Стрелац (сазвежђе)
Стрелац (лат. Sagittarius) је једно од 88 савремених и 48 оригиналних Птоломејевих сазвежђа. Ово је велико сазвежђе са доста светлих звезда. Приказује се као кентаур са плаштом који из лука испаљује стрелу ка Антаресу, срцу Шкорпије.[2] Кентаур је понекад идентификован као Хирон, али је Хирон чешће повезан са сазвежђем Кентаур. По Ератостену, Стрелац представља Крота, сина Пана и Еуфеме и пратиоца Муза, који је изумео лук и стрелу. Крот, међутим, није кентаур, тј. имао је само две ноге (мада не људске већ козје).
| Сазвежђе | |
 | |
| Латинско име | Sagittarius |
|---|---|
| Скраћеница | Sgr |
| Генитив | Sagittarii |
| Симболизује | кентаура наоружаног луком и стрелом |
| Ректасцензија | 19 |
| Деклинација | -25 |
| Површина | 867 sq. deg. (15) |
| Најсјајнија звезда | епсилон Стрелца (Каус аустралис) (1,85m) |
| Метеорски ројеви | нема |
| Суседна сазвежђа | |
| Видљиво у распону +55° и −90°. У најбољем положају за посматрање у 21:00 час у августу. | |
ЗвездеУреди
Епсилон, делта и ламбда Стрелца формирају лук. Њихова латинска имена (Kaus Australis, Kaus Media и Kaus Borealis, респективно) означавају њихов положај на луку („јужни лук“, „средњи лук“ и „северни лук“). Епсилон Стрелца је најсјајнија звезда у сазвежђу и 36. најсјајнија на ноћном небу, магнитуде 1,85. Овај светли џин је од Сунца удаљен око 145 светлосних година, скоро 4 пута масивнији а 375 пута луминознији.
Делта Стрелца је четвороструки систем у коме је примарна компонента џин К класе, а око њега круже три патуљка. Ламбда Стрелца је наранџасти џин, од Сунца удаљен 77 светлосних година.
Друга по сјајности је сигма Стрелца, светли патуљак B класе који је од Сунца удаљен око 225 светлосних година. Од Сунца је око 7 пута масивнија, 630 пута луминознија, ротира око своје осе 100 пута брже од сунца и највероватније неће живети дуже од 50 милиона година.
Зета Стрелца (Ascella, „пазух“) је трећа по магнитуди. У питању је бинарна звезда чије су компоненте бели џин и субџин.
Ета Стрелца је раније била класификована као бета Телескопа, а носи традиционална имена Sephdar („силовити ратник“) и Ira Furoris („жесток гнев“). У питању је вишеструки систем удаљен од Сунца око 149 светлосних година чија је примарна компонента неправилно променљиви црвени џин.
Објекти дубоког небаУреди
У Стрелцу се налази средиште Млечног пута, због чега ово сазвежђе обилује објектима дубоког неба. Само средиште је сакривено од погледа густим слојем међузвездане прашине, али је уочљиво у радио делу спектра као извор Sagittarius A. Сам извор се састоји из источне и западне компоненте и компоненте означене као Sagittarius A*. Источна компонента је остатак супернове, а западна је спирална структура у чијем се средишту налази Sagittarius A*, највероватније супермасивна црна рупа која представља само средише Млечног пута.
У стрелцу се налази 13 Месјеових објеката: М8, М17, М18, М20, М21, М22, М23, М28, М54, М55, М69, 70 и 75.
Најсјајнији звездано јато у региону је М55, глобуларно јато удаљено од Сунца око 17.300 светлосних година. Открио га је у 18. веку Никола Луј де Лакај, а налази се у близини делте Стрелца.
М8 (маглина Лагуна) је велики међузвездани облак прашине у близини ламбде Стрелца, димензија 110×50 светлосних година. Представља емисиону маглину и једна је од свега две маглине у којима се формирају звезде а које се могу видети голим оком. Удаљена је од Сунца око 4.100 светлосних година.
М17 (маглина Омега или Лабуд) је још једна емисиона маглина у којој су формиране звезде, тако да се њој налази и расејано јато од 35 младих, светлих, врелих звезда.
М20 (Троделна маглина) је такође место интензивног стварања звезда. Састоји се од емисионе, рефлексионе и тамне маглине и отвореног звезданог јата. Насин свемирски телескоп Шпицер је 2005. године снимио 30 ембионских и 120 младих звезда у М20.
У Стрелцу се налазе и две галаксије — патуљаста елиптична галаксија Стрелац (у којој се налази М54), један од најближих сателита Млечног пута и патуљаста неправилна галаксија Стрелац, најудаљенија галаксија за коју се верује да је члан Локалне групе.
М8
М17
М20
М21
М22
М23
М28
М54
М55
М69
NGC 6822 (Барнардова галаксија)
РеференцеУреди
- ^ P.K. Chen (Sky Publishing 2007) A Constellation Album: Stars and Mythology of the Night Sky. ISBN 978-1931559386.
- ^ Star Tales: The Bow and Arrow of Sagittarius
ЛитератураУреди
- White, Gavin (2008). Babylonian Star-lore. Solaria Pubs. стр. 155.
- „Transient Object Followup Reports”. cbat.eps.harvard.edu. Приступљено 24. 03. 2015.
- Levy, David H. (2005). Deep Sky Objects. Prometheus Books. ISBN 978-1-59102-361-6.
- Ridpath, Ian; Tirion, Wil (2017). Stars and Planets Guide (5th изд.). London: William Collins. ISBN 978-0-008-23927-5.