Википедија

Херцеговачки устанак (1596—1597)

(преусмерено са Српски устанак у Херцеговини (1596-1597))

Херцеговачки устанак[б] био је устанак који је организовао српски патријарх Јован, а предводио га је никшићки војвода Грдан против Османлија у Херцеговачком санџаку и Црногорском вилајету, током Дугог рата (1593—1606). Устанак је избио након пропалог Банатског устанака 1594. године и спаљивање моштију Светог Саве 27. априла 1595. године; у устанак су била укључина племена Бјелопавлићи, Дробњаци, Никшићи и Пивљани. Устаници, поражени на Гатачком пољу код Гацка 1597. године, били су присиљени на капитулацију због недостатка стране помоћи.

Херцеговачки устанак
Дио Дугог рата

Мапа на којој су приказана устаничка племена и кључни градови
Вријемекрај 1595 — након 10. априла 1596.[а]
Мјесто
источни дио Херцеговачког санџака и дијелови Црногорског вилајета
Исход Предаја устаника Османском царству
Сукобљене стране

Српски устаници

Османско царство
Команданти и вође
војвода Грдан
организатори:
митрополит Висарион и патријарх Јован		 Дервиш-бег

Позадина уреди

 
Спаљивање моштију Светог Саве након Банатског устанка, изазвало је Србе у другим крајевима да се успротиве Османлијама[1]

Почетком 1594. године, банатски Срби су подигли устанак против Османлија.[2] Устаници су, у складу са одликама светог рата, носили ратне заставе са приказом Светог Саве.[3] Заставе је освјештао патријарх српски Јован,[4] а устанак си потпомогли цетињски митрополит Рувим и херцеговачки митрополит Висарион II.[5] Као одговор на устанак, велики везир Коџа Синан-паша је тражио да се из Дамаска донесе зелена застава исламског пророка Мухамеда како би се супротставила српским заставама и наредио је да се мошти Светог Саве из манастира Милешева пребаце у Београд преко војног конвоја.[3],[4] Успут, османски конвој убијао је све људе на свом путу као упозорење устаницима.[3] Османлије су 27. априла 1595. године јавно спалиле мошти Светог Саве на врху Врачарског платоа и онда су расули пепео.[3][4]

Спаљивање моштије Светог Саве изазвало је Србе и оснажило српски ослободилачки покрет. Од 1596. године, средиште антиосманских активности било је у Херцеговини, тачније манастир Тврдош, у коме је било сједиште митрополита Висариона. Многи српски архијереји апеловали за помоћ од Аустријског надвојводства у ослобађају својих крајева. Ускоци, нерегуларни војници из хабзбуршке Хрватске, имали су подршку Аустрије, и били су раштркани на читавом подручју између Сења и Дубровника. Са смјелим нападом 8. априла 1596. године, ускоци су успјели и да заузму Клишку тврђаву, иако нису успјели да је задрже. У једном тренутку, аустријски званичници су размишљали о вођењу војне акције у Босни, гдје је службовао малтешки витез Фрањо Бртучевић поријеклом из Далмације. Међутим, они нису имали довољно снаге да се боре против Османлија у Босни. Раније, аустријске снаге су у великој мјери прешле у Угарску, гдје су једва успијели да пруже отпор Османлијама.[6]

Устанак уреди

 
 
Патријарх српски Јован и папа Климент VIII

Ослободилачки покрет се 1596. године проширио на Црногорски вилајет и сусједна племена у Херцеговини, нарочито на оне под утицајем митрополита Висариона.[5] Од свештеника, патријарх Јован је највише зависио од митрополита Висарион, и племенски вођа, нарочито од Грдана, никшићког војводе.[7] Дубровачки документи са почетка 1596. говоре о томе да су митрополит и херцеговачке вође окупили у манастиру Тврдош гдје су се заклели „да ће се дати и поклонити свјетлости импературови су 20 тисућа јунака”. Устаници су затражили помоћ од Аустријанаца или барем аустријску заставу како би показали Османлијама да имају симболичну аустријску помоћ. Убрзо наког тога, 8. априла 1596. године, ускоци су заузели Клис, што је изазвало талас узбуђења међу личким и херцеговачким хришћанима.[8] На крају 1596. године, након избијања Химарског устанка, Срби су отпочели са побунама против Османлија. Устанак, предвођен Грданом, избио је у Бјелопавлићима, а затим се проширио на Дробњаке, Никшиће, Пивљане и Гацко.[6] Осим Брђана, остала црногорска племена нису учествовала у устанку. У то вријеме Дервиш-бег, црногорски санџак-бег, пријетио је котоском провидуру Црногорцима.[9]

Патријарх Јован је послао двојицу калуђера, Дамјана Љубибратића и Павла, папи Клименту VII 1597. године. Патријарх Јован је увјеравао папу у своју „лојалност и послушност” Римској цркви и тражио помоћ за „ослобођење српског народа од Османлија”.[10] Калуђери су папској курији излагали српску историју и, између осталог, тражили да папа пошаље војску на Херцег Нови, како би помогли војводи Грдану са копна;[6] племена Зупци (племе)Зупци, Никшићи, Пивљани, Бањани, Дробњаци и Гацко подигла би оружје.[5] Одатле су отишли у Оногошт (Никшић), гдје би се окупили сви главари Црне Горе, Дукађина и оклоних земаља. У случају акције, могли су рачунати на 100.000 бораца. Речено да од како Османлије спалиле мошти Светог Саве „њима Бог не помога, убијају их крстијани са сваке стране”. Курија тада оптужи калуђере да „Ви се Богу молите на наше зло”. Калуђери су питали папу, уз подршку српских духовних и свјетовнох вођа, да пошаљу поштованог хришћанина да их надгледа.[6]

Охридски архиепископ Атанасије I, након што је његов покрет увелико пропао у Албанији, био је у Риму. Српски устанак није био боље среће, херцеговачка племена, Дробњаци, Никшићи и Пивљани отпочели су борбе, али их је на Гатачком пољу код Гацка поразио Дервиш-бег[6] некада 1597. године. [а] Према Млечанину Лазару Соранцу, Пипери, Кучи, Клименти, Бјелопавлићи и остала племена покушала су да се ослободе од османске тираније и након саслушања лажних тврдњи да је султан Мехмед III изгубио битку и свој живот током опсаде Јегра, они су подигли устанак под заповједништво војводе Грдана и настао је велики покољ Турака који су се затекли на њиховој земљи, али док је Лазаро покушао да сазна више о томе, чуо да су се невољно повукли у своје планине.[13][14] Српски историчар Глигор Станојевић, на основу Соранцових списа, које он описује као „најинтересантнију и најнапреднију забиљешку о кретању племена Брда и Херцеговине у то вријеме", вјеровао је да устанак није имала скалу националног устанка.[10]

Када су преговори између устаника и папске курије пропали и није дошло до стране помоћи, устаници су били присиљени да капитулирају пред Османлијама.[15] Ахмед-паша Дугалић, босански беглербег, опростио је Грдану његове злочине[13] и није га чак лишио његове земље у Никшићу..[16]

Аустрија, у чије се име много обећавало, није била у могућности да покрет понесе ни до Будима, а камо ли до Босне или Србије; папска курија није уопште долазила војнички у обзир; а Шпанија је имала својих брига. Разне авантуристе и добронамерне али недорасле дипломатске шепртље обавештавале су нетачно и обојено обадве стране. Једнима су обећавали више него што се могло испунити, а другима су представљали прилике зрелијим него што су биле. Протурало се много лажних извештаја; било је ’петљања’ на више страна. Иако је љуто страдао, наш свет, ипак, није био изгубио сву веру; у својој наивној честитости мислио је да су поруке и обећања могли бити ипак стварнији него што су испадали у стварности. Једина поука после свега била је само та да су постали више обазриви. Турци, заузети у Угарској, Хрватској и на Приморју, били су вољни да у неколико попусте, бар за тај моменат.

— Владимир Ћоровић, Преокрет у држању Срба[6]

Посљедице и насљеђе уреди

Након пропасти устанка, многи Херцеговци су се преселили у Которски залив и Далмацију.[17] Најраније значајније српске сеобе извршене су између 1597. и 1600. године.[18] Војвода Грдан и патријарх српски Јован наставли су да планирају побуне против Османлија у наредним годинама. Патријарх Јован је поново контактирао папу 1599. године, али безуспјешно.[5] Српски, грчки, бугарски и албански калуђери посјећивали су европске дворове у потрази за помоћи.[19] Прво десетљеће 17. вијека одликовано је успјешним црногорским биткама против Османлијама под митрополитом Рувимом. Дробњаци су поразили Османлије код Горње Буковице 6. маја 1605. године. Међутим, Османлије су истог љета извршиле одмазду и заробиле војводу Ивана Калуђеровића, ког су на крају одвели у Пљевљу и тамо погубили.[20] Од сабора у манастиру Косијерево 18. фебруара 1608. године, српске вође су тражиле од шпанског и напуљског двора коначну енергичну акцију. Презаузета, Шпанија није могла много учинити у источној Европи. Међутим, шпанска флота је напала Драч 1606. године. Коначно, 13. децембра 1608. године, патријарх Јован организовао је сабор у манастиру Морача, окупљајући све устаничке вође из Црне Горе и Херцеговине. Сабор је званично преговарао са Емануелом I да пошаље војску за ослобођење Балкана, у замијену за „круну Македоније”, истовремено захтјевајући од папе Павле да додјели посебне привилегије Српској православној цркви.[19] Патријарх Јован га је увјеравао да ће војска од 20.000 војника и 25 пушака, као и наоружања за још 25.000 који ће бити распоређени на Балкану, надвладати османског султана.[6][19] Након година планирања, ништа конкретно се није догодило, јер је таква операција „захтијевала шпанску поморску и логистичку подршку”. Побуна је полако изблиједила кроз 1609. до краја 1610. године.[19] Херцеговиначки устанак 1596—1597. био је модел за вишеструке антиосманске устанке у Босни и Херцеговини у наредним вијековима.[1]

Види још уреди

Напомене уреди

  1. ^ а б Временски размак устанка био је од краја или крајем 1596. до негдје у 1597. години. Године 1599, Лазаро Соранцо тврди да је устанак избио током опсаде Јегра, која је трајала од 20. септембра до 12. октобра 1596. Једну од молби српског патријарха Јована, емисари су представили папи 10. априла 1597. године.[11][12]
  2. ^ Најпознатији назив устанка је Херцеговачки устанак, а познат је још и као Устанак у Херцеговини, устанак патријарха Јована, Грданов устанак и Грданова буна.

Референце уреди

  1. ^ а б Bataković 1996, стр. 33.
  2. ^ Veselinović 1966.
  3. ^ а б в г Velimirović 1986, стр. 159.
  4. ^ а б в Velikonja 2003, стр. 75–.
  5. ^ а б в г ES 1971.
  6. ^ а б в г д ђ е Ćorović 2001.
  7. ^ Samardžić 1993, стр. 323.
  8. ^ Godišnjak (на језику: српски). Istorisko društvo Bosne i Hercegovine. 1959. Приступљено 19. 12. 2018. „из Дубровника из почетка 1596 тврди да су се многи херцего- вачки главари са митрополитом састали у требшьском манастиру и заклели »да Ье се дати и поклонити светлости импературови су 20 тисуЪа ]унака«. Устаници траже помоЬ или бар симболично аустриску заставу као доказ везе са Аустри]ом. Ускоро ^е дошло до ускочког осва^ан>а Клиса (8 IV 1596) што ]е изазвало силно узбзфеиье од Лике до Херцеговине. Ускоци су ако развили сво^е походе; на бедемима дубровачким ста^але су отсечене главе цоги- нулих харамбаша"). Шпанско-папска флота била ^е у Месини и очекивала наре1>еNое за удар против турских обала3"). На новом збору у Требин>у владиха Висарион и главари упутали су Доминика да оде у Грац и Праг. Избавили су да чекану »заповест за устанак«; тада ]е Клис ]ош био ускочки. Из Граца ]е стигао агент Михо ЗлатариЬ те ...” 
  9. ^ Историски записи (на језику: српски). с.н. 1959. Приступљено 19. 12. 2018. „У покрету против Турака крајем XVI века не учествуЈу Црногорци, већ само Брђани. То је било у време када је Дервиш- бег Сарвановић претио которском провидуру Црногорцима. 3) Црном Гором влада у духовним стварима ...” 
  10. ^ а б Samardžić 1993, стр. 324.
  11. ^ Dašić, Miomir (1986). Vasojevići: od pomena do 1860. godine (на језику: српски). Narodna knjiga. Приступљено 19. 12. 2018. „Из pannje спомин>ане представке Kojy су 10. априла 1597. године у име пепког патри^арха Дована предала папи Клименту VIII два српска калуфера, види се да се рачунало и на устанак становништва у Горн>ем Полимл^у („Хас ...” 
  12. ^ Историски записи (на језику: српски) (39 изд.). с.н. 1986. Приступљено 19. 12. 2018. „Будимљанску жупу, односно нахију Будимља. То потврђује и молба од 10. априла 1597. године, који су ерпски калуђери Дамњан и Павле, у име пећког патријарха Јована, никшићког војводе Грдана и осталих српских старјешина, предали папи Клименту VIII у Риму, у којој је тражено да се папа заложи да хришћански владари западних држава пошаљу војну помоћ хришћанима покорених наших зе- маља ради вођења борбе за ослобођење од Турака. Найме, у тој молби се набрајају крајеви и области који су спремни за дизање на устанак, почев од Новог преко Оногошта до Сјенице и Новог” 
  13. ^ а б Stanojević & Vasić 1975.
  14. ^ Jačov, Marko (1997). I Balcani tra impero ottomano e potenze europee (sec. XVI e XVII): il ruolo della diplomazia pontificia (на језику: италијански). Periferia. Приступљено 19. 12. 2018. „sotto il commando di Gardan Vaivoda” 
  15. ^ Harrison, Trevor W.; Drakulic, Slobodan (2011). Against Orthodoxy: Studies in Nationalism (на језику: енглески). UBC Press. стр. 99—. ISBN 9780774820967. Приступљено 19. 12. 2018. 
  16. ^ Kočić 1936, стр. 55.
  17. ^ Cvijić, Jovan (1987). Sabrana dela: Balkansko Poluostrvo (на језику: српски). Srpska akademija nauka i umetnosti. стр. 145. Приступљено 19. 12. 2018. 
  18. ^ Samardžić, Radovan (1990). Seobe srpskog naroda od XIV do XX veka: zbornik radova posvećen tristagodišnjici velike seobe Srba (на језику: српски). Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Приступљено 19. 12. 2018. 
  19. ^ а б в г Hanlon 2008, стр. 86–.
  20. ^ „О Дробњаку и Дробњацима” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 11. 07. 2019. г. Приступљено 19. 12. 2018. 

Литература уреди

  • Историски записи (на језику: српски) (39 изд.). с.н. 1986. Приступљено 19. 12. 2018. „Будимљанску жупу, односно нахију Будимља. То потврђује и молба од 10. априла 1597. године, који су ерпски калуђери Дамњан и Павле, у име пећког патријарха Јована, никшићког војводе Грдана и осталих српских старјешина, предали папи Клименту VIII у Риму, у којој је тражено да се папа заложи да хришћански владари западних држава пошаљу војну помоћ хришћанима покорених наших зе- маља ради вођења борбе за ослобођење од Турака. Найме, у тој молби се набрајају крајеви и области који су спремни за дизање на устанак, почев од Новог преко Оногошта до Сјенице и Новог” 
  • Dašić, Miomir (1986). Vasojevići: od pomena do 1860. godine (на језику: српски). Narodna knjiga. Приступљено 19. 12. 2018. „Из pannje спомин>ане представке Kojy су 10. априла 1597. године у име пепког патри^арха Дована предала папи Клименту VIII два српска калуфера, види се да се рачунало и на устанак становништва у Горн>ем Полимл^у („Хас ...” 
  • Историски записи (на језику: српски). с.н. 1959. Приступљено 19. 12. 2018. „У покрету против Турака крајем XVI века не учествуЈу Црногорци, већ само Брђани. То је било у време када је Дервиш- бег Сарвановић претио которском провидуру Црногорцима. 3) Црном Гором влада у духовним стварима ...” 
  • Godišnjak (на језику: српски). Istorisko društvo Bosne i Hercegovine. 1959. Приступљено 19. 12. 2018. „из Дубровника из почетка 1596 тврди да су се многи херцего- вачки главари са митрополитом састали у требшьском манастиру и заклели »да Ье се дати и поклонити светлости импературови су 20 тисуЪа ]унака«. Устаници траже помоЬ или бар симболично аустриску заставу као доказ везе са Аустри]ом. Ускоро ^е дошло до ускочког осва^ан>а Клиса (8 IV 1596) што ]е изазвало силно узбзфеиье од Лике до Херцеговине. Ускоци су ако развили сво^е походе; на бедемима дубровачким ста^але су отсечене главе цоги- нулих харамбаша"). Шпанско-папска флота била ^е у Месини и очекивала наре1>еNое за удар против турских обала3"). На новом збору у Требин>у владиха Висарион и главари упутали су Доминика да оде у Грац и Праг. Избавили су да чекану »заповест за устанак«; тада ]е Клис ]ош био ускочки. Из Граца ]е стигао агент Михо ЗлатариЬ те ...” 
  • Bataković, Dušan T. (1996). The Serbs of Bosnia & Herzegovina: History and Politics. Dialogue Association. 
  • Ćorović, Vladimir (2001) [1997]. „Преокрет у држању Срба”. Историја српског народа (на језику: српски). Belgrade: Јанус. 
  • Kočić, Petar (1936). Razvitak. 3—4. „... Грдан Никшић је потучен на Гатачком Пољу, али му босански беглербег није учинио ништа чак му није одузео ни војводство у никшикћој нахији. Исто су се тако Турци споразумјели доцније и с његовим сином. Буњавци са Цетине одселили су с пристанком турских власти у Бачку, која је онда била у турској власти. И сеобе из Босне у Аустрију десиле су се више под утицајем православних калуђера и аустријских пограничких заповједника неголи из сопствене народне побуде. Крајем XVI вијека престало је и купљење дјеце у јањичаре.” 
  • Stanojević, Gligor; Vasić, Milan (1975). Istorija Crne Gore (3): od početka XVI do kraja XVIII vijeka. Titograd: Redakcija za istoriju Crne Gore. OCLC 799489791. „Затим се Ахмет-паша Кадум помирио са војводом Грданом и опро- стио му.7 Млечанин Лацаро Соранцо, савременик догађаја и писац једне књиге о Турској, оставио је најинтересантнију и најпротиврјечнију биљешку о покрету брдских и херце- говачких племена у ово вријеме. По њему, Пипери, Кучи, Клименти, Бјелопавлићи и други покушали су да се осло- боде турске тираније. Кад су чули да је султан Мехмед изгубио битку и живот код Јегра „сви су устали под ко- мандом војводе Грдана и био је велики покољ Турака који су били у њиховом крају. Пошто сам настојао да сазнам више, чуо сам супротно, да су се повукли незадовољни у њихове планине".8 Као што се види, то уопште није био устанак. Били су то спонтани отпори или буне које чешће избијају иза- зване неким догађајем и брзо замру. Таквих метежа, буна и побуна било је и раније и касније у свим крајевима Балка- на, и на њих су Турци реаговали веома брзо и ефикасно. Ако те буне нијесу ни до чега довеле, долиле су још једну кап мржње између освајача и народа. Отада, све до своје смрти, војвода Грдан, заједно са српским патријархом Јованом, играо је главну улогу у свим преговорима са ...” 
  • Samardžić, Radovan; Veselinović, Rajko L.; Popović, Toma (1993). Samardžić, Radovan, ур. Историја српског народа: Срби под туђинском влашћу (1537–1699). Belgrade: Srpska književna zadruga. 
    • Samardžić, Radovan (1993). „Дуги рат између Аустрије и Турске (1593–1606)”. Историја српског народа III/1. Belgrade: Srpska književna zadruga. стр. 214—335. 
  • Veselinović, Rajko (1966). Историја Српске православне цркве са народном историјом (1): 1219-1766. Belgrade: Св. Арх. Синод СПЦ. стр. 70—71. „Устанак Срба у Банату и спалмваъье моштийу св. Саве 1594. — Почетком 1594. године Срби у Банату почели су нападати Турке ... од шпанских представника и других, а херцеговачки митрополит Висарион са главарима обратио се 1596. године римском папи за помоп. Следепе године, 1597., под воЬством херцеговачког митрополита Висариона и никшипког водводе Грдана дигли су се на устанак БрЬани, Ецелопавлипи, Никшипц Пиваьани и Дробъьаци али су се после пораза на Гатачком пшьу смирили и прихватили понуЪени опроштад од Турака. ... После неуспелог устанка водвода Грдан задедно са патридархом Лованом 'П.” 
  • Soranzo, Lazzaro (1599). L' Ottomanno (на језику: италијански). 
  • Velimirović, Nikolaj (1986). Život svetog Save (на језику: српски). Glas crkve. Приступљено 19. 12. 2018. 
  • Velikonja, Mitja (2003). Religious Separation and Political Intolerance in Bosnia-Herzegovina (на језику: енглески). Texas A&M University Press. ISBN 9781603447249. Приступљено 19. 12. 2018. 
  • Editions speciales (на језику: српски). Naučno delo. 1971. Приступљено 19. 12. 2018. 
  • Hanlon, Gregory (2008). The Twilight Of A Military Tradition: Italian Aristocrats And European Conflicts, 1560-1800 (на језику: енглески). Routledge. ISBN 9781135361433. Приступљено 19. 12. 2018. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Херцеговачки_устанак_(1596—1597)&oldid=27674973”