеоба Срба у Руско царство половином 18. века (PDF). Нови Сад: Српско-украјинско друштво. стр. 52—65. 
• Савић, Милорад (2000). Сликарство у српским црквама сјеверне Далмације од краја XIV до почетка XX вијека. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. 
• Станојевић, Глигор (1970). Југословенске земље у млетачко-турским ратовима XVI-XVIII вијека. Београд: Историјски институт. 
• Шарић, Борислав (1998). Буковица и Котари. Београд: Завичајни клуб ђеврсачког краја Сава Бјелановић. 

Спољашње везе

• Тромеђа Далмације, Лике и Босне
• Српски лист: Слободан Јарчевић: Средњовековни документи о Србима у крајинама, 23. 9. 2007.
• ЦД-ром: Насеља и становништво РХ од 1857—2001. године, Издање Државног завода за статистику Републике Хрватске, Загреб, 2005.
• Александар Бачко: О Србима Имотске крајине (18. октобар 2015)
• У Дубровнику затиру све што је српско („Вечерње новости“, 13. децембар 2015)
• Култ Светог Саве у Дубровнику („Политика”, 21. фебруар 2020)
• Тајна дубровачких Срба римокатолика („Политика”, 30. јун 2020)
• Српски идентитет у Далмацији током млетачке и аустријске владавине (Порекло, 25. јун 2020)