Табан на коло

Табан на коло (енгл. wheellock) је врста механизма за опаљивање код примитивног ручног ватреног оружја - пиштоља, аркебуза и мускета, који се користио у 16. и 17. веку. Овај механизам пали барутно пуњење варницама изазваним трењем назубљеног гвозденог точкића о пирит (кремен). Пушке са таквим табаном добиле су касније назив колашице.[1]

Швајцарски пиштољ колашица, направљен око 1580. године.
Швајцарски пиштољ колашица, направљен око 1630. године.
Шпански пиштољ са табаном на коло с краја 17. века.

РазвојУреди

Табан је механизам за опаљење барутног пуњења код ручног спорометног ватреног оружја које се пуни спреда (аркебуза, мускета). У почетку реч табан означавала је само дашчицу (у облику стопала) која је повезивала делове за опаљење, а касније се тим именом називао цео механизам за опаљење. Табан се намештао са стране задњег дела цеви и усадника. Развој табана текао је упоредо са развојем ручног ватреног оружја и утицао је на побољшање сигурности и брзине гађања. Врсте и облици табана зависили су од времена и места израде. Разликују се 4 основна механизма опаљивања: табан на фитиљ, на коло, на кремен и на капислу.[1]

МеханизамУреди

 
Аустријски карабин колашица (табан у првом плану).

Претпоставља се да се табан на коло појавио почетком 16. века у јужној Немачкој. Састојао се од табанске дашчице, чанка с поклопцем, ороза с кременом, челичног назубљеног точкића, система полуга са опругом и обараче. Точкић је пролазио кроз чанак, а кремен у орозу је налегао на точкић који се кључем навијао за 3/4 круга. Пред гађање се подигне поклопац чанка, наспе припала и спусти ороз с кременом на точкић. Притиском на обарачу точкић се брзо окреће (ланцем или опругом) и својом назубљеном ивицом трља о комад пирита, стварајући тако варнице којима се пали припала у чанку.[1][а]

Предности и манеУреди

 
Пиштољ колашица са две цеви и два табана (око 1612).

У односу на табан на фитиљ, овакав табан је сигурније палио и није стварао дим, али је имао и неколико крупних недостатака (брзо трошење кремена, често заглављивање точкића од остатака сагорелог барута, скупа израда-због сложености), па је углавном употребљаван само за пушке којим је била наоружана гарда владара и племића и за пиштоље, нарочито у коњици. Да би се обезбедила још већа сигурност опаљења, било је оружја и са два таква табана, или са табаном на коло и табаном на фитиљ.[1]

НапоменеУреди

  1. ^ Механизам стварања варница назубљеним гвозденим точкићем био је сличан механизму паљења код модерног упаљача.

РеференцеУреди

  1. ^ а б в г Гажевић, Никола (589). Војна енциклопедија (том 9). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 589. 

ЛитератураУреди