Српска војска у Бизерти

Српска војска у Бизерти је био део српске војске који је током Првог светског рата био смештен у француску базу у Бизерти у Тунису. Бизерта је најсевернији град у Тунису и због свог стратешког положаја Француска је 1880. године ту саградила поморску базу.

Српско војничко гробље у Бизерти

После повлачења српске војске преко Албаније 1915. највећи део војске је упућен на острво Крф. Један део војника евакуисан је у француске војне базе и болнице у Северној Африци. Поред војника, ту су боравили и малобројни цивили.

Вицеадмирал Емил Гепрат одликује српског пуковника Михаила Ђорђевића, једног од чланова Команде резервних трупа и Команде подофицирских школа у Бизерти 7. маја 1916.

Срби су у Бизерту долазили у три наврата: децембра 1915. и почетком 1916. након повлачења кроз Албанију, затим после првих великих сукоба на Солунском фронту исте године и на крају од почетка 1917. године када су почели да пристижу контингенти добровољаца. Током целог рата транспорти су превозили војнике из Бизерте на Солунски фронт, док су рањени и болесни слати у Бизерту. Кроз логор Лазуаз прошло је преко 60.000 војника.

У Бизерти је организована је обука добровољаца, реедукација инвалида и културни садржаји. Француски војници, грађани и администрација били су веома предусретљиви према српским војницима. У томе се нарочито истакао вицеадмирал и гувернер Бизерте Емил Гепрат. Његова брига за Србе била је свакодневна, почев од свечаног дочека бродова са војницима. Приликом првог доласка адмирала Гепрата у Београд 1930. године Срби су га на рукама носили од железничке станице до Славије, а улица којом су га носили носи његово име.

У Бизерти је 1917. штампан француско-српски речник чији су аутори Веселин Чајкановић и Албер Офор.[1]

Последњи контингент Срба напустио је Бизерту 18. августа 1919. године бродом Црвеног крста Digetrouen.

Војне болнице и гробља уреди

У болницама у местима: Бизерта, град Тунис, Сус, Сиди Абдала, Алжиир, Оран, Бон, лечено је у периоду децембар 1915—август 1919. укупно 41.153 српска војника. У Бизерти, Сусу и граду Тунису умрла су у болницама од тифуса, маларије, промрзлина, рањавања и глади 833 српска војника. Земни остаци умрлих ратника пренети су у спомен-костурницу на хришћанском гробљу у Бизерти. У болници у месту Сиди Абдала малобројно локално становништво помагало је рањеним и болесним Србима лековима, храном и негом. Ту је умрло 1722 српска војника који су сахрањени на заједничко француско-српско војничко гробље. Гробља у Сиди Абдали и Бизерти су само два најзначајнија од укупно 24 српских војничких гробља у Тунису, Алжиру и Мароку, где је сахрањено укупно 3.005 војника[2].

Културни живот у Бизерти уреди

Команда српских резервних трупа и подофицирских школа у Бизерти су организовали различита културна дешавања ради дизања морала српским рањеницима. Организоване су позоришне представе Српског војничког логорског позоришта које је примало и више од 1200 људи, музички концерти Коњаничке дивизије, уметничке изложбе, спортски догађаји и прославе верских празника. Поред тога су објављивали лист Напред са специјалним прилозима. У логору је подигнута и православна црква у којој су се одвијали верски обреди попут слава, Божића, Ускрса и других. У Бизерти је било и академских сликара, који су стварали и имали могућност да излажу своје радове.[3]

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ Срби на северу Африке учили француски („Политика”, 9. фебруар 2020)
  2. ^ Blic Online | Večna straža kraj Bizerte, Приступљено 5. 4. 2013.
  3. ^ Пејчић, Предраг (2008). Српска војска у Бизерти (1916-1918). Београд: Завод за уџбенике. стр. 121-141. ISBN 978-86-17-15333-3. 

Спољашње везе уреди