Средњоатлантски гребен

Средњоатлантски гребен обухвата уску зону меридијанског правца пружања која иде средином Атлантског океана. У северном делу се налази вулканско острво Исланд. На Исланду има 22 активна вулкана од којих су најпознатији Хекла (1.447m) и Хванадаснукур (2.120m). У западном делу Атлантског океана, на острву Мартиник се налази вулкан Мон Пеле (1.350m). У басену Атлантског океана вулкани се јављају и на Азорским острвима где је активан подморски вулкан Фајал.

Гребен је био у средишту поделе хипотетичког континента Пангеа.

Средњоатлантски гребен је средњеокеански гребен, дивергентна или конструктивна граница плоче смештена уз дно Атлантског океана и део најдужег планинског ланца на свету. У северном Атлантику одваја Северноамеричку од Евроазијске плоче и Афричке плоче, северно и јужно од Тројног чвора Азори. У јужном Атлантику раздваја афричку и јужноамеричку плочу. Гребен се протеже од споја с Гребеном Гакел (Средњеарктички гребен) североисточно од Гренланда према југу до тројног чвора Боувет у јужном Атлантику. Иако је Средњеатлантски гребен углавном подводно обележје, његови делови имају узвишења која се уздижу изнад нивоа мора, на пример на Исланду. Гребен има просечну брзину ширења од око 2,5 цм годишње.^[1]

Откриће уреди

Постојање гребена испод северног Атлантског океана први је претпоставио Матју Фонтејн Мори 1853. године, на темељу сондирања које је извео УСС Долфин. Постојање гребена и његово продужење у јужни Атлантик потврђено је током експедиције ХМС Челинџера 1872.^[2]^[3] Тим научника на броду, предвођен Чарлсом Вајвилом Томсоном, открио је велику подводну планину усред Атлантика истражујући будуће место за трансатлантски телеграфски кабал.^[4] Постојање таквог гребена потврђено је сонаром 1925. године^[5], а немачка експедиција Метеор доказала је протезање гребена око Игленског рта даље у Индијски океан.^[6]

Педесетих година 20. века, мапирање морског дна које су извели Брус Хизен, Морис Јуинг, Мари Тарп и други, показало је да Средњоатлантски гребен има необичну батиметрију долина и гребена,^[7] с тим да је његова средишња долина била сеизмолошки активна и епицентар многих потреса.^[8]^[9] Јуинг, Хизен и Тарп открили су да је гребен део 40 000 km дугог, практично континуираног система средњоокеанских гребена на днима свих земаљских океана.^[10] Откриће овог светског система гребена довело је до теорије ширења морског дна и општег прихватања Вегенерове теорије помицања континената и ширења у модификованом облику тектонике плоча. Гребен је пресудан за распад хипотетичног суперконтинента Пангеа који је започео пре око 180 милиона година.

Значајне особине уреди

На Исланду, Средњеатлантски гребен пролази преко Националног парка Тингвелир, популарног туристичког одредишта

Средњоатлантски гребен укључује дубоку долину раседа која се протеже дуж осе гребена готово целом дужином. Ова пукотина означава стварну границу између суседних тектонских плоча, где се магма из плашта уздиже до морског дна, еруптирајући као лава и стварајући нову оцеанску кору за тектонске плоче.

У близини екватора, Средњоатлантски гребен подељен је на Северноатлантски гребен и Јужноатлантски гребен ровом Романш, уским подморским ровом максималне дубине 7,758 m, једним од најдубљих места Атлантског океана. Тај се ров, међутим, не сматра границом између Северне и Јужноамеричке плоче, нити Евроазијске и Афричке плоче.

Острва уреди

Острва на или у близини Средњоатлантског гребена, од севера према југу, са својим највишим врховима и положајем, су:

Северна хемисфера (северноатлантски гребен):

Јан Мајен (Беренберг, 2277 метра (на 71° 06′ N 08° 12′ W / 71.100° С; 8.200° З / 71.100; -8.200)), у Арктичком океану
Исланд (Хванадалшнукур код Ватнајекидл, 2109,6 метра) (на 64° 01′ N 16° 41′ W / 64.017° С; 16.683° З / 64.017; -16.683), којим пролази гребен
Азори (Понта до Пико или Пико Алто, на острву Пико, 2351 метар (на 38° 28′ 0″ N 28° 24′ 0″ W / 38.46667° С; 28.40000° З / 38.46667; -28.40000)
Стене Светог Петра и Павла (Југозападна стена, 22,5 метара, на 00° 55′ 08″ N 29° 20′ 35″ W / 0.91889° С; 29.34306° З / 0.91889; -29.34306)

Južna хемисфера (južnoatlantski гребен):

Асенсион (Врх, Зелена планина, 859 метара, на 07° 59′ S 14° 25′ W / 7.983° Ј; 14.417° З / -7.983; -14.417 )
Света Хелена (Дијанин врх, 818 метара), на 15° 57′ S 5° 41′ W / 15.950° Ј; 5.683° З / -15.950; -5.683 )
Тристан да Куња (Врх краљице Марије, 2062 метра, на 37° 05′ S 12° 17′ W / 37.083° Ј; 12.283° З / -37.083; -12.283 )
Острво Гоф (врх Единбург, 909 метара, на 40° 20′ S 10° 00′ W / 40.333° Ј; 10.000° З / -40.333; -10.000 )
Острво Буве (Олавтопен, 780 метара, на 54° 24′ S 03° 21′ E / 54.400° Ј; 3.350° И / -54.400; 3.350 )

Исланд уреди

Подморски део Средњоатлантског гребена близу југозападног Исланда познат је под називом Гребен Рејкјанес. Средњоатлантски гребен пролази кроз Исланд, где је гребен познат и као Неовулканска зона. На северу Исланда зона лома Тјернес повезује Исланд с гребеном Колбејнси.

Геологија уреди

Базалтне стене средњеатлантског гребена прикупљене од стране роботског возила Херкулес током експедиције Изгубљени град 2005. године.

Гребен се налази на врху геолошког својства познатог као Средњоатлантски успон, које је прогресивна избочина која пролази целом дужином Атлантског океана, с тим да се гребен налази на највишој тачки овог линеарног избочења. Сматра се да је ово избочење узроковано конвективним силама према горе у астеносфери која потискује океанску кору и литосферу. Та је дивергентна граница прво формирана у тријасу, када је низ трокраких тектонских ровова срастао на Суперконтинент Пангеа и тако формирао гребен. Обично само два крака било којег трокраког тектонског рова постану део дивергентне границе плоче. Пропали кракови називају се авлакогени, а аулакогени Средњоатлантског гребена на крају су постали многи од великих речних долина виђених уз Америку и Африку (укључујући реке Мисисипи, Амазон и Нигер). Базен Фанди на атлантској обали Северне Америке између Њу Брансвика и Нове Шкотске у Канади доказ је прастарог средњоатлантског гребена.^[11]^[12]

Види још уреди

Источнопацифички гребен

Референце уреди

^ USGS (5. 5. 1999). „Understanding plate motions”. Приступљено 13. 3. 2011.
^ Searle, R. (2013). Mid-Ocean Ridges. Cambridge University Press. стр. 3—4. ISBN 9781107017528.
^ Hsü, Kenneth J. (1992). Challenger at Sea: A Ship That Revolutionized Earth Science. Princeton University Press. стр. 57. ISBN 978-0-691-08735-1.
^ Redfern, R.; 2001: Origins, the Evolution of Continents, Oceans and Life, Sveučilište u Oklahomi, ISBN 1-84188-192-9, str. 26
^ Alexander Hellemans and Brian Bunch, 1989, Timeline of Science, Sidgwick and Jackson, London
^ „Stein, Glenn, A Victory in Peace: The German Atlantic Expedition 1925–27, June 2007”. Архивирано из оригинала 2016-03-09. г. Приступљено 2010-06-23.
^ Ewing, W.M.; Dorman, H.J.; Ericson, J.N.; Heezen, B.C. (1953). „Exploration of the northwest Atlantic mid-ocean canyon”. Bulletin of the Geological Society of America. 64 (7): 865—868. doi:10.1130/0016-7606(1953)64[865:eotnam]2.0.co;2.
^ Heezen, B. C.; Tharp, M. (1954). „Physiographic diagram of the western North Atlantic”. Bulletin of the Geological Society of America. 65: 1261.
^ Hill, M.N.; Laughton, A.S. (1954). „Seismic Observations in the Eastern Atlantic, 1952”. Proceedings of the Royal Society of London A: Mathematical and Physical Sciences. 222 (1150): 348—356. Bibcode:1954RSPSA.222..348H. S2CID 140604584. doi:10.1098/rspa.1954.0078.
^ Spencer, Edgar W. (1977). Introduction to the Structure of the Earth (2nd изд.). Tokyo: McGraw-Hill. ISBN 978-0-07-085751-3.
^ Burke, K.; Dewey, J. F. (1973). „Plume-generated triple junctions: key indicators in applying plate tectonics to old rocks” (PDF). The Journal of Geology. 81 (4): 406—433. Bibcode:1973JG.....81..406B. JSTOR 30070631. S2CID 53392107. doi:10.1086/627882. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 10. 2016. г. Приступљено 09. 07. 2021.
^ Burke, K. (1976). „Development of graben associated with the initial ruptures of the Atlantic Ocean”. Tectonophysics. 36 (1–3): 93—112. Bibcode:1976Tectp..36...93B. CiteSeerX 10.1.1.473.8997  . doi:10.1016/0040-1951(76)90009-3.

Литература уреди

Evans, Rachel. "Plumbing Depths to Reach New Heights: Marie Tharp Explains Marine Geological Maps." The Library of Congress Information Bulletin. November 2002.
Macdonald, Ken C. (2019), „Mid-Ocean Ridge Tectonics, Volcanism, and Geomorphology”, Encyclopedia of Ocean Sciences (на језику: енглески), Elsevier, стр. 405—419, ISBN 9780128130827, doi:10.1016/b978-0-12-409548-9.11065-6
Sclater, John G.; Anderson, Roger N.; Bell, M. Lee (1971-11-10). „Elevation of ridges and evolution of the central eastern Pacific”. Journal of Geophysical Research. 76 (32): 7888—7915. Bibcode:1971JGR....76.7888S. ISSN 2156-2202. doi:10.1029/jb076i032p07888.
Parsons, Barry; Sclater, John G. (1977-02-10). „An analysis of the variation of ocean floor bathymetry and heat flow with age”. Journal of Geophysical Research. 82 (5): 803—827. Bibcode:1977JGR....82..803P. ISSN 2156-2202. doi:10.1029/jb082i005p00803.
Davis, E.E; Lister, C. R. B. (1974). „Fundamentals of Ridge Crest Topography”. Earth and Planetary Science Letters. 21 (4): 405—413. Bibcode:1974E&PSL..21..405D. doi:10.1016/0012-821X(74)90180-0.
Vine, F. J.; Matthews, D. H. (1963). „Magnetic Anomalies Over Oceanic Ridges”. Nature (на језику: енглески). 199 (4897): 947—949. Bibcode:1963Natur.199..947V. ISSN 0028-0836. S2CID 4296143. doi:10.1038/199947a0.
Vine, F. J. (1966-12-16). „Spreading of the Ocean Floor: New Evidence”. Science (на језику: енглески). 154 (3755): 1405—1415. Bibcode:1966Sci...154.1405V. ISSN 0036-8075. PMID 17821553. S2CID 44362406. doi:10.1126/science.154.3755.1405.
Searle, Roger (2013-09-19). Mid-ocean ridges. New York. ISBN 9781107017528. OCLC 842323181.
Macdonald, Ken C. (1977). „Near-bottom magnetic anomalies, asymmetric spreading, oblique spreading, and tectonics of the Mid-Atlantic Ridge near lat 37°N”. Geological Society of America Bulletin (на језику: енглески). 88 (4): 541. Bibcode:1977GSAB...88..541M. ISSN 0016-7606. doi:10.1130/0016-7606(1977)88<541:NMAASO>2.0.CO;2.
Macdonald, K. C. (1982). „Mid-Ocean Ridges: Fine Scale Tectonic, Volcanic and Hydrothermal Processes Within the Plate Boundary Zone”. Annual Review of Earth and Planetary Sciences. 10 (1): 155—190. Bibcode:1982AREPS..10..155M. doi:10.1146/annurev.ea.10.050182.001103.
Argus, Donald F.; Gordon, Richard G.; DeMets, Charles (2010-04-01). „Geologically current plate motions”. Geophysical Journal International (на језику: енглески). 181 (1): 1—80. Bibcode:2010GeoJI.181....1D. ISSN 0956-540X. doi:10.1111/j.1365-246X.2009.04491.x  .
Wilson, Douglas S. (1996). „Fastest known spreading on the Miocene Cocos-Pacific Plate Boundary”. Geophysical Research Letters (на језику: енглески). 23 (21): 3003—3006. Bibcode:1996GeoRL..23.3003W. ISSN 1944-8007. doi:10.1029/96GL02893.
Macdonald, Ken C.; Fox, P. J. (1983). „Overlapping spreading centres: new accretion geometry on the East Pacific Rise”. Nature. 302 (5903): 55—58. Bibcode:1983Natur.302...55M. ISSN 1476-4687. S2CID 4358534. doi:10.1038/302055a0.
Dick, Henry J. B.; Lin, Jian; Schouten, Hans (новембар 2003). „An ultraslow-spreading class of ocean ridge”. Nature. 426 (6965): 405—412. Bibcode:2003Natur.426..405D. ISSN 1476-4687. PMID 14647373. S2CID 4376557. doi:10.1038/nature02128.
Marjorie Wilson (1993). Igneous petrogenesis. London: Chapman & Hall. ISBN 978-0-412-53310-5.
Michael, Peter; Cheadle, Michael (20. 2. 2009). „Making a Crust”. Science. 323 (5917): 1017—18. PMID 19229024. S2CID 43281390. doi:10.1126/science.1169556.
Hyndman, Donald W. (1985). Petrology of igneous and metamorphic rocks (2nd изд.). McGraw-Hill. ISBN 978-0-07-031658-4.
Blatt Harvey; Robert Tracy (1996). Petrology (2nd изд.). Freeman. ISBN 978-0-7167-2438-4.
Spiess, F. N.; Macdonald, K. C.; Atwater, T.; Ballard, R.; Carranza, A.; Cordoba, D.; Cox, C.; Garcia, V. M. D.; Francheteau, J. (1980-03-28). „East Pacific Rise: Hot Springs and Geophysical Experiments”. Science (на језику: енглески). 207 (4438): 1421—1433. Bibcode:1980Sci...207.1421S. ISSN 0036-8075. PMID 17779602. S2CID 28363398. doi:10.1126/science.207.4438.1421.
Martin, William; Baross, John; Kelley, Deborah; Russell, Michael J. (2008-11-01). „Hydrothermal vents and the origin of life”. Nature Reviews Microbiology. 6 (11): 805—814. ISSN 1740-1526. PMID 18820700. S2CID 1709272. doi:10.1038/nrmicro1991.
Hekinian, R., ур. (1982-01-01), „Chapter 2 The World's Oceanic Ridge System”, Elsevier Oceanography Series, Petrology of the Ocean Floor (на језику: енглески), Elsevier, 33, стр. 51—139, Приступљено 2020-10-27

Спољашње везе уреди

MAR-ECO, a Census of Marine Life project on life along the Mid-Atlantic Ridge Архивирано на сајту Wayback Machine (2. април 2015)
„What is the longest mountain range on earth?”. Ocean Facts. NOAA. Приступљено 17. 10. 2014.

[USGS_understanding-1] USGS (5. 5. 1999). „Understanding plate motions”. Приступљено 13. 3. 2011.

[Searle_2013-2] Searle, R. (2013). Mid-Ocean Ridges. Cambridge University Press. стр. 3—4. ISBN 9781107017528.

[3] Hsü, Kenneth J. (1992). Challenger at Sea: A Ship That Revolutionized Earth Science. Princeton University Press. стр. 57. ISBN 978-0-691-08735-1.

[4] Redfern, R.; 2001: Origins, the Evolution of Continents, Oceans and Life, Sveučilište u Oklahomi, ISBN 1-84188-192-9, str. 26

[5] Alexander Hellemans and Brian Bunch, 1989, Timeline of Science, Sidgwick and Jackson, London

[Stein-6] „Stein, Glenn, A Victory in Peace: The German Atlantic Expedition 1925–27, June 2007”. Архивирано из оригинала 2016-03-09. г. Приступљено 2010-06-23.

[7] Ewing, W.M.; Dorman, H.J.; Ericson, J.N.; Heezen, B.C. (1953). „Exploration of the northwest Atlantic mid-ocean canyon”. Bulletin of the Geological Society of America. 64 (7): 865—868. doi:10.1130/0016-7606(1953)64[865:eotnam]2.0.co;2.

[8] Heezen, B. C.; Tharp, M. (1954). „Physiographic diagram of the western North Atlantic”. Bulletin of the Geological Society of America. 65: 1261.

[9] Hill, M.N.; Laughton, A.S. (1954). „Seismic Observations in the Eastern Atlantic, 1952”. Proceedings of the Royal Society of London A: Mathematical and Physical Sciences. 222 (1150): 348—356. Bibcode:1954RSPSA.222..348H. S2CID 140604584. doi:10.1098/rspa.1954.0078.

[10] Spencer, Edgar W. (1977). Introduction to the Structure of the Earth (2nd изд.). Tokyo: McGraw-Hill. ISBN 978-0-07-085751-3.

[11] Burke, K.; Dewey, J. F. (1973). „Plume-generated triple junctions: key indicators in applying plate tectonics to old rocks” (PDF). The Journal of Geology. 81 (4): 406—433. Bibcode:1973JG.....81..406B. JSTOR 30070631. S2CID 53392107. doi:10.1086/627882. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 10. 2016. г. Приступљено 09. 07. 2021.

[12] Burke, K. (1976). „Development of graben associated with the initial ruptures of the Atlantic Ocean”. Tectonophysics. 36 (1–3): 93—112. Bibcode:1976Tectp..36...93B. CiteSeerX 10.1.1.473.8997  . doi:10.1016/0040-1951(76)90009-3.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]