Отворите главни мени
Вертикални разбој на коме се у домаћој радиности ткало сукно (музејски експонат)

Сукно је једна од најстаријих одевних тканина, израђивана од вуне, на подручју данашње Србије, која је у прошлости била сточарска земља богата у вину. Сурова зимска клима која је владана у ранијим деценијама 19. и првој половини 20 века, изобиље вуне и неразвијена индустријска производња тканина, утицала је на појаву овакве врсте тканине, која се у појединим крајевима Србије са богатом сточарском производњом задржала и до данашњих дана. У њима се и данас у домаћој радиности израђују чакшире и грудњаци од сукна за старије укућане.[1]

Опште информацијеУреди

Сукно је настајало тако што се прво вунено платно ткало на старинским разбојима а затим ваљало у воденицама ваљарицама. Од таквог платна настајали су разноврсни одевни предмети од сукна, које су мајсторски израђивале српске абаџије и терзије. Ове предмете које данас углавном можемо видети у музејима, настајали су испод вештих руку српских абаџија и терзија. Мешу тим предмстима најзанчајнији су: гуњеви, чакшире, зубуни, ћурдије, јелеци, тозлуци, ношње за невесте, украшаване везом и гајтанима. Једноставнији зимски хаљеци од сукна настајали су и домаћој радиности, испод вештих руку саоских домаћица, које су ову вештину наслеђивале од свијих мајки с колена на колено.[2]

Оквирно почетком 20. века, почело се у поијединим деловима Србије и са израђивањем тање врсте сукна, званог шајак, која је била слична индустријској тканини — врсти чоје.

Начин израдеУреди

Сукно се првобитно израђивало од вуне природних боја, пре свега беле боје. Затим је израђивано сигаво сукно, од оваца природно сивкасте (мелиране) вуне, али и врано од вуне црних оваца. У сјеничко-пештарском крају нпр. негде со 1912. године доминирало је сукно беле боје, да би потом све више почело да се користи сукно у боји.[2]

Пређа за основу предена је од најбољег дела вуна на вретену, а потка на великом вретну — маљки или штигељи. Сукно намењено за одећу мушкараца било је од нешто пуније пређе, а сукно за дечје и момачке одевне предмете било је од тање пређе. Сукно је ткано у четири нита, а потом је бојено.[2]

После бојења сукно је утезано, да би се исправило, на вратилу, по принципу увијања основе. Тако исправљено сукно ношено је потом на ваљање (ступање) у ваљавицу.[2]

Ваљање сукна вршено је у ваљарицама, ваљавицама или ступама, дрвеним направма за ваљање вунене тканине, чији је механизам углавном покретала вода.[3]

Макета ваљарице (лево) и начин ваљање сукна (десно). Током ваљања сукно се полагало у дрвено корити од храстовог дрвета, и непрестано квасило водом и раствором цеђи из загрејаног казана, док су по њему наизменично ударали (гњечилили га) један па други маљ.[4]

ИзвориУреди

  1. ^ Сукно У: Братислава Радић-Крстић, Текстилна радиност у Сјеничком крају, Гласник Етнографског музеја књ. 56. Етнографски музеј у Београду, стр.241
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 Сукно У: Братислава Радић-Крстић, Текстилна радиност у Сјеничком крају, Гласник Етнографског музеја књ. 56. Етнографски музеј у Београду, стр.241-242
  3. ^ Сукно У: Братислава Радић-Крстић, Текстилна радиност у Сјеничком крају, Гласник Етнографског музеја књ. 56. Етнографски музеј у Београду, стр.242
  4. ^ Muhamed Elezović, Stolačke stupe „Most” Mostar, Broj 193 (104 - nova serija) Godina XXX decembar/prosinac 2005.

Спољашње везеУреди