Стеван Мољевић

српски политичар и правник

Др Стеван Мољевић (Рудо, 6. јануар 1888Сремска Митровица, 15. новембар 1959) био је српски и југословенски правник, адвокат, политичар и публициста, председник Југословенско-француског клуба, председник Југословенско-британског клуба, председник Ротари интернационал клуба и члан Централног националног комитета Југославије у Другом светском рату.[1] Аутор је дела Хомогена Србија.

Стеван Мољевић
Stevan moljevic.jpg
Рођење(1888-01-06)6. јануар 1888.
Рудо, Аустроугарска
Смрт15. новембар 1959.(1959-11-15) (71 год.)
Сремска Митровица, ФНР Југославија

БиографијаУреди

Основну школу је завршио у родном месту, а гимназију у Загребу, а потом и правни факултет, и докторат. Још као гимназијалац приступио је омладинском српском покрету који се борио против Аустријске Монархије и против Анексије БиХ. У Бањој Луци је организовао друштво „Соко“ и удружење „Побратимство“.[1] Као српског интелектуалца, аустроугарске власти га на Бањалучком процесу 1916. за велеиздају осуђују на затворску казну коју је одробијао све до слома Царевине.

Године 1918. био је, иницијатор уједињења БиХ у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.[1] Др Мољевић је 1922. основао Југословенски-француски клуб и био председник клуба 17 година. У Бањaлуци 1929. године основао је културно друштво „Змијање“.[1] Залагао се се и за подизање споменика Петра Кочићу. Француска држава му је доделила три одликовања, међу којима и Орден Легије части, добијен 1937. поводом 20. годишњице од оснивања Клуба у Бањалуци. Клуб је основан и у Приједору. Основао је и Југословенско-британски клуб и био председник пет година.[1] Др Мољевић је био оснивач Ротари интернационал клуба чији је такође био председник. У књизи Др Драгоја Тодоровића „Уједињено српство“ наводи се да је Мољевић био масон и председник ротари клуба. По стварању Српског културног клуба у Београду, постао је председник бањалучког одбора клуба и на том положају остао све до почетка новог рата.

 
Пројекат проширене Југославије и Хомогене Србије у њој по Мољевићу.

После проглашења НДХ, напушта Босну и одлази у Црну Гору. У јуну 1941. написао је пројекат „Велика Србија“, а у августу 1941. изабран је за члана Централног националног комитета.[1] У Србију долази у априлу 1942, а са Дражом Михаиловићем се први пут састаје на Златару маја 1942. У октобру 1942. одлази у Врховну Команду Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО) у Црној Гори и са Михаиловићем се поново враћа у Србију у лето 1943.

Био је уредник листа „Равна Гора“ и један од иницијатора Светосавског конгреса у Ба, када је био један од твораца резолуције. Након конгреса избран је у одбор тројице и председника Извршног одбора ЦНК Краљевине Југославије. На том положају био је саветник Михаиловића све до напуштања Србије и одласка у Босну. У марту 1945. поднео је оставку, да би га у околини Босанске Крајине заробиле снаге Југословенске армије. На суђењу Дражи Михаиловићу у Београду 1946. осуђен на казну затвора у трајању од 20 година.

 
Мољевић други слева (Београдски процес)

Умро је као тежак болесник на робији у Сремској Митровици 15. новембра 1959.

„Пресељавање и измена житељства, нарочито Хрвата са српског и Срба са хрватског подручја, једини је пут да се изврши разграничење и створе бољи односи између њих, а тиме отклони могућност да се понове страшни злочини који су се дешавали и у прошлом рату, а нарочито у овом садашњем, на свему подручју на коме су Срби и Хрвати били измешани, и где су Хрвати и Муслимани с планом ишли за истребљење Срба.“[2]

ИзвориУреди

  1. ^ а б в г д ђ User, Super. „Стеван Мољевић”. www.sozeb.org (на језику: српски). Приступљено 2022-01-15. 
  2. ^ Хомогена Србија (О границама, друштвеном уређењу и спољњој политици „Велике Србије“ у обновљеној Југославији после Другог светског рата), Стеван Мољевић, 1941.

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди