Страде Бјанке

Страде Бјанке (итал. Strade Bianche), друмска је једнодневна трка, која се одржава у Тоскани, у Централној Италији; старт и циљ су у Сијени. Први пут је одржана 2007, а од тада се одржава сваке године, прве или друге суботе у марту. Име Страде Бјанке (досл. „бијеле улице“), дато јој је због тога што се вози по бијелим калдрмама у области Крете Сенеси, који је и одлучујући дио трке. Трећина укупне дистанце трке вози се по калдрмисаном путу; укупно се вози 63 km калдрме, који су распоређени на 11 сектора.[2]

Страде Бјанке
Strade Bjanke logo.png
Лого трке.
Детаљи о трци
Датум одржавањапочетак марта
Регион одржавањаТоскана (Италија)
Локални назив(и)
  • Strade Bianche (језик: француски), (језик: италијански), (језик: енглески)
Други назив(и)Најјужнији сјеверни класик Европе[1]
Дисциплинадрумски
ТакмичењеUCI ворлд тур
Типједнодневна трка
ОрганизаторRCS Sport
Директор тркеМауро Вењи
Историја
Прво одржавање2007.
Број одржавања17 (до 2023)
Први побједник Александар Колобнев (РУС)
Највише побједа
Тренутни побједникСловенија Тадеј Погачар (2022)

Иако нема дугу историју, трка је брзо стекла велики престиж,[3] а од 2017. дио је UCI ворлд тура, највећег ранга професионалних трка у друмском бициклизму.[4][5] Организатори трке су RCS Sport и La Gazzetta dello Sport, а одржава се недељу дана прије Тирено—Адријатика, као рани прољећни увод у калдрмисане класике у априлу. Рекордер је Фабијан Канчелара, који је трку освојио три пута.[6]

Године 2015, основана је и трка за жене — Страде Бјанке доне, која се вози истог дана, прије трке за мушкарце, али са мањом дистанцом и прва је трка у календару UCI ворлд тура за жене.[7] Тадеј Погачар је освојио трку 2022. поставши први побједник Тур де Франса који је освојио Страде Бјанке.

ИсторијаУреди

2007—2010: Монтепаски ероикаУреди

Бициклистички догађај, Ероика Страде Бјанке (досл. „херојска трка на бијелим путевима“), креиран је 1997. године, као рекреативна бициклистичка трка само за старинске бицикле, по бијелим калдрмисаним улицама око Сијене,[8] која се и даље одржава дан након трке за професионалце.[9] Концепт догађаја био је да оживе бициклизам из такозваног „херојског доба“, из прве половине 20. вијека, када је већина трка вожена по блатњавим или неасфалираним улицама.[10]

 
Фабијан Канчелара, рекордер са три побједе, освојио је трку 2008. побједом над Алесандром Баланом у спринту.

Године 2007. под утицајем рекреативне, организована је трка за професионалце, названа Монтепаски ероика; одржана је 9. октобра, стартовала је у насељу Гајоле ин Кјанти, док је циљ био у Сијени, а побиједио је Рус Александар Колобнев.[11] Организатори, RCS Sport, тражили су од локалних хероја у бициклизму — Фјоренца Мањија и Паола Бетинија да промовишу новонасталу трку.[12] Банка Монте деј Паски, најстарија банка на свијету која још увијек постоји[13], чије је сједиште у Сијени, била је главни спонзор трке прве четири године.

Године 2008, трка је помјерена за март, ближе сезони прољећних класика.[14] Освојио је Фабијан Канчелара, побиједивши у спринту Алесандра Балана, након што су се одвојили од групе на последњем сектору калдрме, на 11 km до циља.[15] Године 2009, име трке је промијењено у Страде Бјанке — ероика Тоскана, а проширена је за 9 km и додат је још један сектор калдрме;[16] побиједио је Томас Лефквист, испред Фабијана Вегмана и Мартина Елмигера.[17]

Године 2010. побиједио је Максим Иглињски, секунду испред Лефквиста и Мајкла Роџерса.[18]

2011—2016: Доминација странацаУреди

 
Морено Мозер, први италијански побједник.

Године 2011. Филип Жилбер је побиједио у спринту испред Балана и Дамијана Кунега, након што се група од 20 возача одвојила у последњем километру.[19] Године 2012. Канчелара је остварио другу побједу, поставши тако први двоструки побједник трке; Балан и Грег ван Авермат су нападали више пута, али је Канчелара напао на око 10 km до циља и остварио соло побједу, 42 секунде испред Иглињског.[20] Године 2013. Морено Мозер је остварио прву побједу за Италију, након што је напао на претпоследњем сектору калдрме. Побиједио је шест секунди испред сувозача — Петера Сагана.[21]

Године 2014. старт трке премјештен је у Сан Ђимињано;[22] побиједио је Михал Квјатковски, који је, заједно са Саганом, напао на 21 km до циља; на последњем успону, Квјатковски је напао и побиједио 19 секунди испред Сагана, док је Алехандро Валверде завршио на трећем мјесту, 36 секунди иза.[23] Године 2015. име је званично промијењено у Страде Бјанке — ероика про, након што формирања трке за жене; такође, трка је добила статус 1.HC у оквиру UCI Европа тура, што је највећи статус трка ван UCI ворлд тура.[24] На 20 km до циља, напали су Здењек Штибар, Ван Авермат и Валверде, који су се међусобно нападали, али су дошли заједно до последњег километра. Ван Авермат је затим напао и отпао је Валверде, а у финишу, Штибар је напао и побиједио двије секунде испред Ван Авермата, док је Валверде завршио 18 секунди иза.[25]

Године 2016. и старт и циљ премјештени су у Сијену.[9] Иако је трка била млада, добила је велику медијску пажњу и постала је престижна трка.[3] Ђанлука Брамбила је напао из прве групе, на 5 km до циља, радећи за Штибара; на 500 метара до циља, достигли су га Фабијан Канчелара и Штибар, а Канчелара је у спринту остварио трећу побједу.[26] Након треће побједе, један сектор калдрме је назван по Канчелари.[6][27]

2017—данас: UCI ворлд тур и пандемија ковида 19Уреди

 
Михал Квјатковски, двоструки побједник.

Године 2017. трка је додата у UCI ворлд тур, први ранг професионалних друмских трка за мушкарце.[4][5] Квјатковски је напао на 15 km до циља и остварио соло побједу, 15 секунди испред Ван Авермата, који је одспринтао Тима Веленса; Квјатковски је тако остварио другу побједу, поставши други возач са више од једне побједе, након Канчеларе.[28] Године 2018. трка је вожена по лошем времену, по киши и блату.[29] Због ниских температура и велике кише, сектори калдрме били су доста лоши, а велики број возача имао је механичких проблема; Белгијанац, Тиш Бенот, остварио је прву професионалну побједу, након што је, на последњем сектору калдрме, достигао групу испред, а затим напао и остварио соло побједу, 39 секунди испред Ромена Бардеа, док је Ван Авермат завршио на трећем мјесту.[30] Трку је завршило само 53 возача, од 147 колико је почело; од њих, 20 возача завршило је ван временског лимита, преко 25 минута иза побједника.[31] Барде, који је завршио на другом мјесту, био је импресиониран трком,[32] која је годину раније названа Париз—Рубеом Тоскане.[33] Године 2019. Јакоб Фуглсанг и Жилијен Алафилип су напали на 13 km до циља; Алафилип је побиједио у спринту, док је Ваут ван Арт завршио на трећем мјесту.[34]

Године 2020. трка је помјерена за август због пандемије ковида 19,[35][36] због које је сезона била прекинута од марта до августа.[37] Ван Арт је напао на 12 km до циља и остварио соло побједу, 30 секунди испред Давидеа Формола и Максимилијана Шахмана, остваривши тако побједу након два трећа мјеста заредом.[38] Године 2021. на око 25 km до циља, одвојила се група од седам возача,у којој су били Метју ван дер Пул, Ван Арт, Алафилип, Михал Гогл, Тадеј Погачар, Еган Бернал и Том Пидкок.[39] Ван дер Пул је напао на последњем сектору калдрме, на 11 km до циља, пратио је само Алафилип, а на 10 km до циља, достигао их је Бернал.[39] У последњем километру, Ван дер Пул је напао на успону и остварио соло побједу, пет секунди иза Алафилипа, док је Бернал завршио 20 секунди иза.[40]

РутаУреди

 
Пјаца дел Кампо, у Сијени, на којем је циљ трке.

Старт и циљ трке је у Сијени, која је дио Светске баштине УНЕСКО-а.[9] Дистанца се мијењала током година; прве године кад је трка одржана вожено је 180 km,[41] док је у периоду од 2009. до 2012. вожено 190 km.[42] Наредних пет година, од 2013. до 2017. Дистанца се мијењала сваке године, од 200 до 175 km, а од 2018. године, дистанца је 184 km.[42] Вози се по брдовитом терену, који пролази кроз Крете Сенеси у централној Тоскани, у округу Сијена. Вози се 11 сектора по калдрмисаном путу, што чини укупно 63 km калдрме; сектори су, у зависности од тежине, означени са једном звјездицом за најлакше, до пет звјездица за најтеже.[43][2] Најтежи сектор је сектор 8 — Монте санте Мари, који је назван сектор Канчелара и дуг је 11.5 km, а једини је означен са пет звјездица,[44] док је најдужи сектор 5 — Лучињано, који је дуг 11.9 km, а означен је са три звјездице.[44]

Циљ трке је на средњовјековном тргу у Сијени поплочаним циглом — Пјаца дел Кампо,[42] након стрмог успона по калдрмисаном путу Санта Катерина у последњем километру, који води у центар средњовјековног града.[45][46]

Калдрмисани путевиУреди

Бијели калдрмисани путеви, који су једна од карактеристика села у Тоскани, јединствена су карактеристика трке. Ту се обично налазе сеоске траке и стазе, које се зову Страде Бјанке или Стерати на италијанском, које се протежу преко брда и винограда региона Чјанти.[47] Најдужи и најтежи сектори су Лучињано д’Асо (11.9 km) и Монте санте Мари (11.5 km),[44] док се некада возио сектор Ашано, дуг 11 km.[48] Неки од сектора се возе по равном, док се остали возе по стрмим успонима и спустевима, а позиционирање је често пресудни фактор.[44]

 
One of the strade bianche in the Crete Senesi, south of Siena, pictured during the "Eroica" granfondo in 2008.

Организатори трке били су инспирисани са два најпознатија сјеверна класика — Ронде ван Фландерена, са бријеговима (кратки стрми успони) и Париз—Рубеа са исцрпљујућим секцијама калдрме.[49] Трка је названа италијанским одговором на фландријске исконске једнодневне трке, а промотивни слоган за издање 2015. гласио је: La Classica del Nord più a sud d'Europa (најјужнији сјеверни класик Европе).[49]

Директор за организовање догађаја у компанији RCS Sport — Анђело Цомењан, изјавио је прије првог издања трке 2007. године: „бициклизму је потребно нешто ново и возачима је потребна мотивација. Ова трка је јединствена и специјална.“[50] Такође, италијански спринтер — Данијеле Бенати је прије почетка трке изјавио: „ово је као осјећај повратка кроз вријеме. Нисам замишљао путеве као што су ови, када једино видите трактор, и сада и прије. Биће важна трка, која може да постане важан класик. Већ могу да замислим атмосферу при доласку на Пјаца дел Палио.“[50] Жилијен Алафилип је, прије почетка трке 2021. изјавио да заслужује статус монументалног класика, иако је трка релативно млада.[51]

 
Старт и циљ трке је у Сијени,а трка се вози у потпуности у Региону Сијена. Калдрмисани сектори су означени зеленом бојом.
Сектори на трци
Бр. Име Дужина од Дужина
(km)
Категорија
Почетак
(km)
Крај
(km)
1 Видрита 17.6 160.3 2.1  
2 Бањаја 25 153.2 4.7     
3 Ради 36.9 142.7 4.4   
4 Ла пјана 47.6 130.9 5.5  
5 Лучињано д’Асо 75.8 96.3 11.9    
6 Пиеве а Салти 88.7 87.3 8.0     
7 Сан Мартино ин Гранија 111.3 63.2 9.5    
8 Монте санте Мари
(сектор Канчелара)
130 42.5 11.5      
9 Монтеаперти 160 23.6 0.8  
10 Коле Пинцуто 164.6 17 2.4     
11 Ле Толфе 171 11.9 1.1    

ЗанимљивостиУреди

  • Возачи који освоје трку три пута, добијају сектор калдрме који ће се звати по њима.[52] Фабијан Канчелара је први возач по коме је назван један сектор на трци, сектор 8, дуг 11.5 km, који је означен са пет звјездица.[53][54][6][55][56]
  • Најмлађи побједник је Морено Мозер, који је освојио трку 2013, са 22 године и 70 дана.
  • Најстарији побједник је Фабијан Канчелара, који је освојио трку 2016. са 34 године и 353 дана.
  • Три возача – Алесандро Балан, Петер Саган и Грег ван Авермат – завршили су трку на другом мјесту два пута. Нико од њих није освојио трку.

Страде Бјанке донеУреди

Трка за жене — Страде Бјанке доне, покренута је 2015. године и прва је трка у оквиру ворлд тура за жене. Одржава се на исти дан кад и трка за мушкарце, али са краћом дистанцом. Укупна дужина трке за жене износи 136 km, од чега се по калдрми вози 30 km распоређених на осам сектора.[7] Американка Меган Гварније, освојила је прво издање трке.[57]

Списак побједникаУреди

Побједници Страде Бјанкеа:[42]