Станко Арамбашић

Станко Арамбашић, рођен 1764. године, у Левчу, у селу Колару (данас општина Јагодина) је био командант посебне Српске народне војске и један од вођа српских фрајкора у Аустријско-Турском рату (1787—1791).[1] У "Поменику знаменитих људи у српског народа новијега доба" Милана Ђ. Милићевића стоји да је Станко рођен у Великом селу, у округу београдском, мада у фусноти стоји да је према Вуку Ст. Караџићу рођен у Колару у Левчу.[2] Са писањем Вука Ст. Караџића, да се Станко Арамбашић родио у Колару код Јагодине, се слаже и историчар Првог српског устанка, Лазар Арсенијевић Баталака[3]

Станко Арамбашић
Датум рођења1764.
Место рођењаКоларе, Јагодинска нахија
 Османско царство
Датум смрти(1798-09-21)21. септембар 1798.
Место смртиСмедерево, Смедеревски санџак
 Османско царство
Добровољац Михаљевићевог српског фрајкора (реконструкција по Павлу Васићу, Музеј првог српског устанка).

Станко је био средњег раста, црномањаст, врло леп на очи и велики јунак. Био је добровољац, фрајкор, за време Кочине крајине.[4]За време владавине Хаџи Мустафа-паше 1792. године постао је бимбаша над посебном народном војском у служби Османског царства са којом је у бици код Колара, почетком августа 1793. године успео да спречи јањичаре и одметнулог Османа Пазван-оглуа да стави и Београдски пашалук под своју управу. Причало се да је та посебна војска коју је предводио бројала и преко 16,000 Срба углавном састављена од раје и бивших Фрајкора. Од њих су сваких педесет људи имали свога буљубашу, над стотином је постављен харамбаша а над хиљадом бимбаша. Сваки војник је морао да има две торбе: једну за рубље (две кошуље, двоје гаће и један пар нових опанака) а другу за храну (хлеб и јестиво). Од оружја сваки је морао да има по једну мускету (пушку), јатаган (нож) и две кубуре (пиштоља), и то све у исправном стању.[5][6]

Године 1797. војна експедиција Хусејин Кучук Паше није успела ни да освоји Видин ни да зароби Османа Пазван-оглуа, те је овај заједно са јањичарима, крајем новембра, поново покушао да анексира Смедеревски санџак. Сукоби су се одиграли у околини Великог Села одакле је Станкова војска бранила Београдски пашалук. После жестоких борби, јањичари су протерани из Београда а Пазван-оглу побегао назад у Видин. Порта је увидела да је стабилност Османског царства поприлично уздрмана те је предузела оштре мере према Србима који су учествовали у Аустро-Турском рату и многи попут Капетана Коче и Риге од Фере су убијени. Тада је убијен и командант Станко. Према извештају Милана Ђ. Милићевића, убиство је извршено у суботу 21. cептембра 1798. године, у Смедереву, у кући "некога" Грује у циганској мали. Станково тело Срби су пронашли сутрадан у једном Језавином виру и сахранили га у месту Годомин, надомак Смедерева. [7]

Године 1799. порта је издала Ферман који је дозволио повратак јањичара а султан Селим III је опростио Пазван-оглуову побуну и именовао га за Пашу.

РеференцеУреди

  1. ^ „Jagodina tokom XVII i XVIII veka - Elektronska mapa, poslovni adresar i prezentacija Jagodine - Pomoravlje OnLine[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала на датум 27. 10. 2016. Приступљено 16. 10. 2016.  Сукоб URL—викивеза (помоћ)
  2. ^ М. Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба, Београд 1888, 15
  3. ^ Арсенијевић-Баталака, Лазар (1898). Историја српског устанка I. Београд: Баталакин фонд. стр. 4. 
  4. ^ М. Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијег доба, Београд 1888, 15
  5. ^ Пантелић, Душан (1949). Београдски пашалук пред Први српски устанак (1794–1804). Београд: Српска академија наука. стр. 125. 
  6. ^ Poznate licnosti Jagodine - Stanko Arambasic
  7. ^ Srpsko Nasledje