Википедија

Српске епске народне пјесме

облик епске поезије коју су створили Срби поријеклом из данашње Србије, Босне и Херцеговине, Црне Горе, Хрватске и Македоније
(преусмерено са Српске епске народне песме)

Српске епске народне пјесме представљају облик епске поезије коју су створили Срби поријеклом из данашње Србије, Босне и Херцеговине, Црне Горе, Хрватске и Македоније. Главне циклусе су написали непознати српски аутори између 14. и 19. вијека. Они се у великој мјери баве историјским догађајима и личностима. Инструмент који прати српску епску поезију су гусле.

Гуслар пјева о смрти кнеза Лазара, у логору у Јавору, током Српско-турских ратова од 1876. до 1878

Српска епска народна поезија је дала допринос у развоју српске националне свијести.[1] Циклуси Краљевића Марка, хајдука и ускока, надахнули су Србе да поврате слободу и своју херојску прошлост.[1] Хајдуци се виде као саставни дио националног идентитета; у причама, хајдуци су хероји: играли су улогу српске елите током османске владавине, бранили су Србе од османског угњетавања и припремали за национално ослобођење и доприњели томе током оба српска устанка.[2]

Историја уреди

Најстарији преживјели запис неке српске епске пјесме је десети стих бугарштице из 1497. године о заточењу Јанка Сибињанина у тамници Ђурђа Бранковића.[3][4] Познато је да су Срби епске пјесме изводили уз гусле током османске владавине. Познати српски извођачи боравили су на пољским племићким дворовима у 16. и 17. вијеку, а касније на простору данашње Украјине и Мађарске.[5] Угарски историчар Себастијан Тиноди 1554. године је написао „Постоје многи гуслари овдје у Угарској, али ниједан није бољи у српском стилу од Димитрије Карамана” и описао Караманово извођење турском господару Улуману 1551. у Липови, у коме је гуслар гусле држао између кољена.[6] Хроничар и пјесник Маћеј Стријковски у својој хроници из 1582. говори о томе како Срби пјевају јуначке пјесме о борби предака против Турака.[7] Јузеф Бартоломеј Жиморович користи фразу „пјевати уз српске гусле” у својој идили „Пјевачи” из 1663. године.[7]

Вук Стефановић Караџић је 1824. године послао копију своје збирке народних пјесама Јакобу Гриму, који је изразито био занесен пјесмом „Зидање Скадра”. Грим је пјесму превео на њемачки језик и рекао да је „једна од најдирљивијих пјесама свих народа и свих времена”.[8][9]

Већина епских пјесама је о ери османске окупације и борби за ослобођење од ње. Напорима Вука Стефановић Караџића, многи од тих епова су прикупљени и објављени у његовим књигама у првој половини 19. вијека. Почетком и средином 19. вијека, објављене су прве систематске збирке српских народних пјесама, приповједака, загонетки и пословица. Прикупио их је Вук Стефановић Караџић „са топлих усана народа”. То су биле: „Мала простонародна славено-сербска пјеснарица” (1814), „Народна сербска песнарица” (1815), „Народне српске приповијетке” (1821) и „Народне српске пословице” (1836). Сљедећа књига је била „Српске народне пјесме из Херцеговине. Женске” (1866) које је сакупљао Вуков сарадник и помоћник Вук Врчевић, а Вук их је припремио за објаву непосредно прије своје смрти. Српска народне поезија је изванредно примљена, јер се појавила у Европи када је романтизам био у пуном цвату. Ова поезија, која се појавила у Караџићевој антологијској збирци, испунила је „очекивања” префињене европске публике, поставши жива потврда Хердерова и Гримове идеје о усменој традицији. Јакоб Грим је почео учити српски језик, како би пјесме могао читати у оригиналу. Он је написао тренутну анализу сваке нове збирке српских народних пјесама. Рангирао их је као једнаке „Пјесми над пјесмама”, као и Гете касније. Захваљујући Гриму, штавише на иницијативу Јернеја Копитара, српска народна књижевност нашла је своје мјесто у свјетској књижевности.[10]

Гусле уреди

Главни чланак: Гусле

Гусле су жичани инструмент који прати херојске пјесме (епску поезију) на Балканском полуострву.[11] Инструмент се вертикално држи између кољена, са прстима лијеве руке на врату инструмента.[11] Жице се никада не притишћу код врата, давајући тако хармоничан и јединствен звук.[11] Не постоји консензус о поријеклу инструмента, док неки истраживачки вјерују да су га Словени доњели на Балкан, засновано на византијском извору из 6. вијека.[12] Теодосије Хиландарац је написао да је Стефан Првовјенчани често забављао српско племство музичарима са бубњевима и гуслама.[13] Поуздани записи о гуслама јављају се тек у 15. вијеку.[12] Путнички мемоари из 16. вијека помињу инструмент у Босни и Србији.[12]

Познато је да су Срби пјевали уз гусле током османске владавине. Познати српски извођачи боравили су на пољским племићким дворовима у 16. и 17. вијеку, а касније на простору данашње Украјине и Мађарске.[5] Постоји стари запис у српској књижевности у коме пише да је српски гуслар био присутан на двору Владислава II Јагелоа 1415.[7] У пјесми објављеној 1612, Каспер Мијасковски пише „српске ће гусле и гајде заглушити месојеђе”.[7] Јузеф Бартоломеј Зиморович користи фразу „пјевати уз српске гусле”.[7]

Циклуси уреди

Српске епске народне пјесме подијељене су на сљедеће циклусе:

Пјесме описују историјске догађаје са различитим степеном тачности.

Значајни људи уреди

  • Бенедикт Курипечич (16. вијек), дипломата који је путовао по Босни и Србији за вријеме османске владавине 1530. године и забиљежио епску пјесму о Милошу Обилићу, која није била популарна само међу Србима на Косову, него и међу Србима из Босне и Хрватске. Такође је забиљежио и неке легенде о Косовској бици и објаснио да је у цијелом региону компонована нова поезија на ту тему.[14]
  • Димитрије Караман (fl. 1551), најстарији познати српски гуслар.
  • Аврам Милетић (1755 — послије 1826), трговац и текстописца, најпознатији по писању најраније збирке урбане лирике на српском језику.
  • Старац Рашко, један од најважнијих извора епске поезије коју је забиљежио Вук Стефановић Караџић.
  • Филип Вишњић (1767—1834), српски гуслар познат као „Српски Хомер”, због његовог сљепила и пјесничке надарености.
  • Тешан Подруговић (1783—1815), српски хајдук, приповједач и гуслар који је учествовао у Првом српском устанку и један од најважнијих извора за српску епску поезију.
  • Живана Антонијевић (ум. 1822), позната као „Слијепа Живана”, једна је од омиљени женских пјевачица Вука Стефановића Караџића.
  • Вук Стефановић Караџић (1787—1864), био је српски филолог и лингвиста који је био главни реформатор српског језика. Због његовових збирки пјесама, бајки и приповјетки, можда заслужује да се зове оцем српског фолклора.
  • Петар Перуновић (1880—1952), познат као „Перун”, познати је гуслар који је свирао за Николу Теслу и први гуслар који је снимио српску епску поезију у студију.
  • Ђуро Милутиновић (1770—1844), гуслар на српском двору.

Ликови уреди

Средњи вијек

Многи други јунаци српске епске поезије су такође засновани на историјским личностима:

Неки хероји су приказани заједно са својим коњима, Марко Краљевић са Шарцем, Војвода Момчило са Јабучилом, Милош Обилић са Ждралином, Дамјан Југовић са Зеленком, Бановић Страхиња са Ђогином, Хајдук Вељко са Стрином и Срђа Злопоглеђа са Вранцем.[15]

Изводи уреди

  • Говор Марка Краљевића:

Савремени примјер српске епике забиљежио је 1992. године режисер Павел Павликовски у документарном филму Serbian epics снимљеном за Би-Би-Си; анонимни гуслар пореди Радована Караџића, док се припрема да крене у Женеву на мировне преговоре, са Ђорђем Петровићем Карађорђем, који је предводио Први српски устанак 1804:[16]

Савремене српске епске народне пјесме уреди

Епска поезија се биљежи и данас. Неке савремене пјесме су објављене у књигама или су снимљене, и заштићене су ауторским правима, а неке су и у јавном власништву, каснији аутори су их измјенили као старе пјесме. Постоје нове пјесме које опонашају стару епску поезију, али су духовите и нису епске природе; оне такође циркулишу без знања аутора. Савремени епски хероји су: Радован Караџић, Ратко Младић и Војислав Шешељ. Теме пјесама су: Југословенски ратови, НАТО бомбардовање СРЈ и Хашки трибунал.

Популарни савремени српски гуслари су: Миломир Миљанић, Ђоко Копривица, Бошко Вујачић, Властимир Бараћ, Сава Станишић, Милош Шегрт, Саша Лакетић и Милан Мрдовић.

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ а б Dragnich 1994, стр. 29–30.
  2. ^ Edited by Norman M. Naimarkand Holly Case; Norman M. Naimark (2003). Yugoslavia and Its Historians: Understanding the Balkan Wars of the 1990s. Stanford University Press. стр. 25—. ISBN 978-0-8047-8029-2. 
  3. ^ Matica Srpska Review of Stage Art and Music. Matica. 2003. стр. 109. „...родовског удруживања и кнежинске самоуправе, а према механизму фолклорне рецепције садржаја званичне културе, српске епске јуначке песме, посебно бугарштице, прва је забележена већ 1497. године, чувају успомене и ...” 
  4. ^ Milošević-Đorđević, Nada (2001). Srpske narodne epske pesme i balade. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. стр. 10. „Крајем XV века, 1497. године, појављује се за сада први познати запис од десет бугарштичких стихова, које је у свом епу забележио италијански ... Јанка, ердељског племића (чије је право име Јанош Хуњади) у тамници српског деспота Ђурђа Бранковића.” 
  5. ^ а б Pejovic, Roksanda (1995). „Medieval music”. The history of Serbian Culture. Rastko. 
  6. ^ Petrović 2008, стр. 100.
  7. ^ а б в г д Georgijević 2003.
  8. ^ Alan Dundes (1996). The Walled-Up Wife: A Casebook. Univ of Wisconsin Press. стр. 3—. ISBN 978-0-299-15073-0. Приступљено 6. 3. 2017. 
  9. ^ Paul Rankov Radosavljevich (1919). Who are the Slavs?: A Contribution to Race Psychology. Badger. стр. 332. Приступљено 6. 3. 2017. 
  10. ^ Milošević-Đorđević 1995.
  11. ^ а б в Ling 1997, стр. 87.
  12. ^ а б в Bjeladinović-Jergić 2001, стр. 489.
  13. ^ Vlahović 2004, стр. 340.
  14. ^ Pavle Ivić (1996). Istorija srpske kulture. Dečje novine. стр. 160. Приступљено 7. 3. 2017. „Бенедикт Курипечић. пореклом Словени, који између 1530. и 1531. путује као тумач аустријског посланства, у свом Путопису препричава део косовске легенде, спомиње епско певање о Милошу Обилићу у крајевима удаљеним од места догађаја, у Босни и Хрватској, и запажа настајање нових песама.” 
  15. ^ Политикин забавник 3147, p. 4
  16. ^ Judah, Tim (1997). The Serbs - History, Myth and the Destruction of Yugoslavia. New Haven and London: Yale University Press. 

Литература уреди

За даље читање:

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српске_епске_народне_пјесме&oldid=27674057”