Стево Ј. Опачић

Уколико сте тражили другу особу, погледајте чланак Стево Опачић (вишезначна одредница).

Стево Јандрије Опачић (Биовичино Село, код Книна, 15. октобар 1921Загреб, 14. септембар 2005), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник Социјалистичке Републике Хрватске и народни херој Југославије.

стево ј. опачић
Stevo J. Opacic.jpg
Стево Ј. Опачић
Датум рођења(1921-10-15)15. октобар 1921.
Место рођењаБиовичино Село, код Книна
 Краљевина СХС
Датум смрти14. септембар 2005.(2005-09-14) (83 год.)
Место смртиЗагреб
 Хрватска
Професијадруштвено-политички радник
Члан КПЈ одмарта 1943.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
Чинпуковник
Народни херој од20. децембра 1951.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Орден за храброст
Орден партизанске звезде
Партизанска споменица 1941.

БиографијаУреди

Рођен је 15. октобра 1921. године у Биовичином Селу код Книна, у сиромашној сељачкој српској породици. Основну школу завршио је у родном селу. Са четрнаест година напустио је село и кренуо у потрагу за послом. Године 1938. стигао је у Београд и постао грађевински радник. Ту се укључио у раднички покрет.

Након капитуалције Југославије, априла 1941. године, Стево је учествовао у прикупљању оружја. Крајем јула 1941. године, био је један од устаника који су напали усташе у Ервенику, Мокром Пољу и Обровачкој Крупи. Средином октобра 1941. године, ступио је у илегалну буковичку партизанску групу, коју је предводио учитељ Јово Мартић. Тих дана је примљен у Савез комунистичке омладине Југославије.

Почетком 1942. године био је борац у батаљону „Буде Борјан“, учествујући у борбама против Италијана у Нунићу, Оклају, Вујасиновићима и у јужној Лици. Формирањем Друге далматинске бригаде, Стево је прво у њој био курир, а касније десетар у Другој чети Трећег батаљона. У борбама против усташа и четника за ослобођење Кијева и на Стипићевим кошарама код Ливна са десетином је постигао знатне успехе, те је због показане храбрости и извршавања задатака, Стевино одељење добило назив „Гром десетина“.

У јеку Четврте непријатељске офанзиве Друга далматинска бригада добила је задатак да у Јабланици преко срушеног моста пређе реку и на њеној левој обали, на којој су се утврдили четници, образује мостобран за прихват осталих јединица. У претходницу је био одређен Трећи батаљон под командом Бруна Вулетића, а као први добровољац за прелаз преко порушеног моста јавио се Стево Опачић. У ноћи 6./7. марта, Стево Опачић, а за њим Мирко Катић, Марко Бергер, Станко Скрачић, Крешо Грубелић, Мила Милошевић, Силвестар Антић, Марин Шево, Раде Грнић, Вицко Ружић, Гојко Шчербо, Никола Полић и Винко Зулин-Милан, полако су се пењали и пролазили кроз преграде срушеног моста на Неретви. Четници су запуцали на десетину, при чему је био погођен Станко Скрачић који је пао у реку, док је Мила Милошевић остала рањена. Стево је први дошао до краја моста, бацио две бомбе и напао четнички бункер у којем је запленио тешки митраљез. Четници су се повукли под нападом десетине, а затим су преко моста кренули и борци Друге чете и остатак Трећег батаљона. После овог подухвата, Стево је био примљен за члана Комунистичке партије Југославије и постављен за заменика командира Друге чете Трећег батаљона.

У току битке на Сутјесци, од 5. до 9. јуна 1943. године, Стево је учествовао у борбама Друге далматинске бригаде на Горњим и Доњим Барама против надмоћнијих немачких снага, које су хтеле да продру у долину Сутјеске и спрече пробој дивизија НОВЈ и Врховног штаба. Последњег дана борбе Стево је био тешко рањен, али није напустио положај. Издржао је с борцима до краја и повукао се тек кад је добио наређење.

У јуну 1944. године, Стево је из Црне Горе упућен у Осми далматински корпус и постављен за команданта батаљона у Четрнаестој бригади Деветнаесте дивизије. Истакао се у многим борбама у Далмацији, а затим и у завршним операцијама за ослобођење Лике и Истре.

После рата био је на разним дужностима у Југословенској народној армији и завршио је Вишу војну академију ЈНА. У чину пуковника преведен је у резерву и од тада је био активни друштвено-политички радник. Био је председник међуопштинског одбора Савеза резервних војних старешина за Далмацију, члан међуопштинске конференције Социјалистичког савеза радног народа за Далмацију, потпредседник Савезног одбора РВС Југославије и остало.

Умро је 14. септембра 2005. године у Загребу. Сахрањен је на загребачком гробљу Мирогој.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и осталих југословенских и страних одликовања, међу којима је и пољски Партизански крст. Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. године.

ЛитератураУреди