Станко Опачић Ћаница
Станко Опачић Ћаница (Брезова Глава, код Карловца, 11. децембар 1903 — Шабац, 6. мај 1994) је био учесник Народноослободилачке борбе, политички представник Срба у Хрватској, заточеник Голог отока и сакупљач народног културног блага.
| станко опачић ћаница | |||
|---|---|---|---|
 Станко Опачић Ћаница | |||
| Лични подаци | |||
| Датум рођења | 11. децембар 1903. | ||
| Место рођења | Брезова Глава, код Карловца, Аустроугарска | ||
| Датум смрти | 6. мај 1994. (90 год.) | ||
| Место смрти | Шабац, Србија, СР Југославија | ||
| Деловање | |||
| Члан КПЈ од | 1939. | ||
| Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба | ||
| Служба | НОВ и ПО Југославије | ||
| Чин | пуковник | ||
| У току НОБ | члан Главног штаба НОВ Хрватске члан Председништва АВНОЈ-а | ||
| Одликовања |
| ||
Биографија
уредиРођен је 11. децембра 1903. године у Брезовој Глави, код Карловца на Кордуну. Основну петогодишњу школу завршио је у Тушиловићу. До 1941. године бавио се земљорадњом и дрводељским занатом. Био је активан у земљорадничком задругарском покрету. Био је члан Странке самосталних демократа до 1936. године, а од 1939. године је члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) и секретар партијске ћелије у Тушиловићу. Од 1941. године је члан Которског комитета КПЈ и касније члан Окружног комитета КПЈ за Карловац.
Народноослободилачка борба
уредиПосле окупације Краљевине Југославије и стврања усташке Независне Државе Хрватске (НДХ), 1941. године, на Кордуну су, као и у другим деловима НДХ, отпочела масовна убиства и прогони Срба. Станко Опачић Ћаница је тада као члан илегалне КПЈ, био један од организатора устанка на Кордуну. Био је учесник састанка у шуми Абез код Вргинмоста, 19. јула 1941. године, ком су присуствовали Раде Кончар и Јосип Краш и на ком је донета одлука о дизању устанка на Банији и Кордуну.
У току Народноослободилачке борбе био је први командир Партизанског одреда „Дебела Коса“, затим командант Првог батаљона, члан Команде партизанских одреда за Кордун и Банију, командант Групе одреда Кордуна и члан Главног штаба Хрватске. Био вјећник Првог заседања АВНОЈ-а у Бихаћу, новембра 1942. године, на ком му је припала част да отвори ово заседање. Такође је био вијећник и члан Председништва Другог заседања АВНОЈ-а у Јајцу, новембра 1943. године. Био је члан Земаљског антифашистичког вијећа народног ослобођења Хрватске (ЗАВНОХ) и Српског клуба вијећника ЗАВНОХ-а, члан Председништва те повереник за обнову и саобраћај. Када су маја 1943. у НОВЈ уведени официрски чинови унапређен је у чин пуковника.[1]
Био је прави „народни трибун“ и један од најпопуларнијих личности Народноослободилачког покрета (НОП) на Кордуну и Банији. Јавно је протестовао што у руководству КП Хрватске „има мало Срба“, због чега је дошао у сукоб са лидерима Централног комитета КП Хрватске, најпре са Андријом Хебрангом, а касније са Владимиром Бакарићем.
Носилац је Партизанске споменице 1941. Орденом народног ослобођења одликован је одлуком Председништва АВНОЈ-а 25. септембра 1944. године.[2]
Послератни период
уредиОд оснивања Владе Народне Републике Хрватске, 1945. године, Станко Опачић Ћаница је био министар грађевина, па дрвне индустрије и шумарства до 1950. године. Тада је без суђења, послат на Голи оток. Чин пуковника му је одузет, а касније враћен по повратку из затвора.
У више сазива је био народни посланик у Народној скупштини Југославије и Сабору Хрватске. По повлачењу из јавног живота, од 1954. године живио је као пензионер у Тушиловићу. После избијања сукоба у Хрватској, 1991. године, стар и сам, био је принуђен да напусти Кордун и пређе у Шабац, код ћерке, где је 6. маја 1994. године умро и сахрањен.
Културни рад
уредиСтанко Опачић Ћаница је био потпредседник Српског културног друштва „Просвјета“ у Загребу и председник Српског пјевачког друштва „Обилић“. Од 1954. године, по повлачењу из јавног живота, па до краја живота бавио се сакупљањем народних песама и приповједака и описивањем живота и обичаја Кордунаша.
Као резултат тога рада СКД „Просвјета“ из Загреба штампала је две књиге под насловом „Народне пјесме Кордуна“. У другој књизи описани су народни обичаји и приложен знатан број пословица. Са истом грађом сарађивао је у „Расковнику“. Осим тога сарађивао је у „Српској ријечи“, Љетопису СКД „Просвјета“, те у зборницима Хисторијског архива у Карловцу са прилозима о ратним догађањима на Кордуну. У својој кући у Тушиловићу створио је етнографску збирку са много докумената, фотографија, разних предмета из свакодневног живота Кордуна.
Објавио је три књиге:
- Народне пјесме Кордуна, прва књига, СКД „Просвјета“ Загреб 1971. година.
- Народне пјесме Кордуна, друга књига, ИП „Просвјета“ Загреб 1987. година.
- Србин у Хрватској, КИЗ „Литера“ Београд 1989. година.
Године 2008. улица Нова 14. у земунском насељу Бусије, добила је име по Станку Опачићу Ћаници.[3]
Референце
уреди- ^ Зборник НОР 1949, стр. 359.
- ^ Зборник НОР 1949, стр. 486.
- ^ „Pretraga ulica — Stanka Opačića Ćanice”. planplus.rs. n.d.
Литература
уреди- Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, том II, књига I — Билтен Врховног штаба Народноослободилачке војске Југославије 1941—1945. Београд: Војно-историјски институт Југословенске армије. 1949. COBISS.SR 58734343
- Marić, Milomir (1987). Deca komunizma. Beograd: Mladost. COBISS.SR 1024420791
- Опачић, Станко Ћаница (1989). Србин у Хрватској — казивања кордунашког сељака, ратника, министра, осуђеника (PDF). Београд: Литера. COBISS.SR 276492
- Višnjić, Čedomir (2003). Partizansko ljetovanje — Hrvatska i Srbi 1945-1950. Zagreb: Srpsko kulturno društvo Prosvjeta. COBISS.SR 144992268
- Višnjić, Čedomir (2004). Kordunaški proces — fragment iz historije nestajanja. Zagreb: Srpsko kulturno društvo Prosvjeta. COBISS.SR 201153287
- Ловрић, Мићо (2006). Ћаница, јунак и народни трибун легендарног Кордуна. Београд: СУБНОР. COBISS.SR 136329228
