Стефан Владислав II
Стефан Владислав II Немањић, познат и као Владислав II Немањић, био је обласни господар у Угарској и Србији, а затим и краљ на северу Србије (1321–1324).[1] Владислав II је био син краља Драгутина и угарске принцезе Каталине.
| Стефан Владислав II | |
|---|---|
 Стефан Владислав II, краљ Срема (1316–1325), детаљ Дечанске Лозе Немањића | |
| Лични подаци | |
| Пуно име | Стефан Владислав II Немањић |
| Датум рођења | 1280. (?) |
| Место рођења | Угарска |
| Датум смрти | после 1326. |
| Место смрти | Угарска |
| Породица | |
| Супружник | Констанца Морозини |
| Родитељи | Драгутин Каталина Арпад |
| Династија | Немањићи |
| Краљ Срема | |
| Период | 1321–1324. |
| Претходник | Стефан Драгутин |
| Наследник | нема |
Године 1292. године, Владислав II је од краља Угарске Андрије III привремено добио на управу херцештво Славонију, а после смрти краља Драгутина (у марту 1316. године), Владислав II је почео да влада државом свог оца.[2] То је било велико властелинство које се назива и Сремска краљевина. Према Дежевском споразуму из 1282. Владислав II је требало тек после смрти свога стрица краља Стефана Уроша II Милутина да преузме српски престо. Зато се Владислав II није прогласио за краља 1316. него је био само обласни господар на северу Србије, али није немогуће да је узимањем имена престолонаследника Стефан изазвао сукоб са краљем Милутином, који је брзо победио и затворио Владислава II.
После Милутинове смрти (1321. године), Владислав је ослобођен и поново је, уз помоћ Мађара, завладао земљама свог оца. Тада се прогласио и за краља као Стефан Владислав II, али су га победиле присталице Милутиновог старијег сина краља Стефана Уроша III Дечанског у близини Рудника 1324. године. Владислав II се склонио 1324. године у Угарску. После тога земљама краља Владислава II у Босни (Усором и Соли) је завладао бан Стефан II.[3]
Бивши краљ Владислав II је умро у Угарској после 1326.
До доласка на власт Уреди
Стефан Драгутин се због прелома ноге 1282. повукао са престола предајући га своме брату. Милутин је требало доживотно остати на престолу које би потом наследио један од Драгутинових синова, вероватно Владислав. Могуће да је клаузулом Драгутиновим синовима остављена посебна област на управу[4].
У грађанском рату у Угарској који је избио након погибије Ладислава (1290), Драгутин је у почетку пружао подршку Анжујској династији тј. претенденту Карлу Мартелу Анжујском. Као награду за оданост, Драгутинов син Владислав је 19. августа 1292. године именован славонским херцегом. Добио је простране области Славоније сем оних које су већ припадале кнезовима Бабонићима и Франкопанима[5]. Драгутин је следеће године Владислава оженио Констанцом Морозини, припадницом моћне млетачке породице. Драгутин се убрзо окреће против Анжујаца. Мартел је погинуо 1295. године, а нови анжујски кандидат постао је Карло Роберт. Рат се распламсао 1301. године након смрти Андрије, последњег припадника династије Арпад. Кандидат за краљевску круну сада је био и Владислав. Драгутин и Владислав ступају у везе са ердељским војводом Ладиславом Апором са чијом ћерком се Владислав требало оженити и тако себи обезбедити угарски престо. Папа је 1309. године бацио анатему на Апора због тога што кћер жели удати за шизматика[6]. Карло Роберт се убрзо учврстио у Угарској и предузео је поход у Драгутинову земљу. Драгутин је принуђен да се одрекне претензија на круну. Карло је 1310. године крунисан за краља. Односи између Карла Роберта и Драгутина временом су се побољшали. Драгутин је око 1314. године свога сина узео за савладара или му је бар један део територија доделио на управу[7].
Владавина и борба са Стефаном Дечанским Уреди
Краткотрајан период мира у Српској краљевини прекинут је Драгутиновом смрћу у марту 1316. године. Пред смрт се краљ Драгутин замонашио и узео име Теоктист. Пре тога је на сабору предао власт своме сину Владиславу. У једном тренутку, убрзо након Драгутинове смрти, Милутин је затворио Владислава и преузео његову област.[8]. Затворени Владислав је уклоњен, привремено, као један од могућих наследника краља Милутина. Краљ Милутин је ушао у угарску Мачву и од 1316. око Мачве је почео трајни спор са повременим ратовима између Срба и Мађара.[9]
Од свих Милутинових и Драгутинових синова као најозбиљнији наследник престола од 1316. остао је Милутинов син Константин. Урошиц је умро, Стефан Урош III је прогнан у Цариград, а Владислав је затворен 1316. године и онемогућен. Милутин је Константина прогласио за наследника и дао му име Стефан. Ослепљени Стефан Урош III, међутим, није заборављен у Византији. Црквени кругови, нарочито Светогорци и бањски игуман Данило, утицали су на краља Милутина да промени свој став и допусти Урошу III да се врати у Србију. Милутин му је на управу доделио жупу Будимљу (предео око Берана)[10].
Милутин је умро крајем октобра 1321. у Неродимљи након краће болести. Није познато где су се у том тренутку налазили Милутинови синови, а између Милутинове смрти и крунисања за краља Стефана Уроша III протекло је више од два месеца.[11] Око преузимања круне дошло је до борбе са Стефаном Константином, који је после пораза убијен.
Драгутинов син Владислав ослободио се заробљеништва и успоставио своју власт у очевим земљама. Носио је краљевску титулу и имао је двор са властитим достојанственицима. Није познато да ли је очеву државу обновио у пуном обиму. Босански бан се већ 1323. године назива господарем Усоре и Соли, а нејасан је положај Рудника[12]. Спор је избио око Рудника. У јесен 1323. године трговци у Руднику давали су поклоне краљу Владиславу, а пред крај те године трг је дошао у руке Стефана. Владислављеве присталице и трговац Менче Менчетић затворили су се у рудничку тврђаву Островицу. Краљ је позатварао дубровачке трговце због пружања подршке Менчетићу. Споразум са Дубровником склопљен је јуна 1324. године. Две године касније је краљ Стефан Урош III поново Дубровчанима издао повељу са уобичајеним повластицама[13].
Владислав се пред Стефаном Дечанским повукао у Угарску. Умро је после 1326. године.
Породица Уреди
Владислав је био син српског краља Стефана Драгутина. Мајка му је била Каталина, припадница династије Арпадовић. Каталина је била ћерка угарског краља Стефана V. Са Каталином је Драгутин имао два сина: Владислава и Урошица, и више кћери од којих је позната једино Јелисавета која се удала за босанског бана Стефана Котроманића. Владислав је био ожењен Катарином Морозини, припадницом моћне млетачке породице Морозини. Катарина је била нећака угарског краља Андрије III Млечанина.
Породично стабло Уреди
| 16. Стефан Немања | ||||||||||||||||
| 8. Стефан Првовенчани | ||||||||||||||||
| 17. Анастасија Немањић | ||||||||||||||||
| 4. Стефан Урош I | ||||||||||||||||
| 18. Рајнеро Дандоло | ||||||||||||||||
| 9. Ана Дандоло | ||||||||||||||||
| 2. Стефан Драгутин | ||||||||||||||||
| 20. Исак II Анђел | ||||||||||||||||
| 10. Јован Анђел од Срема | ||||||||||||||||
| 21. Маргарета Угарска | ||||||||||||||||
| 5. Јелена Анжујска | ||||||||||||||||
| 11. Матилда од Куртенеа | ||||||||||||||||
| 1. Стефан Владислав II | ||||||||||||||||
| 24. Андрија II Арпадовић | ||||||||||||||||
| 12. Бела IV | ||||||||||||||||
| 25. Гертруда Меранска | ||||||||||||||||
| 6. Стефан V Угарски | ||||||||||||||||
| 26. Теодор I Ласкарис | ||||||||||||||||
| 13. Марија Ласкарис | ||||||||||||||||
| 27. Ана Анђелина Комнина | ||||||||||||||||
| 3. Каталина Арпад | ||||||||||||||||
| 14. Шејхан или Котан? | ||||||||||||||||
| 7. Јелисавета Куманка | ||||||||||||||||
Види још Уреди
Референце Уреди
- ^ Логос 2017, стр. 186, 278, 285-287.
- ^ Логос 2017, стр. 278, 285-287 292.
- ^ Логос 2017, стр. 287, 292. Узимајући у обзир да су у Босни пре овог бана Стефана била три бана истог имена требало је да буде назван Стефан IV Котроманић.
- ^ Ћоровић 2006, стр. 166.
- ^ Ћоровић 2006, стр. 169.
- ^ Станојевић 1936, стр. 10.
- ^ Станојевић 1936, стр. 11.
- ^ ИСН 1999, стр. 472–3
- ^ Логос 2017, стр. 285.
- ^ ИСН 1999, стр. 496.
- ^ Логос 2017, стр. 286.
- ^ ИСН 1999, стр. 497.
- ^ ИСН 1999, стр. 498–499
Литература Уреди
- Алексадра Фостиков и Невен Исаиловић (2018). Уговор о веридби Владислава II Немањића и Констанце Моризини. Историјски институт.
- Fine, John Van Antwerp (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-08260-5.
- Калић, Јованка (1967). Београд у средњем веку. Београд: Српска књижевна задруга.
- Логос, Александар А. (2017). Историја Срба I (PDF). Београд. ISBN 978-86-85117-37-4.
- Ћоровић, Владимир (1997). Историја српског народа.
- Мала енциклопедија „Свезнање“, Народно дело, Београд, 1937.
- Драго Његован, Присаједињење Војводине Србији, Нови Сад, 2004.
- Историја српског народа 1, група аутора, Српска књижевна задруга, Београд (1999), друго издање
- С. Станојевић, Краљ Драгутин, Годишњица НЧ 45, (1936). стр. 2–19.
- Ћирковић, Сима (1995). Срби у средњем веку. Београд: Идеа.
- Благојевић, Милош; Медаковић, Дејан (2000). Историја српске државности. 1. Нови Сад: Огранак САНУ.
- Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium.
