Српске сједињене државе
Српске сједињене државе је назив политичког програма из 1848. године који су заједно саставили Константин Николајевић, зет кнеза Александра Карађорђевића и Илија Гарашанин, министар унутрашњих дела. План је предвиђао поделу Османског царства на два вицекраљевства, Азијску Турску и Српске сједињене државе, које би ујединиле све Словене европског дела Царства.[1]
Предвиђено је да би свака држава имала свог владара, независне органе власти, самосталну унутрашњу управу и сопствену територију. Српске сједињене државе не би уживале потпуну слободу само у погледу спољне политике. У време када је саставио план Константин Николајевић је био капућехаја у Цариграду. Николајевић је био у сталној преписци са Илијом Гарашанином и знао је за његово Начертаније. Овај предлог био је и званично предат Порти.[1]
Њихов политички програм је даље предвиђао да се од јужнословенских провинција Аустрије створи друго вицекраљевство под називом Јужна Славонија. Када околности буду дозволиле (Николајевић је био уверен да ће се Хабзбуршка монархија распасти), Српске сједињене државе и Јужна Славонија ујединиле би се у „једно целокупно и чисто Југословенско царство“.[1] Константин Николајевић је био први човек, који је шест деценија раније замислио будућу Краљевину Југославију, која ће настати 1918. године.
Садржај уреди
Творац идеје о српском вицекраљевству био је српски капућехаја у Цариграду, Константин Николајевић. Као и Јован Мариновић, заступник Србије у Паризу, и Николајевић је непрестано убеђивао Гарашанина да Србија у револуционарним превирањима не сме стојати по страни. Николајевић је марта 1848. године послао једно начертаније министру унутрашњих послова Гарашанину, заобилазећи министра спољних послова (Аврама Петронијевића). Гарашанин је предлагао Николајевићу да уз помоћ пријатеља, Јована Штекера (лекара цариградских министара), успостави контакт са Портом тако да се нацрт не схвати као званичан предлог српске владе. Пријатељ, међутим, није имао успеха, мада је обећао да ће пројекат стићи до Порте. Тако је неуспешно завршен овај пројекат Гарашанина и Николајевића.
Из преписке ова два политичара сазнајемо да су постојала чак два пројекта: Николајевићев (о вицекраљевству) и Мариновићев (о грађанским реформама у европском делу Турске). Други нацрт залагао се за поправљање положаја хришћана у Османском царству и извесна побољшања у црквеној организацији. Основе Николајевићевог мемоара су следеће: 1) Србији се присаједињује Босна, Херцеговина, Црна Гора и Стара Србија; 2) све оне чине једну српску државу у Турској; 3) та држава има независног поглавара и унутрашњу самоуправу; 4) сједињене државе уживају иста права која сада ужива Кнежевина Србија; 5) устав и законе доноси нова држава, без уплитања Порте; 6) Српске сједињене државе имају у Цариграду дипломатског представника без чије сагласности Турска не може склопити никакав споразум са неком страном државом; 7) слобода вероисповести и трговине; 8) Српске сједињене државе имају права отварања конзулата у Турској и другим државама, са искључиво трговачким надлежностима. Дакле, Николајевићев план предвиђао је неку врсту преуређења Турске у дуалистичку државу, што је, наравно, било нереално за то време. Османско царство би било састављено од Српских сједињених држава и Азијске Турске. Оба дела имала би самоуправу, сопствене владаре, органе власти, а спољне политике биле би усклађене. Султан био био номинални владар оба дела царства. Турска наравно не би прихватила овакав пројекат ни у најтежој кризи, а кризу у овом тренутку није преживљавала. План је предвиђао и дезинтеграцију Хабзбуршке монархије (Србија би након стварања Српских сједињених држава помогла распад Аустријског царства) из које би се издвојиле Германска конфедерација (немачке земље), Словенска (моравске, словачке и пољске земље) и Јужнословенска. Као идеално решење Николајевић је приказивао спајање Јужнословенске конфедерације и Српских сједињених држава. Сличност Николајевићевог плана и Гарашаниновог Начертанија управо је у овој словенској држави.
Види још уреди
Референце уреди
- ^ а б в Илија Гарашанин, Приступљено 22.06.09.
Извори уреди
- Радош Љушић; Историја српске државности, књига 2, САНУ, Београд 2001.