Супернова нестабилних парова

Супернова нестабилних парова (енгл. pair-instability supernova) настаје када стварање парова, стварање слободних електрона и позитрона у сударима између атомских језгара и енергичних гама зрака, смањује термални притисак унутар језгра супермасивне звезде (хиперџина). Овај пад притиска у језгру прво узрокује делимично урушавање, а затим и значајно убрзање сагоревања које прераста у незаустављиву термонукеларну експлозију која у потпуности разара звезду, и након те експлозије не остаје чан ни остатак црне рупе.[1] Супернова нестабилних парова настаје само код звезда чије се масе крећу од 130 до 250 сунчевих маса и ниске до умерене металности (звезда поседује највише водоника и хелијума, док осталих елемената скоро и да нема). За објекте SN 2006gy, SN 2007bi,[2] SN 2213-1745 и SN 1000+0216[3], који су откривени релативно скоро, се сматра да су били супернове нестабилних парова.

На овој илустрацији је појашњен процес који се одвија током експлозије супернове нестабилних парова. Када је маса звезде веома велика, гама зраци произведени у њеном језгру могу постати толико енергетични да се у одређеном тренутку део те енергије потроши на стварање парова честица и античестица. Ово узрокује пад притиска унутар звезде, и тада огормна гравитација преовладава и долази до делимичног урушавања звезде. Након тога долази до незаустављиве термонуклеарне реакције, а касније и огромне експлозије, након које се сва материја звезде избацује у околни свемир.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Fraley, Gary S. (1968). „Supernovae Explosions Induced by Pair-Production Instability”. Astrophysics and Space Science. 2 (1): 96—114. Bibcode:1968Ap&SS...2...96F. doi:10.1007/BF00651498. 
  2. ^ Gal-Yam, A.; Mazzali, P.; Ofek, E. O. (3. 12. 2009), „Supernova 2007bi as a pair-instability explosion”, Nature, 462: 624—627, Bibcode:2009Natur.462..624G, PMID 19956255, arXiv:1001.1156 , doi:10.1038/nature08579 
  3. ^ Cooke, J.; Sullivan, M.; Gal-Yam, A.; Barton, E. J.; Carlberg, R. G.; Ryan-Weber, E. V.; Horst, C.; Omori, Y.; Díaz, C. G. (2012). „Superluminous supernovae at redshifts of 2.05 and 3.90”. Nature. 491 (7423): 228—231. PMID 23123848. doi:10.1038/nature11521.