Станко Бјелајац

Станко Бјелајац – Ћане (Мајске Пољане, код Глине, 21. мај 1912Београд, 24. јануар 2003), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА, друштвено-политички радник СФР Југославије и народни херој Југославије.

станко бјелајац
Stanko Bjelajac.jpg
Станко Бјелајац
Датум рођења(1912-05-21)21. мај 1912.
Место рођењаМајске Пољане, код Глине
 Аустроугарска
Датум смрти24. јануар 2003.(2003-01-24) (90 год.)
Место смртиБеоград, Србија Србија
 СР Југославија
ДецаРанко, Миле и Владо
Професијавојно лице
Члан КПЈ одсептембра 1939.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19411973.
Чингенерал-пуковник
Народни херој од27. новембра 1953.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден ратне заставе
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден народне армије
Орден за војне заслуге
Орден партизанске звезде
Орден за војне заслуге
Орден за храброст
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

БиографијаУреди

Рођен је 21. маја 1912. године у Мајским Пољанама, код Глине. Основну школу завршио је у родном селу, а нижу гимназију у Глини. Пре рата радио је као порески чиновник у Петрињи. Након упознавања са комунистом Артуром Туркулином, 1938. године постао је кандидат, а од септембра 1939. и члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Активно је деловао у радничком покрету у Петрињи и Глини, а у свом селу је био активан у „Сељачкој слоги“. Био је и члан Месног комитета КПЈ Петриња. Уз помоћ свог брата Ранка, 1939. године је у свом стану у Петрињи формирао прву партијску организацију фабрике „Гавриловић“.

По окупацији Југославије и успостави НДХ, био је члан Среског комитета КПЈ Петриња. Убрзо је напустио Петрињу и отишао у Мајске Пољане. Тамо је био један од организатора устанка на Банији. С групом од осамнаест устаника из свог села, Тртника и Брњеушке, формирао је прву ударну десетину на Банији. Са десетином је извео неколико мањих акција, а затим је отишао у Шамарицу, где се прикључио устаничној групи Васиља Гаћеше. С Гаћешом је организовао партизански Шамарички логор и учествовао у свим акцијама под вођством Гаћеше.

Бјелајац је за време рата вршио следеће дужности:

Након погибије Васиља Гаћеше, 29. априла 1942. године, преузео је команду над Одредом и у току маја и јуна извео низ акција на усташка, домобранска и жандарска упоришта, позната под називом „Акције за освету Гаћешине смрти“. Посебно се истакао у акцији на усташко упориште Ћунтић, затим у борбама за Бачугу и Краљевчане. За време непријатељске офанзиве на Козару, Станко је са својим одредом напао непријатеља с леђа и тако пружио помоћ партизанима који су били у окружењу.

Касније је са својом бригадом код Жировца прешао Уну и из Баније се пребацио у Босанску крајину, где је учествовао у ослобођењу Бихаћа. У току прве ноћи борби, заробио је 100 домобрана с опремом. За успешно вођење борбе, бригаду је похвалио Врховни командант Јосип Броз Тито. Посебно тешке, али успешне борбе водио је Бјелајац против непријатеља у правцу Цетинграда и Слуња. На две недеље борби, у трочасовном нападу био је ослобођен Слуњ.

Бригада под командом Станка Бјелајца је затим учествовала у борбама Четврте и Пете непријатељске офанзиве. Станко и његови борци су, међу осталим, дванаест дана водили битке на врху Оглавак на планини Радуши. Учествовао је у пратњи и преношењу рањеника преко Неретве и у разбијању четника на другој страни. Након прелаза Јахорине кренуо је према Подграду као претходница дивизије, где су упали у обруч 369. легионарске дивизије. Претходница је одбила сва три немачка узастопна напада и у јуришу се пробила из обруча у правцу према јединицама Коче Поповића. Станко је након тога учествовао у борбама против непријатеља на Банији, Кордуну и Горском котару. У то је време постао и већник ЗАВНОХ-а.

У завршним операцијама за ослобођење, Станко, тада пуковник и начелник Штаба Четвртог корпуса НОВЈ, извршио је последње преговоре у Илирској Бистрици о предаји 17.000 непријатељских војника.

После рата, био је помоћник команданта Друге армије, три године је био у Совјетском Савезу на школовању у Војној академији „Михаил Васиљевич Фрунзе“, командант 27. ратне дивизије, начелник Штаба 12. армије и остало.

Такође је завршио највише војне школе у Југословенској народној армији (ЈНА). Био је наставник у Школи тактике, начелник Школског центра Пете армијске области, командант Прве пролетерске дивизије и начелник Штаба Четврте армијске области до 1973. године, када је пензионисан у чину генерал-пуковника ЈНА. После тога се ангажовао у друштвено-политичким активностима, па је био посланик у Савезној скупштини Југославије. Као пензионер, до 1991. године је живео у селу Ново Селиште, код Петриње.[1]

Преминуо је 24. јануара 2003. године у Београду, а сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу. Имао је три сина — Ранка, Милета и Владу. Његов средњи син Миле је познати српски историчар и директор Института за новију историју Србије.[2]

Носилац је Партизанске споменице 1941. и више југословенских одликовања, међу којима су — Орден ратне заставе, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден народне армије са ловоровим венцем, Орден за војне заслуге са великом звездом, Орден партизанске звезде са сребрним венцем, Орден за војне заслуге са златним мачевима и два Ордена за храброст. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.[1]

РеференцеУреди

ЛитератураУреди