Википедија

Стеван Стојановић Мокрањац

српски композитор, мелограф, професор, музички педагог и академик

Стеван Стојановић Мокрањац (Неготин, 9. јануар 1856 — Скопље, 28. септембар 1914) био је српски композитор, мелограф, професор, музички педагог и академик. Мокрањац данас важи за класика српске музике и њена је најистакнутија личност на прелазу из XIX у XX век, заслужан за увођење српског националног духа у уметничку музику.

Стеван Стојановић Мокрањац
Мокрањчев портрет (аутор: Милан Јовановић)
Лични подаци
Датум рођења(1856-01-09)9. јануар 1856.
Место рођењаНеготин, Кнежевина Србија
Датум смрти28. септембар 1914.(1914-09-28) (58 год.)
Место смртиСкопље, Краљевина Србија
ДржављанствоКраљевина Србија
РелигијаПравославни хришћанин
НародностСрбин
УниверзитетУниверзитет у Београду Универзитет у Минхену Универзитет у Лајпцигу
Занимањекомпозитор
диригент
професор
Композиторски рад
ПериодРомантизам
ЖанрДуховна музика
Утицаји одКорнелије Станковић
Најважнија дела
  • Петнаест руковети народних песама
  • Тебе Бога хвалим, за мешани хор (1882)
  • Приморски напеви, за мешовити хор (1893)
  • Божанствена служба у Св. Јована Златоуста, сабрана дела (1901)
  • Осмогласник (1908)

Биографија

уреди
 
Кућа Стевана Стојановића Мокрањца

Рођен је 9. јануара 1856. године у Неготину. Преци Стевана Стојановића воде порекло из околине Прилепа у Македонији, одатле су досељени у село Мокрање по којем је добио надимак Мокрањац.[1][2][3]

Завршио је гимназију у Јагодини; уписао се на природно-математички одсек Велике школе. Као гимназијалац био је члан Првог београдског певачког друштва.[4]

Године 1879, уз помоћ Певачког друштва, одлази на музичке студије у Конзерваторијуму, у Минхену, код Јозефа Рајнбергера. Због несугласица са директором Конзерваторијума, Мокрањац у трећој години студија (1883) губи државну стипендију, прекида студије и враћа се у Београд. Године 1884. постаје хоровођа певачког друштва Корнелије Станковић. Његови успеси, као хоровође и композитора Прве руковети и Опела у ге-молу, омогућују му да добије стипендију и настави школовање 1884. у Риму, код Паризотија, а од 1885. до 1887. на Конзерваторијуму у Лајпцигу.[5][6]

Године 1887. постаје диригент „Првог београдског певачког друштва”. Од 1887. до 1900. радио је и као наставник музике у Првој београдској гимназији и Првој нишкој гимназији „Стеван Сремац“ а од 1901. као предавач појања у Богословији. Први је увео мешовити хор са којим је померио границе хорског извођења.[7] Био је слободни зидар, један од чланова београдске масонске ложе Побратим.[8]

Заједно са Станиславом Биничким и Цветком Манојловићем оснивач је прве сталне музичке школе (1899) – Српска музичка школа у Београду (данас Музичка школа „Мокрањац“), чији је директор био до своје смрти. Његовом заслугом основан је први гудачки квартет у Србији.[6][9]

Године 1906, изабран је за дописног члана Српске краљевске академије.[10] Мокрањац је изабран за председника Удружења српских музичара, од оснивања организације 1907.[10]

Најпознатија његова дела су свакако Руковети – петнаест сплетова песама заснованих на фолклорним мотивима из различитих делова Србије, Босне, Македоније, Бугарске, Приморски напјеви, духовити скерцо Козар, као и музика за православна богослужења: велелепна Литургија, из које је најпознатија Херувимска песма,[11] најзначајније остварење хорске музике у Срба, Опело у фис-молу, Три статије, Тебе Бога хвалим, Величаније светом Сави...

Вредно је радио и као мелограф: познати су његови записи Народних песама и игара са мелодијама из Левча, као и две значајне збирке записа са српским црквеним напевима: Осмогласник и Страно пјеније.

Мокрањчева породична кућа у Неготину је 1964. године рестаурирана и претворена у музеј и музички центар.[12]

Београд је напустио 1914. године и преселио се у Скопље како би избегао Први светски рат, а убрзо потом и умро, 28. септембра исте године од компликација јетре након 3 године боловања. Његово последње дело је „Неотпевана песма“.[12][13]

Посмртни остаци Стевана Стојановића Мокрањца су пренети из Скопља у Београд пред крај септембра 1923.[14][15] године. Његов гроб се налази у Новом гробљу у Београду.

Лични живот

уреди

Био је ожењен 1898. Маријом "Мицом" Предић (умрла 1946), братаницом Уроша Предића.[6][16] Имали су сина Момчила Мокрањца, професора Фармацеутског факултета.[17]

Био је пријатељ са композитором Даворином Јенком.[18]

Наслеђе

уреди

У сећање на Стевана Стојановића Мокрањца, у његовом родном граду, Неготину, од 1965. године, сваког септембра се традиционално одржавају хорске музичке свечаности „Мокрањчеви дани”.[5][12]

По њему су назване: Музичка школа „Мокрањац“ (Београд), Музичка школа „Стеван Стојановић Мокрањац” (Бијељина), Музичка школа „Стеван Мокрањац“ Краљево и Музичка школа „Стеван Мокрањац” Врање и Музичка школа „Стеван Мокрањац“ Краљево.

Стогодишњица Мокрањчеве смрти обележена је 2014. године.[19]

Галерија

уреди
  •  
    Мокрањац као студент 1877.
  •  
    Мокрањац у свечаном оделу
  •  
    Стеван Мокрањац и Марија Мица Предић као вереници
  •  
    Стеван са сином Момчилом 1910.
  •  
    Породица Мокрањац 1905.
  •  
    Ноте „Херувимскаја пјесан”
  •  
    Спомен биста Мокрањцу подигнута је у Неготину 1939. године
  •  
    Мокрањчево вече, које се одржало у Задужбини Илије М. Коларца 1949. године.

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ „Порекло надимка Мокрањац”. srednjeskole.edukacija.rs. Приступљено 10. juli 2022. 
  2. ^ Јовановић, Коста. Неготинска Крајина и Кључ. Српска Краљевска Академија: Насеља Српских земаља. 
  3. ^ Одакле потиче породица Стевана Мокрањца („Политика”, 27. октобар 2020)
  4. ^ „Стеван Стојановић Мокрањац - Биографија”. Music Education. Приступљено 9. 1. 2018. 
  5. ^ а б Станковић, Младен (29. 9. 2014). „Стеван Стојановић Мокрањац - биографија и главна дела”. БаштаБалкан. 
  6. ^ а б в „Биографија Мокрањца”. Сећања. Приступљено 9. 1. 2018. 
  7. ^ „Стеван Стојановић Мокрањац – композитор који је унео српски национални дух у уметничку музику”. РТС (на језику: српски). Приступљено 2025-01-12. 
  8. ^ "Гласник Историјског друштва у Новом Саду", Нови Сад 1939.
  9. ^ Јабланов, Оничин, Софијана. „Стеван Стојановић Мокрањац”. Приступљено 9. 1. 2018. 
  10. ^ а б „РТС :: Култура :: Сто десет година од смрти Стевана Стојановића Мокрањца”. rts.rs. Приступљено 2024-09-30. 
  11. ^ „Херувимска песма”. Викизворник. 
  12. ^ а б в „Живот и рад Стевана Стојановића Мокрањца”. Едукација, средње школе. Приступљено 9. 1. 2018. 
  13. ^ „„Неотпевана песма” – последње дело Стевана Мокрањца”. Политика. 12. 12. 2015. 
  14. ^ "Политика", 28. септ. 1923, стр. 5
  15. ^ "Политика", 30. септ. 1923, стр. 5
  16. ^ Ј., С. М. (29. 9. 2022). „ПРЕМИЈЕРА У НЕГОТИНУ: Љубав Стевана и Марије Мокрањац оживела Љиљана Јакшић”. Вечерње новости. Приступљено 1. 10. 2022. 
  17. ^ Ђукић, Ђуро (10. 12. 2017). „Дакле, Ви сте тај Урош Предић”. Политика. 
  18. ^ К, А. „Музичко пријатељство Јенка и Мокрањца”. Politika Online. Приступљено 2022-07-07. 
  19. ^ „Обележавање стогодишњице смрти Мокрањца”. Б92. 22. 9. 2014. 

Литература

уреди
  • Јовановић, Коста. Неготинска Крајина и Кључ. Српска Краљевска Академија: Насеља Српских земаља. 

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Стеван_Стојановић_Мокрањац&oldid=29808172”