Епископија струмичка
Епископија струмичка је епархија Православне охридске архиепископије под јурисдикцијом Српске православне цркве. Архијереј администратор је епископ Давид (Нинов).[1]
Епископија струмичка Православна охридска архиепископија | |
---|---|
Основни подаци | |
Сједиште | Струмица |
Држава | Северна Македонија |
Основана | 2002-2005 |
Укинута | 2022-2023 |
Архијереј | |
Архијереј | администратор Давид (Нинов) |
Чин архијереја | епископ |
Титула архијереја | викарни епископ стобијски и мјестобљуститељ струмички |
Историја
уредиСве до 2002. године, ово подручје се у оквиру епархијског устројства СПЦ сматрало делом упражњене Злетовско-струмичке епархије, чијим је администраторима још од избијања црквеног раскола (1967) било забрањивано (од стране држвних власти тадашње СР Македоније, односно БЈРМ) да обављају своју службу на том простору, на коме је тадашња расколничка Македонска православна црква у међувремену основала своју Струмичку епископију.
Непоседно након склапања Нишког споразума, СПЦ је током 2002. године донела неколико одлука о преуређењу јерархијских односа у циљу организовања аутономне Охридске архиепископије, у чијем саставу би се налазила и нова канонска Струмичка епископија. Одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ од 23. септембра 2002. године, тадашњи велешко-повардарски владика Јован (Вранишкоски) постављен је за патријаршијског егзарха над свим епархијама СПЦ на подручју тадашње БЈРМ, укључујући и Струмичку епископију.[2]
Срварање канонске Струмичке епископије потврђено је 24. маја 2005. године када је Свети архијерејски сабор СПЦ усвојио Томос о црквеној аутономији Православне охридске архиепископије, у коме је у склопу аутономне ПОА била назначена и ова епископија, а потом је 2008. године за администратора Струмичке епископије постављен титуларни епископ стобијски Давид (Нинов).[3]
У периоду од 2002. до 2022. године, Епископија струмичка је била једина канонска наследница древне православне епархије са средиштем у Струмици, која је постојала као посебна епархија све до 1920. године када је након прикључења Српској православној цркви ушла у састав нове Злетовско-струмичке епархије.
Питање о опстанку Струмичке епископије и целе ПОА покренуто је у пролеће 2022. године, након измирења између СПЦ и МПЦ. Услед велике сложености тог питања, које није могло бити решено одмах, архијереји ПОА нису присуствовали објављивању патријарховог томоса о аутокефалности МПЦ, који је био уручен 5. јуна у Београду.[4] Решавање тих комплексних питања изнова је покренуто у пролеће 2023. године, када је постигнут коначни споразум о интеграцији ПОА са МПЦ, што је подразумевало и фактички престанак постојања ПОА и свих њених епископија.
Старија историја
уредиСтрумичка епархија је једна од најстаријих епархија Охридске архиепископије, којој је припадала у дугом временском раздобљу од 1018. до 1767. године. Струмица је 1334. године,[5] за време владавине српског краља Стефана Душана потпала под српску власт и остала је у саставу српских средњовековних држава све до турског освајања 1395. године. Након пропасти Охридске архиепископије (1767), Струмичка епархија је потпала под управу Цариградске патријаршије, у чијој се надлежности налазила званично све до 1920. године.
Међутим, већ током 1912. и 1913. године услед ратних збивања, последњи грчки митрополит је напустио Струмицу, која је 1913. године припала Бугарској заједно са већим делом епархије, док је мањи део припао Краљевини Србији. Тај део Струмичке епархије прикључен је областима које су стављене под привремену управу епископа Варнаве Росића. Тек након Првог светског рата, и сама Струмица је 1919. године припала Краљевини СХС. Ускоро потом окончани су и преговори са Цариградском патријаршијом, тако да је ово подручје 1920. гоине званично ушло у састав Српске православне цркве и тада је прикључено новоствореној Злетовско-струмичкој епархији.
Струмички епископи и митрополити
уредиПод управом Охридске архиепископије (1018-1767)
Име | Године |
---|---|
Манојло | око 1080-1086 |
Климент | око 1152 |
Константин Кавасила | прва половина 13. века |
Данило | око 1376[6] |
Јоаким | око 1532[7] |
Ананије I | око 1565[8] |
Теодул | в 1578/79 |
Висарион | пре 1661[9] |
Симеон | око 1668[10] |
Јефтимије | око 1671 |
Максим | око 1676[11] |
Митрофан | око 1683-1688[12] |
Никодим | око 1688[13] |
Леонтије | око 1695-1706[14] |
Никифор | око 1714-1718[15] |
Калиник | 1718-1746[16] |
Теодосије | 1746-1752[17] |
Теофан | 1752-1756[18] |
Серафим | 1759-1764[19] |
Ананије II | 1764-1789[20] |
Под управом Цариградске патријаршије (1767-1920) (Στρωμνίτσης)
Име | Године |
---|---|
Филотеј | око 1800 |
Григорије | 1818-1830 |
Константије | 1830-1846 |
Антим | 1846-1853 |
Неофит | 1853-1861 |
Јеротеј | 1861-1875 |
Агатангел | 1875-1887 |
Калиник | 1887-1892 |
Јован | 1892-1899 |
Панарет | 1899-1900 |
Софроније I | 1900-1901 |
Софроније II | 1901-1902 |
Григорије | 1902-1908 |
Герман | 1908-1910 |
Арсеније | 1910-1913 |
Види још
уредиИзвори
уреди- ^ Православна охридска архиепископија: Епископија струмичка, Приступљено 13. 5. 2019.
- ^ ПОА: Одлука од Соборот на Српската Православна Црква за поставување на Митрополитот Јован за Егзарх на Патријархот српски за сите епархии на Православната Охридска Архиепископија
- ^ ПОА: Биографија на Eпископот стобиски и Mестобљустител струмички г. Давид
- ^ „СПЦ (2022): Патријарх српски Порфирије уручио архиепископу Стефану Томос којим се потврђује аутoкефалност Македонске православне цркве - Охридске Архиепископије”. Архивирано из оригинала 05. 06. 2022. г. Приступљено 21. 06. 2022.
- ^ Ћирковић 1995, стр. 135-136.
- ^ Вуковић 1996, стр. 154.
- ^ Вуковић 1996, стр. 228.
- ^ Вуковић 1996, стр. 12.
- ^ Вуковић 1996, стр. 85.
- ^ Вуковић 1996, стр. 451.
- ^ Вуковић 1996, стр. 304.
- ^ Вуковић 1996, стр. 320.
- ^ Вуковић 1996, стр. 365.
- ^ Вуковић 1996, стр. 285.
- ^ Вуковић 1996, стр. 360.
- ^ Вуковић 1996, стр. 273.
- ^ Вуковић 1996, стр. 489.
- ^ Вуковић 1996, стр. 492.
- ^ Вуковић 1996, стр. 441.
- ^ Вуковић 1996, стр. 14.
Литература
уреди- Иван Снегаров, Охридската патриаршия (Нейният произход, граници и епархии), София 1919.
- Иван Снегаров, История на Охридската архиепископия. Том 1. От основаването й до завладяването на Балканския полуостров от турците, София 1924. (Дигитална верзија).
- Иван Снегаров, История на Охридската архиепископия – патриаршия. От падането й под турците до нейното унищожение (1394-1767), София 1932.
- Радослав Грујић, Струмичка епархија, у: Народна енциклопедија, књ. 4, стр. 484-485.
- Слијепчевић, Ђоко М. (1962). Историја Српске православне цркве. књ. 1. Минхен: Искра.
- Слијепчевић, Ђоко М. (1966). Историја Српске православне цркве. књ. 2. Минхен: Искра.
- Слијепчевић, Ђоко М. (1986). Историја Српске православне цркве. књ. 3. Келн: Искра.
- Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
- Јанковић, Марија (1985). Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку (Bishoprics and Metropolitanates of Serbian Church in Middle Ages). Београд: Историјски институт САНУ.
- Ћирковић, Сима (1995). Срби у средњем веку. Београд: Идеа.
- Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Евро, Унирекс, Каленић.