Отворите главни мени

Стефан Стратимировић

Стефан Стратимировић (или Стеван Стратимировић) (Кулпин, 27. децембар 1757Сремски Карловци, 23. септембар 1836) је био српски православни митрополит карловачки од 1790. до 1836. године.[1]

Стефан (Стратимировић)
Mitropolit Stratimirović.jpg
Датум рођења(1757-12-27)27. децембар 1757.
Место рођењаКулпин
Хабзбуршка монархија, данас Србија
Датум смрти23. септембар 1836.(1836-09-23) (78 год.)
Место смртиСремски Карловци
Аустријско царство, данас Србија
Митрополит карловачки
Године1790-1836
ПретходникМојсије Путник
НаследникСтефан Станковић

Живот и радУреди

Рођен је у Кулпину у Бачкој, од оца Јована (а деде Николе - Милоша Аквизитора[2] Вучковића[3]) спахије кулпинског и мајке Ангелине.[4] Стратимировићи су пореклом из Херцеговине.[5] Дана 17. јула 1745. године добио је Богићу Вучковићу-Стратимировићу, имање у Кулпину и племство за војничке заслуге од царице Марије Терезије. Населила су се тако 1745. године четири брата Стратимировића (Богић, Иван, Тома и Милош)[6], на пустари од 10.000 јутара земље, удаљеној четири километра од Бачког Петровца. Иван Стратимировић је своје племство исказао 1753. године у Бачкој жупанији. Митрополит Стефан је 30. новембра 1793. године у Кулпину саставио "Родослов фамилије Стратимировића".

Отац је рано умро, па је сав терет подизања његовог и брата Јована, спао на мајку. Стефан је завршио је основну школу у Кулпину и Бегечу, а остатак детињства провео у Бечу, уз свог дотадашњег кулпинског учитеља и ментора који се одселио у Беч. Вратио се затим у Бачку где је гимназију у Новом Саду започео, па наставио у Сегедину, Кечкемету и матурирао у Вацу.[7] Из Ваца је прешао 1775. године да студира филозофију и право у Будиму и Бечу. У Будиму је као и у Сегедину раније Стефан био веома омиљен; ту је стекао пријатељства и познанства са колегама који ће касније постати важне личности у Мађарској и Хрватској. Те друштвене везе је током живота одржавао, и у интересу свог српског народа и његове православне цркве. "Јуридичкеске науке" (право) је затим студирао у царској престоници Бечу, код проф. Фандерната.

Као свршени правник отишао је у Сремске Карловце и обратио се тадашњем архиепископу и митроплоиту Мојсеју Путнику. Богословију је учио приватно у Сремским Карловцима на препоруку митрополитову код архимандрита Јована Рајића, јер српских богословских школа тада није било. Замонашио се 29. јуна 1784., а убрзо је 15. августа 1784. године постао архимандрит крушедолски. Сва калуђерска звања прошао је убрзо и то исте 1784. године, између 25. марта и 15. августа. Иако архимандрит крушедолски, више времена је проводио у Карловцима. У то време је становао у двору код митрополита Мојсија и помагао му у вођењу црквено-народних послова.

Архијереј српски, митрополит КарловачкиУреди

Изабран је 15. маја 1786. године за епископа епископа будимског. Кандидати су били осим њега још и архимандрити раковачки Генадије Димовић и гргетешки Кирило Живковић. Када су били кандидати на пријему код аустријског цара Јосифа II он се определио за најмлађег међу њима, за Стратимировића. Хиротонисан је 15. јуна 1786. и био епископ будимски у периоду 1786—1790. године. Стефан је током свог владиковања уводи ред у својој епархији, водио бригу о црквама и школама. Током аустријско-турског рата сачувао је драгоцену карловачку црквену митрополијску архиву, која му је из предострожности поверена на чување. За ту прилику изнајмио је у Сентандреји добар, сув дућан снадбевен јаким гвозденим решеткама, чија су врата била замандаљена и туторским печетима обележена.[8] За митрополита карловачког је изабран на Темишварском сабору, 29. октобра 1790. године са 33 године.

Као карловачки митрополит Стратимировић је нарочиту пажњу посветио подизању просветних установа. Уз помоћ трговца Димитрија Анастасијевића Сабова (17261803.) основао је: 17911792. године Карловачку гимназију, 1793. године Карловачку богословију[9], 1797. године Благодејаније (касније Стефанеум). Основао је 1809. године "Цртачку школу" при Нормалној школи у Карловцима. Његовом заслугом основана је и гимназија у Новом Саду 1810. године.

 
Ђорђе Лазић-Ћапша, биста Митрополита Ставана Стратимировића у парку алеји великана у Кулпину 2013. године
 
Мали дворац у Кулпину који је припадао породици Стратимировић, која га је изградила и ту становала, а касније је продат породици Дунђерски

Уредио је и употпунио митрополијску библиотеку, завео је ред у цркви и дисциплину међу свештенством. Годинама је био вођа Срба у Аустријској царевини и водио борбу против бечких покушаја унијаћења Срба. Црквеним животом Срба Стратимировић је углавном управљао сам и то одлучно, енергично и разумно.

Под снажним утицајем борбе и да би очувао православље, Стратимировић постаје све више и више конзервативан и тако је био противник реформи језика Доситеја Обрадовића и Вука Стефановића Караџића. Помогао је устанике Првог српског устанка. Активно је учествовао у гушењу Тицанове буне у Срему 1807. године.

Митрополит Стефан Стратимировић је крајем 18. века постао слободни зидар. Ступио је у масонску ложу "Vigilantia", у Осијеку (пописан 1785)[10], као крушедолски архимандрит. Стефан је био један од претеча масонерије у Србији, и по њему се још од прве половине 20. века (1936. године а и данас) назива масонска ложа "Митрополит Стратимировић" у Новом Саду.[11]

Био је љубитељ науке и књижевности којом се и сам бавио. За собом је оставио приличан број радова, иако су за његовог живота била штампана само два његова рада. Објавио је 1901. године "Некролог Јовану Рајићу архимандриту", затим "Љубосава и Радован" (песме, Будим, 1800) и "Опит произведенија имен сих књаз и књига...", (Будим 1805). Поптписивао се са псеудонимом "С.С.". Оставио је радове на латинском, немачком и српском језику, међу којима има историјских, књижевних, црквених и других списа. Од ових радова су неки били штампани после његове смрти. Био је члан Ученог друштва из Гетингена.

Основао је пред смрт своју "Стипендију за православне ђаке", са оснивачким писмом од 1836. године. Главница те задужбине је тада износила 54.069 ф 52 новчића. Задужбином су руководили карловачки митрополит и његови асистенти. Избор питомаца је вршио митрополит узимајући у обзир претходни школски успех у карловачким школама. Оставио је могућност да се повремено могу изабрати и понеки римокатолички ђаци.[12]

На челу митрополије карловачке провео је 46 година, што је петина од 230 година њеног укупног трајања (1690 — 1920). Умро је напрасно у ноћи између 23. и 24. септембра 1836. године у Сремским Карловцима. Сахрањен је у карловачкој Саборној цркви поред митрополита Павла Ненадовића.

Одликован је аустријским Орденом Леополда првог реда.[13]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Вуковић 1996, стр. 469-472.
  2. ^ "Летопис Матице српске", Нови Сад 1885.
  3. ^ "Гласник Историјског друштва у Новом Саду", Нови Сад 1931.
  4. ^ Сава Вуковић: „Српски јерарси од деветог до двадесетог века“, Евро Београд, Унирекс Подгорица, Каленић Крагујевац, 1996. године; текст „Стефан (Стратимировић) митрополит карловачки 1790-1836“ стр. 469-472.
  5. ^ "Српски сион", Сремски Карловци 18. април 1899.
  6. ^ "Зборник Матице српске за друштвене науке", Нови Сад 1965.
  7. ^ "Српски сион", Сремски Карловци 1899.
  8. ^ Ненад Нинковић: "Стефан Стратимирвић као будимски епископ (1786-1790)", Нови Сад 2016.
  9. ^ "Српски сион", Сремски Карловци 31. јануар 1893.
  10. ^ "Гласник Историјског друштва у Новом Саду", Нови Сад 1937.
  11. ^ http://www.novosti.rs/vesti/srbija.73.html:537342-Masoni-u-Vojvodini-Dva-veka-bratskih-loza,
  12. ^ "Школски лист", Сомбор 10. мај 1864.
  13. ^ Acović, Dragomir (2012). Slava i čast: Odlikovanja među Srbima, Srbi među odlikovanjima. Belgrade: Službeni Glasnik. стр. 77. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди