Стефан Владислав II

Стефан Владислав II (око 1270. - након 1326.) био је српски владар из династије Немањића. Као најстарији син српског краља Стефана Драгутина, наследио је 1316. године оца као владар у северним српским областима, али већ током исте године све те области је запосео Драгутинов брат, српски краљ Стефан Милутин, који је свог синовца Владислава заробио и заточио. Након смрти Милутина (1321), када је у Србији дошло до избијања династичког сукоба око престола, Владислав се прогласио за српског краља, али је недуго потом био поражен од Стефана Дечанског, који се тиме учврстио на престолу као нови српски краљ. Упркос поразу, Владислав је успео да задржи власт у северним српским областима, на пограничном подручју између Србије и Угарске, где се одржао све до 1326. године. Тачно време и место његове смрти нису познати.

Стефан Владислав II
Стефан Владислав II, краљ Срема (1316–1325), детаљ Дечанске Лозе Немањића
Лични подаци
Пуно име	Стефан Владислав II Немањић
Датум рођења	око 1270.
Место рођења	Србија
Датум смрти	после 1326.
Место смрти	Угарска
Породица
Супружник	Констанца Морозини
Родитељи	Драгутин Каталина Арпад
Династија	Немањићи
Краљ Срема
Период	1316, 1321–1326.
Претходник	Стефан Драгутин
Наследник	нема

Као син српског краља Стефана Драгутина (1276-1282) и угарске принцезе Каталине, Владислав је 1292. године добио титулу херцега Славоније, сврставши се у тадашњим династичким борбама у Угарској на страну свог рођака са мајчине стране, напуљског краљевића Карла Мартела Анжујског, који је претендовао на угарски крљевски престол (1290-1295). Наредне године (1293), Владислав се оженио млетачком племкињом Констанцом Морозини, пристајући уз новог угарског краља Андрију III (1290-1301). Иако је према Дежевском споразуму из 1282. године требало да наследи свог стрица, српског краља Стефана Милутина, тај споразум је касније обеснажен, услед избијања сукоба између Милутина и Драгутина. Упркос томе, Владислав је у два навата, прво након смрти Драгутина (1316), а потом и након смрти Милутина (1321) покушао да дође на српски престол, али без успеха.

До доласка на власт

Констанца Морозини

Стефан Драгутин се због прелома ноге 1282. повукао са престола предајући га своме брату. Милутин је требало доживотно остати на престолу које би потом наследио један од Драгутинових синова, вероватно Владислав. Могуће да је клаузулом Драгутиновим синовима остављена посебна област на управу.

У династичком рату у Угарској који је избио након погибије Ладислава (1290), Драгутин је у почетку пружао подршку Анжујској династији тј. претенденту Карлу Мартелу Анжујском. Као награду за оданост, Драгутинов син Владислав је 19. августа 1292. године именован херцегом Славоије, добивши простране поседе, псим оних који су већ припадали кнезовима Бабонићима и Франкопанима. Драгутин је следеће године Владислава оженио Констанцом Морозини, припадницом моћне млетачке породице. Драгутин се убрзо окреће против Анжујаца. Мартел је погинуо 1295. године, а нови анжујски кандидат постао је Карло Роберт. Рат се распламсао 1301. године након смрти Андрије, последњег припадника династије Арпад. Кандидат за краљевску круну сада је био и Владислав. Драгутин и Владислав ступају у везе са ердељским војводом Ладиславом Апором са чијом ћерком се Владислав требало оженити и тако себи обезбедити угарски престо. Папа је 1309. године бацио анатему на Апора због тога што кћер жели удати за шизматика. Карло Роберт се убрзо учврстио у Угарској и предузео је поход у Драгутинову земљу. Драгутин је принуђен да се одрекне претензија на круну. Карло је 1310. године крунисан за краља. Односи између Карла Роберта и Драгутина временом су се побољшали. Драгутин је око 1314. године свога сина узео за савладара или му је бар један део територија доделио на управу.

Владавина и борба са Стефаном Дечанским

Новчић са ликом краља Владислава

Краткотрајан период мира у Српској краљевини прекинут је Драгутиновом смрћу у марту 1316. године. Пред смрт се краљ Драгутин замонашио и узео име Теоктист. Пре тога је на сабору предао власт своме сину Владиславу. У једном тренутку, убрзо након Драгутинове смрти, Милутин је затворио Владислава и преузео његову област. Затворени Владислав је уклоњен, привремено, као један од могућих наследника краља Милутина. Краљ Милутин је ушао у угарску Мачву и од 1316. око Мачве је почео трајни спор са повременим ратовима између Срба и Мађара.

Од свих Милутинових и Драгутинових синова као најозбиљнији наследник престола од 1316. остао је Милутинов син Константин. Урошиц је умро, Стефан Урош III је прогнан у Цариград, а Владислав је затворен 1316. године и онемогућен. Милутин је Константина прогласио за наследника и дао му име Стефан. Ослепљени Стефан Урош III, међутим, није заборављен у Византији. Црквени кругови, нарочито Светогорци и бањски игуман Данило, утицали су на краља Милутина да промени свој став и допусти Урошу III да се врати у Србију. Милутин му је на управу доделио жупу Будимљу (предео око Берана).

Милутин је умро крајем октобра 1321. у Неродимљи након краће болести. Није познато где су се у том тренутку налазили Милутинови синови, а између Милутинове смрти и крунисања за краља Стефана Уроша III протекло је више од два месеца. Око преузимања круне дошло је до борбе са Стефаном Константином, који је после пораза убијен.

Драгутинов син Владислав ослободио се заробљеништва и успоставио своју власт у очевим земљама. Носио је краљевску титулу и имао је двор са властитим достојанственицима. Није познато да ли је очеву државу обновио у пуном обиму. Босански бан се већ 1323. године назива господарем Усоре и Соли, а нејасан је положај Рудника.

Спор је избио око Рудника. У јесен 1323. године трговци у Руднику давали су поклоне краљу Владиславу, а пред крај те године трг је дошао у руке Стефана. Владислављеве присталице и трговац Менче Менчетић затворили су се у рудничку тврђаву Островицу. Краљ је позатварао дубровачке трговце због пружања подршке Менчетићу. Споразум са Дубровником склопљен је јуна 1324. године. Две године касније је краљ Стефан Урош III поново Дубровчанима издао повељу са уобичајеним повластицама.

Владислав се пред Стефаном Дечанским повукао у Угарску. Умро је после 1326. године.

Породица

Владислав је био син српског краља Стефана Драгутина. Мајка му је била Каталина, припадница династије Арпадовић. Каталина је била ћерка угарског краља Стефана V. Са Каталином је Драгутин имао два сина: Владислава и Урошица, и више кћери од којих је позната једино Јелисавета која се удала за босанског бана Стефана Котроманића. Владислав је био ожењен Катарином Морозини, припадницом моћне млетачке породице Морозини. Катарина је била нећака угарског краља Андрије III Млечанина.

Краљ Владислав је изa себе оставио синове, који су поменути у једној разрешници из 1323. године. Њихова имена нису позната. Поједини научници сматрали су кесара Војихну, господара Драме у време цара Душана, потомком краља Драгутина преко сина Владислава.

Породично стабло

16. Стефан Немања

8. Стефан Првовенчани

17. Анастасија Немањић

4. Стефан Урош I

18. Рајнеро Дандоло

9. Ана Дандоло

2. Стефан Драгутин

20. Исак II Анђел

10. (?) Јован Анђел од Срема

21. Маргарета Угарска

5. Јелена Градачка

11. (?) Матилда од Пожеге

1. Стефан Владислав II

24. Андрија II Арпадовић

12. Бела IV

25. Гертруда Меранска

6. Стефан V Угарски

26. Теодор I Ласкарис

13. Марија Ласкарис

27. Ана Анђелина Комнина

3. Каталина Арпад

14. Шејхан или Котан?

7. Јелисавета Куманка

Види још

• Историја Срема
• Списак српских владара
• Историја Војводине
• Историја Србије
• Српске земље
• Грађански рат у Угарској (1301—1310)
• Опсада Београда (1316)

Литература

• Баришић, Фрањо; Ферјанчић, Божидар, ур. (1986). Византијски извори за историју народа Југославије. 6. Београд: Византолошки институт. 
• Благојевић, Милош (1989). Србија у доба Немањића: Од кнежевине до царства 1168-1371. Београд: Вајат. 
• Благојевић, Милош; Медаковић, Дејан (2000). Историја српске државности. 1. Нови Сад: Огранак САНУ. 
• Бубало, Ђорђе (2016). Српска земља и поморска у доба владавине Немањића. 1. Београд: Филип Вишњић. 
• Динић, Михаило (1951). „Област краља Драгутина после Дежева”. Глас Српске академије наука. 203: 61—82. 
• Динић, Михаило (1955). „Однос између краља Милутина и Драгутина”. Зборник радова Византолошког института. 3: 49—82. 
• Живковић, Војислав (2021). Српски краљеви Драгутин и Милутин: Проблем наслеђа српског престола крајем 13. и почетком 14. века. Ниш: Центар за црквене студије. 
• Ivanović, Miloš; Isailović, Neven (2015). „The Danube in Serbian-Hungarian Relations in the 14th and 15th Centuries”. Tibiscvm: Istorie–Arheologie. 5: 377—393. 
• Isailović, Neven (2016). „Living by the Border: South Slavic Marcher Lords in the Late Medieval Balkans (13th–15th Centuries)” (PDF). Banatica. 26 (2): 105—117. 
• Јечменица, Дејан (2018). Немањићи другог реда. Београд: Филозофски факултет. 
• Калић, Јованка (1967). Београд у средњем веку. Београд: Српска књижевна задруга. 
• Krstić, Aleksandar R. (2016). „The Rival and the Vassal of Charles Robert of Anjou: King Vladislav II Nemanjić” (PDF). Banatica. 26 (2): 33—51. 
• Лазаревић, Драгана (1990). „Територија краља Драгутина” (PDF). Гласник: Историјски архив Ваљево. 25: 5—26. 
• Поповић, Мирослав М. (2020). Стефан Драгутин - верска политика и култ: Прилози за биографију. Приштина-Лепосавић: Институт за српску културу. 
• Рокаи, Петер (2002). „Историја Мађара од најстаријих времена до Мохачке битке 1526. године”. Историја Мађара. Београд: Clio. стр. 7—183. 
• Ћирковић, Сима (1981а). „Унутрашња политика краља Милутина”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 462—475. 
• Ћирковић, Сима (1981б). „Владавина Стефана Уроша III Дечанског”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 496—510. 
• Станојевић, Станоје (1936). „Краљ Драгутин”. Годишњица Николе Чупића. 45: 1—18. 
• Ћирковић, Сима (1995). Срби у средњем веку. Београд: Идеа. 
• Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium. 
• Ћоровић, Владимир (1997). Историја српског народа. 
• Fine, John Van Antwerp Jr. (1994) [1987]. The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press. 
• Фостиков, Алексадра; Исаиловић, Невен (2018). „Уговор о веридби Владислава II Немањића и Констанце Моризини” (PDF). Мешовита грађа (Miscellanea). 39: 7—45.