Стеван Стојановић Мокрањац
Стеван Стојановић Мокрањац (Неготин, 9. јануар 1856 — Скопље, 28. септембар 1914) био је српски композитор, музички педагог и академик. Мокрањац данас важи за класика српске музике и њена је најистакнутија личност на прелазу из XIX у 20. век, заслужан за увођење српског националног духа у уметничку музику.[1]
Стеван Стојановић Мокрањац | |
---|---|
![]() Мокрањчев портрет (аутор: Урош Предић) | |
Лични подаци | |
Датум рођења | 9. јануар 1856. |
Место рођења | Неготин, Кнежевина Србија |
Датум смрти | 28. септембар 1914.58 год.) ( |
Место смрти | Скопље, Краљевина Србија |
БиографијаУреди
Рођен је 9. јануара 1856. године у Неготину. Преци Стевана Стојановића воде порекло из околине Прилепа у Македонији, одатле су досељени у село Мокрање по kojем је добио надимак Мокрањац.[2][3][4]
Завршио је гимназију у Зајечару; уписао се на природно-математички одсек Велике школе. Као гимназијалац био је члан Првог београдског певачког друштва.[5]
Године 1879, уз помоћ Певачког друштва, одлази на музичке студије у Конзерваторијуму, у Минхену, код Јозефа Рајнбергера. Због несугласица са директором Конзерваторијума, Мокрањац у трећој години студија (1883) губи државну стипендију, прекида студије и враћа се у Београд. Године 1884. постаје хоровођа певачког друштва Корнелије Станковић. Његови успеси, као хоровође и композитора Прве руковети и Опела у ге-молу, омогућују му да добије стипендију и настави школовање 1884. у Риму, код Паризотија, а од 1885. до 1887. на Конзерваторијуму у Лајпцигу.[6][7]
Године 1887. постаје диригент „Првог београдског певачког друштва”. Од 1887. до 1900. радио је и као наставник музике у Првој београдској гимназији и Првој нишкој гимназији „Стеван Сремац“ а од 1901. као предавач појања у Богословији. Био је у то време слободни зидар, један од чланова београдске масонске ложе Побратим.[8]
Заједно са Станиславом Биничким и Цветком Манојловићем оснивач је прве сталне музичке школе (1899) – Српска музичка школа у Београду (данас Музичка школа „Мокрањац“), чији је директор био до своје смрти. Његовом заслугом основан је први гудачки квартет у Србији.[7][9]
Године 1906, изабран је за дописног члана Српске краљевске академије (данас: Српска академија наука и уметности).
Најпознатија његова дела су свакако Руковети – петнаест сплетова песама заснованих на фолклорним мотивима из различитих делова Србије, Босне, Македоније, Бугарске, Приморски напјеви, духовити скерцо Козар, као и музика за православна богослужења: велелепна Литургија, из које је најпознатија Херувимска песма,[10] најзначајније остварење хорске музике у Срба, Опело у фис-молу, Три статије, Тебе Бога хвалим, Величаније светом Сави...
Вредно је радио и као мелограф: познати су његови записи Народних песама и игара са мелодијама из Левча, као и две значајне збирке записа са српским црквеним напевима: Осмогласник и Страно пјеније.
Мокрањчева породична кућа у Неготину је 1964. године рестаурирана и претворена у музеј и музички центар.[11]
Београд је напустио 1914. године и преселио се у Скопље како би избегао Први светски рат, а убрзо потом и умро, 28. септембра исте године од компликација јетре након 3 године боловања. Његово последње дело је „Неотпевана песма“.[11][12]
Посмртни остаци Стевана Стојановића Мокрањца су пренети из Скопља у Београд 1923. године. Његов гроб се налази у Новом гробљу у Београду. У сећање на Стевана Стојановића Мокрањца, у његовом родном граду, Неготину, од 1965. године, сваког септембра се традиционално одржавају хорске музичке свечаности „Мокрањчеви дани”.[6][11]
Лични животУреди
Био је ожењен 1898. Маријом (умрла 1949), братаницом Уроша Предића.[7][14] Имали су сина Момчила Мокрањца, професора Фармацеутског факултета.[15]
Био је пријатељ са композитором Даворином Јенком.[16]
ГалеријаУреди
Мокрањчево вече, које се одржало у Задужбини Илије М. Коларца 1949. године.
Види јошУреди
РеференцеУреди
- ^ „Опширна биографија Мокрањца”. Музичко свезнање. Приступљено 9. 1. 2018.
- ^ „Порекло надимка Мокрањац”. srednjeskole.edukacija.rs. Приступљено 10. juli 2022.
- ^ Јовановић, Коста. Неготинска Крајина и Кључ. Српска Краљевска Академија: Насеља Српских земаља.
- ^ Одакле потиче породица Стевана Мокрањца („Политика”, 27. октобар 2020)
- ^ „Стеван Стојановић Мокрањац - Биографија”. Music Education. Приступљено 9. 1. 2018.
- ^ а б Станковић, Младен (29. 9. 2014). „Стеван Стојановић Мокрањац - биографија и главна дела”. БаштаБалкан.
- ^ а б в „Биографија Мокрањца”. Сећања. Приступљено 9. 1. 2018.
- ^ "Гласник Историјског друштва у Новом Саду", Нови Сад 1939.
- ^ Јабланов, Оничин, Софијана. „Стеван Стојановић Мокрањац”. Приступљено 9. 1. 2018.
- ^ „Херувимска песма”. Викизворник.
- ^ а б в „Живот и рад Стевана Стојановића Мокрањца”. Едукација, средње школе. Приступљено 9. 1. 2018.
- ^ „„Неотпевана песма” – последње дело Стевана Мокрањца”. Политика. 12. 12. 2015.
- ^ „Обележавање стогодишњице смрти Мокрањца”. Б92. 22. 9. 2014.
- ^ Ј., С. М. (29. 9. 2022). „ПРЕМИЈЕРА У НЕГОТИНУ: Љубав Стевана и Марије Мокрањац оживела Љиљана Јакшић”. Вечерње новости. Приступљено 1. 10. 2022.
- ^ Ђукић, Ђуро (10. 12. 2017). „Дакле, Ви сте тај Урош Предић”. Политика.
- ^ К, А. „Музичко пријатељство Јенка и Мокрањца”. Politika Online. Приступљено 2022-07-07.
ЛитератураУреди
- Јовановић, Коста. Неготинска Крајина и Кључ. Српска Краљевска Академија: Насеља Српских земаља.
Спољашње везеУреди
- Биографија на сајту САНУ
- Руковети Стевана Мокрањца[мртва веза], Јован Танасијевић, Вечерње новости, фељтон, 10 наставака, 7 - 16. август 2007.
- Вучуровић, Јасмина. „Век и по од рођења Мокрањца”. Архивирано из оригинала 2. 10. 2011. г.
- Choral Public Domain Library - претраживањем по кључној речи Mokranjac можете наћи нотне записе неких Мокрањчевих дела
- Информација о његовом гробу
- Бучетић, Виолета. „Класик српске музике”. Православље. Архивирано из оригинала 2. 10. 2013. г.