Стапар је насеље у Србији у граду Сомбору у Западнобачком управном округу. Према попису из 2022.. било је 2815 становника. До 1965. ово насеље је било седиште Општине Стапар коју су чинила насељена места: Дорослово, Стапар (оба су данас у Граду Сомбору) и Бачки Брестовац (данас у општини Оџаци).

Стапар
Православна црква у Стапару
Административни подаци
ДржаваСрбија
Аутономна покрајинаВојводина
Управни округЗападнобачки
ГрадСомбор
Становништво
 — 2011.Пад 2815
 — густина44/km2
Географске карактеристике
Координате45° 39′ 25″ С; 19° 12′ 11″ И / 45.656833° С; 19.203° И / 45.656833; 19.203
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина355 m
Површина84,0 km2
Стапар на карти Србије
Стапар
Стапар
Стапар на карти Србије
Остали подаци
Поштански број25240
Позивни број025
Регистарска ознакаSO

Стапар је село лоцирано 13 km јужно од Сомбора. Основна привредна грана је пољопривреда. Овде се налазе Амбар у Стапару, Водица Успења Богородице у Стапару, Старо гробље у Стапару и Српска православна црква Ваведење Богородице у Стапару.

Историја

уреди

Према попису православних парохија из 1733. године Стапар је насеље са 236 српских домова. У селу служи тада пет православних свештеника: Арсен Поповић, Михаил Поповић (два попа истог имена и презимена!), Василије Катанић и Георгије Поповић.[1] Настао је нови 1752. године кад су на стапарску пустару пресељени становници данас непостојећих села Бокченовића и Врањешева, која су се налазила у околини Апатина. Нешто касније пресељени су и становници из Пригревице.

Прва значајна колонизација Немаца у Бачку започела је 1748. године. Незадовољни будућим стањем, тадашњи становници Бокченовића и Врањешева почели су да пресрећу лађе на Дунаву, које су превозиле Немце на унапред одређене локације, убијали их и пљачкали. Зато су прозвани „гусари са Дунава”. Наредбом Марије Терезије становништво је пресељено у Стапар.

Овде се развило стапарско ћилимарство и сликање на стаклу.[2]

Демографија

уреди
 
Православна црква у Стапару

У насељу Стапар живи 3009 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 41,0 година (38,8 код мушкараца и 43,1 код жена). У насељу има 1234 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 3,01.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[3]
Година Становника
1900. 5.512
1910. 5.620
1948. 4.811
1953. 4.925
1961. 4.582
1971. 4.242
1981. 3.988
1991. 3.795 3.638
2002. 3.720 3.882
Етнички састав према попису из 2002.‍[4]
Срби
  
3.494 93,92%
Хрвати
  
50 1,34%
Југословени
  
29 0,77%
Роми
  
27 0,72%
Мађари
  
20 0,53%
Буњевци
  
10 0,26%
Црногорци
  
5 0,13%
Словенци
  
3 0,08%
Муслимани
  
3 0,08%
Румуни
  
2 0,05%
Македонци
  
2 0,05%
Украјинци
  
1 0,02%
Словаци
  
1 0,02%
Немци
  
1 0,02%
Бошњаци
  
1 0,02%
непознато
  
1 0,02%


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

Референце

уреди
  1. ^ "Сербски летописи", Пешта 1859-1860.
  2. ^ Апостоловски, Александар. „Потомци гусара ткају ћилиме”. Politika Online. Приступљено 2022-02-02. 
  3. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  4. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  5. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Спољашње везе

уреди