Стеван Д. Поповић
Стеван Д. Поповић (25. јул 1844 — 24. септембар 1902) био је српски политичар, педагог и преводилац.
Стеван Д. Поповић | |
|---|---|
 | |
| Датум рођења | 25. јул 1844. |
| Место рођења | Шабац, Кнежевина Србија |
| Датум смрти | 24. септембар 1902. (58 год.) |
| Место смрти | Шабац, Краљевина Србија |
| Занимање | министар просвете и преводилац |
Биографија
уредиОсновну школу и четири разреда гимназије завршио је у родном граду Шапцу. Даље школовање наставио је најпре у Београду (пети до седми разред гимназије), затим у Цириху, Берлину и Готи. Студирао је педагошке науке.[1]
Постављен је за писара Министарства просвете 1868. године, затим за професора Учитељске школе у Београду од 1871. Заједно са Савом Грујићем био је у одбору штампарије, која је штампала опозициону Јавност Светозара Марковића. Саву Грујића су због тога отпустили, а Стеван је остао на свом положају, али тај догађај му је створио неприлике, па је сам дао оставку јуна 1874. и отишао у Беч, а онда и са породицом у Немачку. Тамо је продужио студије педагошких наука у Берлину и Лајпцигу, где је остао до 1875. године
Од 1875. године се вратио у Србију,где је био именован за секретара Министарства просвете. Затим је 1877. постављен за директора (управитеља) Учитељске школе до 1880, па је постао референт за основну школу од 1882. у Министарству просвете, где је и остао до првог пензионисања 1891. године. Као секретар Стојана Новаковића помогао је да се спроведе велика реформа свих школа. Законом из 1882. основна школа је по први пут постала обавезна и продужена је са четири на шест разреда. Одмах је била потребна нова учитељска школа за повећан број учитеља, а да би се подстакли учитељи повећана им је плата. Стевановим залагањем отворена је нова учитељска школа у Нишу.
Био је 1880. први уредник Педагошког гласника, службеног листа Министарства просвете.
Постављен је за министра просвете 21. октобра 1884. до 4. априла 1886, у првој и другој влади Милутина Гарашанина[2][3][4], а краће време био је и комесар Народне банке. Реактивиран је и 1894. постављен је за Председника пореске управе.
Био је први управник Врачарске штедионице, основане 1893.[5] на предлог Друштва за улепшање Врачара.
Од 13. маја 1895. је био министар финансија, у влади Николе Христића и влади Стојана Новаковића, уклоњен је 17. децембра 1896[2][3], па враћен 23. октобра 1897.и коначно пензионисан 8. децембра 1898. у влади Владана Ђорђевића.[2][3]
Као министар финансија уговорио је са кредиторима 20. јуна 1895. Карлсбадски аранжман о конверзији српских дугова. Према том аранжману Србији је олакшана отплата дуга, смањена је камата са 6% или 5% на 4% и продужен је рок исплате, али сви реални државни приходи су били заложени. Конвертирани дуг износио је 355 милиона динара. Смањењем каматне стопе и продужењем отплате годишња исплата државног дуга смањена је са 23 милиона на 18 милиона динара.[6]
Био је редовни члан (Одсека филолошког и философског) Српског ученог друштва од 25. јануара 1870. Био је секретар и благајник Српског ученог друштва од 1883, почасни члан Српске академије наука и уметности од 5. новембра 1892.[7] и члан Чупићевог одбора. Био је један од утемељивача Друштва Светог Саве и оснивач Српског новинарског друштва 21. децембра 1881. и потписник његовог првог статута.[8][9] Од 1898. до 1901. био је члан Државног савета, а онда је поново пензионисан.
Написао је велики број књига и чланака из педагогије и превео више романа, приповедака и позоришних комада са немачког и француског језика. Писао је расправе из педагогије и израдио је средњошколске уџбенике из немачког језика и математике.
Занимљивости
уредиОсновна школа Јанко Веселиновић у Шапцу, је до 1945. године носила име Стевана Д. Поповића[11]
Преводи
уреди- Алпијски цар и човекомрзац - драма Ф. Рајмунда ( 1878 )
- Школа живота - драма Е. Раупаха ( 1880 )
- Струензе - драма М. Бера ( 1882 )
- Клеветници - драма Е. Скриба ( 1884 )
- Моја звезда - драма Е. Скриба ( 1885 )
- Први Корак - драма Е. Лабиша ( 1887 )
- Учи занат - драма Л. ди Кастелнуова ( 1888 )
- Нарцис - драма Алберта Емила Брахфогла ( 1901 )
Референце
уреди- ^ Grujić, Vladimir (1994). Основношколско образовање и васпитање у Србији до стицања државне независности...: L'Education et l'enseignement primaire en Serbie - jusqu'a l'independance de l'Etat (на језику: српски). Српска академија наука и уметности.
- ^ а б в Љушић, Радош (2005). Владе Србије: 1805-2005 (на језику: српски). Завод за уџбенике и наставна средства.
- ^ а б в Mrđenović, Dušan (1988). Ustavi i vlade Kneževine Srbije, Kraljevine Srbije, Kraljevine SHS i Kraljevine Jugoslavije, 1835-1941 (на језику: енглески). Nova knj.
- ^ Pavlović-Lazarević, Gordana; Jovanović, Rastko; Tešić, Vladeta M. (1994-01-01). Ministri prosvete Srbije, 1811-1918 (на језику: српски). Pedagoški muzej, Ministarstvo prosvete Srbije.
- ^ Недић, Светлана. „Дом Врачарске штедионице” (PDF).
- ^ Мијатовић, Бошко. „Конверзија српских дугова: Карлсбадски аранжман 1895. године” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 22. 04. 2014. г. Невалидан унос
|dead-url=dead(помоћ) - ^ „Popovic Stevan D.”. www.sanu.ac.rs. Приступљено 2019-05-28.
- ^ „ОДСВАКУДА ТРИСТА ЧУДА”. Политикин забавник. Приступљено 2019-05-28.
- ^ „Историјат”. www.uns.org.rs (на језику: ci). Приступљено 2019-05-28.
- ^ „Просветни гласник - 1902 - Дигитална универзитетска библиотека - страна 1544 - величина 1”. www.ubsm.bg.ac.rs. Приступљено 2019-05-28.
- ^ „ШКОЛА КОЈА ШЕСТ ДЕЦЕНИЈА СА ПОНОСОМ НОСИ ИМЕ КЊИЖЕВНИКА ИЗ МАЧВЕ”. Дистрикт (на језику: српски). 2019-05-13. Приступљено 2019-05-28.
