Странствовање
Странствовање је религијска пракса одлажења у туђину и напуштања свега познатог (пријатеља, породице, завичаја). Среће се у православном хришћанству и у многим другим религијама.
„ | Странствовање је неповратно напуштање свега у нашем завичају што се супротставља нашој тежњи да достигнемо циљ побожности. То је скромно понашање, скривена мудрост, памет која не труби о себи, сакривен живот, невидљив циљ, немо размишљање, скромност у прохтевима, жудња за мучењем, подлога богочежњивости, обиље љубави, порицање таштине, дубина ћутања. | ” |
— Јован Лествичник, Лествица, Поука III |
Странствовање је настало као последица ходочашћа, приликом далеких путовања ка светим местима. Подвиг странствовања је подразумевао одрицање од свих удобности и свих начина стицања материјалних добара, као и прихватање сиромаштва. Странствовањем се човек учи да не приања за свет, зато се каже да је „странствовање мајка беспристрашћа“.[1] Човек је добровољно постајао сиромашан следећи Христове заповести: није ни сејао ни жњео већ се у потпуности препуштао Божијој вољи.
„ | Странствовање је одвајање од свега да би се мисли начиниле нераздвојним од Бога. | ” |
— Јован Лествичник, Лествица, Поука III |
Одвајање од ближњих се не врши из мржње, него ради избегавања штете коју бисмо с њима могли претрпети. Ко се по одрицању од света и даље среће са световним људима, или живи у њиховој близини, прља своје срце мислећи на њих.[1]
Види јошУреди
РеференцеУреди
- ^ а б Јован Лествичник, Лествица божанског усхођења Архивирано на сајту Wayback Machine (8. март 2013), Приступљено 25. 4. 2013.
Спољашње везеУреди
Овај чланак везан за вере је клица. Можете допринети Википедији тако што ћете га проширити. |