Сретен Марић
Сретен Марић (Косјерић, 5. март 1903 — околина Тура, 26. септембар 1992) био је српски есејиста, преводилац и професор светске књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду.[1] Највећи део живота провео је живећи у Србији и Француској.
| Сретен Марић | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Пуно име | Сретен Марић |
| Датум рођења | 5. март 1903. |
| Место рођења | Субјел,, Краљевина Србија |
| Датум смрти | 26. септембар 1992. (89 год.) |
| Место смрти | Тур,, Француска |
Биографија уреди
Рођен је 1903. године у Субјелу (општина Косјерић), али се од најраније младости много и често селио (у Београд, Скопље, Лион). У Београду је дипломирао књижевност, а у Паризу је докторирао историју. Као гимназијски професор радио је у Београду, Скопљу и Загребу, где објављује и прве преводе. Други светски рат провео је у Београду и родном Субјелу, а након рата се на позив Марка Ристића, тадашњег југословенског амбасадора у Паризу, запослио као саветник за културу у тој амбасади од 1946. до 1950. године.[2] Шездесетих година се вратио у Србију, где се започео професорску каријеру на Филозофском факултету од 1962. до 1974. године. [2]Био је професор Позоришне академије у Београду од 1940. до 1944. године.[1]арић је био уредник Држвног издавачког завода Југославије.[2]
Био је члан Удружења књижевника Србије и Војвођанске академије наука и уметности.[3] Био је члан САНУ од 1979. године.[1]
Био је човек од света и ерудита, велики познавалац књижевности, историје уметности и историје филозофије. Говорио је француски, енглески, немачки и руски језик, а преводио је дела Карла Маркса („Одабрана писма“), Фердинанда де Сосира ("Општу лингвистику") и Џонатана Свифта („Гуливерова путовања“).[3]
Друштво књижевника Војводине му је 1987. године доделило награду за животно дело.[3]
Библиотека Матице српске и општина Косјерић, почев од 2005. године, сваке две године додељују награду „Сретен Марић“ за најбољи есеј, односно књигу есеја из књижевности, уметности или филозофије.[4]
Писао је о Есхилу, Сервантесу, Стендалу, Вијону, Лотреамону, Монтењу, Рембоу, Шатобријану, Фокнеру, Сартру, Бодлеру, Хелдерлину, Прусту итд.[3]
Поред есеја о светским писцима, писао је есеје и о филозофима и мислиоцима: о Хајдегеру, Касиреру, Канту, Фројду, Гастону Башлару, Леви-Стросу, Дилтају, Кожеву, Ролану Барту и Мишелу Фукоу.[3]
Награде уреди
Дела уреди
- „Огледи I“
- „Гласници апокалипсе“, записи и есеји
- „Протејска свест критике“
- „Раскршћа“, књига есеја;
- „Пропланци есеја“
- „Огледи II“.
Наслеђе уреди
2005. године Библиотека Матице српске и Скупштина општине Косјерић установили су Награду „Сретен Марић”, која се додељује за најбољу књигу есеја објављену у протекле две године.
2021. године, један од главних путева у селу Субјел, који води ка срењевековном Субјелграду, добио је име Улица академика Сретена Марића. (Извор: Милијан Деспотовић: "СУБЈЕЛ - школа, угледници и академци", Свитак, Пожега, 20221)
Референце уреди
- ^ а б в г д ђ „СРЕТЕН МАРИЋ”. sanu.ac.rs. Приступљено 4. 2. 2022.
- ^ а б в Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 459.
- ^ а б в г д „Сретен Марић”. dkv.org.rs. Приступљено 4. 2. 2022.
- ^ „Nagrada „Sreten Marić“ Ješi Denegriju”. danas.rs. Приступљено 4. 2. 2022.
