Странствовање

Странствовање је религијска пракса одлажења у туђину и напуштања свега познатог (пријатеља, породице, завичаја). Среће се у православном хришћанству и у многим другим религијама.


Странствовање је настало као последица ходочашћа, приликом далеких путовања ка светим местима. Подвиг странствовања је подразумевао одрицање од свих удобности и свих начина стицања материјалних добара, као и прихватање сиромаштва. Странствовањем се човек учи да не приања за свет, зато се каже да је „странствовање мајка беспристрашћа“.[1] Човек је добровољно постајао сиромашан следећи Христове заповести: није ни сејао ни жњео већ се у потпуности препуштао Божијој вољи.


Одвајање од ближњих се не врши из мржње, него ради избегавања штете коју бисмо с њима могли претрпети. Ко се по одрицању од света и даље среће са световним људима, или живи у њиховој близини, прља своје срце мислећи на њих.[1]


Види јошУреди

РеференцеУреди

Спољашње везеУреди