Отворите главни мени

Стане Доланц (Храстник, 16. новембар 1925Љубљана, 12. децембар 1999), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СР Словеније и СФР Југославије и јунак социјалистичког рада.

СТАНЕ ДОЛАНЦ
Stane Dolanc.JPG
Стане Доланц 1978. године
Датум рођења(1925-11-16)16. новембар 1925.
Место рођењаХрастник
Краљевина Југославија Краљевина СХС
Датум смрти12. децембар 1999.(1999-12-12) (74 год.)
Место смртиЉубљана
 Словенија
Професијаправник
Члан КПЈ од1944.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19441960.
Чинпуковник
Савезни секретар
за унутрашње послове СФРЈ
Период19821984.
ПретходникФрањо Херљевић
НаследникДоброслав Ћулафић
Одликовања
Орден јунака социјалистичког рада

БиографијаУреди

Рођен је 16. новембра 1925. године у малом рударском месту Храстнику. Потиче из сиромашне породице, отац му је био рудар, а мајка домаћица. Основну школу је завршио у родном месту, а гимназију је похађао у Љубљани све до 1941. године.

После Априлског рата и окупације Краљевине Југославије, априла 1941. године, Стане је морао да прекине школовање у Љубљани јер се она налазила у италијанској, а његова кућа у немачкој окупационој зони. Школовање је наставио, 1942. године, у Грацу. После завршене матуре, 1944. године, одлази у партизане, где постаје члан КП Словеније.

Амерички новинар југословенског порекла Душко Додер напоменуо је у својој књизи Југословени, штампаној 1978, да је током рата Доланц био члан Хитлерјугенда.[1]

После завршетка Другог светског рата, Доланц остаје у Југослoвенској армији. Службовао је у Четрнаестој словеначкој дивизији, у Војводини и Хрватској. Када је Четрнаеста дивизија расформирана, 1947. године, прекомандован је у Задар. До почетка 1950их предавао је политичку економију на Вишој артиљеријској школи. Потом се враћа у Ново Место где ступа на дужност заменика тужиоца Љубљанског корпуса.

Доланц је желео да настави школовање, али пошто му претпостављени то нису дозволили, одлучио са да студира „илегално“. Убрзо је откривен и позван на рапорт, чин му је спасла десетка у индексу, после чега му је дозвољено да настави студије. Студирао је право у Љубљани, а потом политичке науке и социологију у Риму, Паризу и Москви.

После дипломирања постао је официр Контраобавештајне службе у Загребу. Године 1960. у чину пуковника КОС-а, напустио је ЈНА и постао директор, тада основане, Више школе политичких наука у Љубљани.

Године 1965. изабран је за члана Централног комитета, а 1966. за члана Председништва Савеза комуниста Словеније. Као секретар Универзитетског комитета у Љубљани, 1968. године успео је да спречи студентски бунт у Словенији.

На Деветом конгресу Савеза комуниста Југославије у Београду, марта 1969. године, изабран је за члана Извршног комитета ЦК СКЈ. Године 1970. постаје секретар Извршног бироа Председништва ЦК СКЈ и на тој функцији остаје девет година. У периоду од 1979. до 1982. године био је члан Председништва ЦК СКЈ задужен за координацију са ЦК СК Словеније. Године 1982. постаје Савезни секретар унутрашњих послова СФРЈ, а од 1984. године члан Председништва СФРЈ. Из политичког и јавног живота повукао се маја 1989. године.

Многи су га сматрали „другим човеком“ СФРЈ, нарочито у последњим годинама Титове власти. Био је главни организатор обрачуна са Маспоком и српским либералима. А током немира на Косову, 1981. године, на конференцији за штампу је изнео мноштво нетачних оцена, због чега је изазвао несимпатије - Срби су му замерили што је прећутао суштину немира, а Албанци му нису опростили што је заташкао бруталност полиције. После Титове смрти био је и у отвореном сукобу с Јованком Броз, а 1986. године је лично забранио њен интервју. Она га је осумњичила као главног кривца за њен разлаз с Титом. Нарочито је био критикован због прогањања дисидената.

Године 1975. објавио је књигу „СКЈ и самоуправљање“ и потписао неколико уводника за Титове биографије. Одликован је Орденом јунака социјалистичког рада.

Умро је, од последица можданог удара, 12. децембра 1999. године у Љубљани. Сахрањен је у сеоцету Гозд Мартуљек код Крањске Горе, у коме је провео последње године свог живота.

РеференцеУреди

ЛитератураУреди

  • Југословенски савременици - Ко је ко у Југославији. Хронометар, Београд 1970. година.