Старинар је најстарији српски научни археолошки часопис. Излази од 1884. године првобитно као гласило Српског археолошког друштва, затим Археолошког друштва Београда, а после Другог светског рата постао је орган Археолошког института. Садржи оригиналне научне радове и прилоге о старинама, кулурним споменицима, предметима, налазиштима, стручне и научне прилоге, цртеже и фотографије.

Старинар
Starinar 1884 06.jpg
Корица часописа Старинар 66/2016
Типнаучни часопис
Формат29 cm
ИздавачАрхеолошки институт Београд
Главни уредникМиомир Кораћ
Оснивање1884.
Језиксрпски, француски, енглески, немачки
СедиштеБеоград
Тираж400
ISSN0350-0241
eISSN2406-0739
Веб-сајтСтаринар

О часописуУреди

Часопис Старинар посвећен је темама из научних области археологије, историје, историје уметности, архитектуре, класичне филологије, физичке антропологије и осталих сродних научних дисциплина. Часопис Старинар објављује оригиналне, претходно необјављене радове: оригинални научни радови, прегледни радови, извештаји са ископавања, осврти, критике, прикази и библиграфије, некролози.[1]

ИсторијатУреди

Часопис Старинар најстарији је научни часопис из области археологије у Србији. Од оснивања часописа до данас, најеминентнији стручњаци из области археологије и сродних научних дисциплина доприносили су угледу који Старинар има међу часописима те врсте у Европи и свету, као уредници, чланови редакционог одбора, рецензенти или аутори. Од 1884. до 1895. уредник часописа био је Михајло Валтровић. Након паузе од десет година под ознаком „нови ред“, Старинар је излазио од 1906. до 1911. године под уредништвом Михајла Валтровића и Милоја Васића. По завршетку Првог светског рата, у периоду од 1922. до 1940. године, излазио је под „трећом серијом“ у уредништву Николе Вулића и Владимира Петковића, док се „нова серија“ Старинара појавила након Другог светског рата, односно од 1950. године до данас, од када и важи пракса да директор Археолошког института постаје и главни и одговорни уредник часописа Старинар. Функцију уредника до данас су имали Владимир Петковић, Ђурђе Бошковић, Борислав Јовановић, Владимир Кондић, Петар Петровић, Милоје Р. Васић, Славиша Перић и Миомир Кораћ.[2] Од иницијалних ангажовања у истраживању „старина“ у првим бројевима Старинара, почевши од Михајла Валтровића и ентузијаста-аматера, попут учитеља Михајла Ризнића, временом проучавање прошлих времена постало је све више засновано на изучавању материјалних остатака културне баштине, које су све више објављивали стручњаци и научни радници. Значајно место које је Старинар имао у науци током свих ових година, а које је од важности и данас, јесте неговање дискусија међу истраживачима, у виду критика и одговора на исте, што је често резултирало ревидирањем старих и успостављањем нових закључака о различитим археолошким питањима и проблемима у фокусу.[3]

Периодичност излажењаУреди

Часопис Старинар излази једном годишње, са једном свеском. Старинар примењује Online First опцију, која подразумева електронско објављивање радова након прихватања за штампу од стране редакције и урађене лектуре текста.

УреднициУреди

Аутори прилогаУреди

Аутори научних расправа и прилога у часопису Старинар су реномирани научници и стручњаци из земље и иностранства.

ТемеУреди

Теме које су обрађене у часопису Старинар везане су за научно-истраживачки рад из области из археологије, али и блиских научних дисциплина.

Електронски облик часописаУреди

Часопис Старинар је доступан у режиму отвореног приступа.


Индексирање у базама податакаУреди

  • DOI Serbia[4]
  • DOAJ - Directory of Open Access Journals[5]

Прекид у излажењуУреди

  • 1896-1905;
  • 1912-1921;
  • 1941-1949.

ГалеријаУреди

РеференцеУреди

  1. ^ „Уређивачка политика часописа Старинар”. Археолошки институт. Архивирано из оригинала на датум 15. 02. 2018. Приступљено 27. 9. 2017. 
  2. ^ Васић, Растко. „Сто двадесет пет година Старинара”. Старинар. Бр. 59 (2009): 7—8. 
  3. ^ Анђелковић Грашар, Јелена. „Издавачка делатност Археолошког института”. Ур.: Бикић, Весна; Шарић, Јосип. Mnemosynon firmitatis : седамдесет година археолошког института (1947-2017). Београд: Археолошки институт (2017). стр. 278—283. ISBN 978-86-6439-013-2. 
  4. ^ „Старинар”. DOI Serbia. Приступљено 27. 9. 2017. 
  5. ^ „Старинар”. DOAJ. Приступљено 27. 9. 2017.