Википедија

Тадеј Погачар

Тадеј Погачар (словен. Tadej Pogačar;[4] 21. септембар 1998) словеначки је професионални бициклиста који тренутно вози за UCI ворлд тур тим — УАЕ тим емирејтс.[5] Двоструки је побједник Тур де Франса, на којем је такође четири опута освојио класификацију за најбољег младог возача и два пута брдску класификацију, док је Вуелта а Еспању једанпут завршио на трећем мјесту и освојио је класификацију за најбољег младог возача. Три пута је освојио Ђиро ди Ломбардију, по два пута је освојио УАЕ Тур, Тирено—Адријатико, Страде Бјанке и Лијеж—Бастоњ—Лијеж, док је по једном освојио Ронде ван Фландерен, Волта ао Алгарве, Вуелта а Валенсијану, Тур оф Калифорнију, Гран при сајклисте де Монтреал, Вуелта а Андалузију, Амстел голд рејс, Флеш Валон и Вуелта а Каталуњу. Три пута је освојио национално првенство у вожњи на хронометар и једном у друмској вожњи; освојио је бронзану медаљу у друмској вожњи на Олимпијским играма и бронзану медаљу на Свјетском првенству у друмској вожњи. Двапут је освојио UCI свјетски ренкинг и једном награду Вело д’Ор, за бициклисту године. Од 166 етапа које је возио на ворлд тур тркама до 25 године, носио је мајицу за лидера класификације за најбољег младог возача на 119 етапа, по чему је рекордер, док је на Тур де Франсу од 2020. до 2023. носио бијелу мајицу на 71 етапи заредом.[6]

Тадеј Погачар
Погачар на хронометру на етапи 20 на Тур де Франсу 2020.
Лични подаци
Пуно имеТадеј Погачар
НадимакПоги[1]
Датум рођења(1998-09-21)21. септембар 1998. (25 год.)
Мјесто рођењаКоменда, Словенија
ДржављанствоСловенија
Висина1,76 m[2]
Маса66 kg[2]
Тимске информације
Тренутни тим
УАЕ тим емирејтс
Дисциплинадрумски
Улогавозач
Тип возачаол араунд
Професионална каријера
2017—2018Рог Љубљана
2019—УАЕ тим емирејтс[3]
Успјеси
Тур де Франс
Тур де Франс2 (2020, 2021)
Брдска класификација2 (2020, 2021)
Најбољи млади возач4 (2020, 2021, 2022, 2023)
Вуелта а Еспања
Најбољи млади возач1 (2019)
Главне етапне трке
Тирено—Адријатико2 (2021, 2022)
Париз—Ница1 (2023)
Вуелта а Каталуња1 (2024)
Монументални класици
Ронде ван Фландерен1 (2023)
Лијеж—Бастоњ—Лијеж2 (2021, 2024)
Ђиро ди Ломбардија3 (2021, 2022, 2023)
Класици
Страде Бјанке2 (2022, 2024)
Амстел голд рејс1 (2023)
Флеш Валон1 (2023)
Гран при сајклисте де Монтреал1 (2022)
Првенства
Национални шампион
(друмска трка)		 1 (2023)
Национални шампион
(вожња на хронометар)		 3 (2019, 2020, 2023)
Друге трке
Тур оф Калифорнија 1 (2019)
Волта ао Алгарве 1 (2019)
Вуелта а Валенсијана 1 (2020)
УАЕ Тур 2 (2021, 2022)
Тур оф Словенија 2 (2021, 2022)
Вуелта а Андалузија 1 (2023)
Остало
UCI свјетски ренкинг2 (2021, 2022)
Вело д’Ор1 (2021)
Награде и медаље
Друмски бициклизам
Олимпијске игре
Бронзана медаља — треће место Токио 2020. Друмска трка
Ажурирано: 21. април 2024.

Бициклизмом је почео да се бави са девет година, а професионалну каријеру почео је 2019. Исте године, освојио је Волта ао Алгарве и Тур оф Калифорнија, поставши тако најмлађи бициклиста који је освојио неку ворлд тур трку.[7] У финишу сезоне, завршио је Вуелта а Еспању на трећем мјесту, уз три етапне побједе и освојену класификацију за најбољег младог возача.[8]

Године 2020. освојио је Вуелта а Валенсијана трку, након чега је сезона почетком марта прекинута због пандемије ковида 19. Сезона је настављена у августу, а након наставка, освојио је првенство Словеније у вожњи на хронометар, 10 секунди испред Приможа Роглича.[9] Недељу дана прије хронометра, Роглич је побиједио Погачара за 10 секунди и освојио првенство Словеније у друмској вожњи.[10] На Тур де Франсу, био је један од фаворита иако је возио Тур по први пут у каријери. Изгубио је минут и 22 секунде на седмој етапи, јер се група раздвојила због вјетра,[11] али је након тога остварио двије етапне побједе и пред хронометар на етапи 20, заостајао је 57 секунди иза Роглича.[12] На хронометру, остварио је трећу етапну побједу, завршивши минут и 56 секунди испред Роглича[13] и освојио је Тур 59 секунди испред Роглича, поставши први словеначки побједник Тур де Франса и неке гранд тур трке,[14] освојивши и брдску и класификацију за најбољег младог возача.[15] Постао је други најмлађи побједник Тура у историји, након Анрија Корнеа 1904, који је првобитно завршио на петом мјесту, али му је побједа додијељена јер су четворица првопласираних накнадно дисквалификовани због варања.[14] Такође, постао је први возач након Едија Меркса, који је на једном Туру освојио три класификације.[16][14]

Године 2021. освојио је УАЕ Тур, Тирено—Адријатико и Лијеж—Бастоњ—Лијеж, након чега је, по други пут заредом, освојио Тур де Франс, брдску и класификацију за најбољег младог возача, уз три етапне побједе. Послије Тур де Франса, освојио је бронзану медаљу на Олимпијским играма, након чега је, у финишу сезоне, освојио Ђиро ди Ломбардију, поставши тако први возач у историји који је у истој сезони освојио Тур де Франс, два монументална класика и медаљу на Олимпијским играма. На крају сезоне, освојио је UCI свјетски ренкинг, са највише освојених бодова током године и добио је награду Вело д’Ор. Године 2022. на почетку сезоне освојио је УАЕ Тур и Страде Бјанке, поставши први побједник Тур де Франса који је освојио Страде Бјанке, након чега је освојио Тирено—Адријатико другу годину заредом. Тур де Франс је завршио на другом мјесту, иза Јонаса Вингегора, уз три етапне побједе и освојену класификацију за најбољег младог возача трећу годину заредом, чиме је изједначио рекорд који су држали Јан Улрих и Анди Шлек. У финишу сезоне, освојио је Гран при сајклисте де Монтреал и Ђиро ди Ломбардију другу годину заредом, чиме је постао први возач који је освојио Ђиро ди Ломбардију двапут на прва два наступа на трци. На почетку 2023. освојио је Париз—Ницу, након чега је Милано—Санремо завршио на четвртом мјесту. У наставку сезоне освојио је Ронде ван Фландерен, Амстел голд рејс и Флеш Валон, а затим је пао на Лијеж—Бастоњ—Лијежу, гдје је покушао да освоји сва три арденска класика у истој сезони. Након што се опоравио, освојио је првенство Словеније у вожњи на хронометар по трећи пут и у друмској вожњи по први пут, а затим је возио Тур де Франс, гдје је завршио на другом мјесту другу годину заредом, седам и по минута иза Вингегора. У финишу сезоне је освојио Ђиро ди Ломбардију по трећи пут заредом. Објављено је да ће 2024. возити Ђиро д’Италију по први пут, у покушају да оствари Ђиро—Тур дабл.

Његова партнерка је Уршка Жигарт, која је такође професионални бициклиста.[17][18]

Дјетињство и јуниорска каријера уреди

Тадеј Погачар рођен је у Коменди. Први спорт за који се заинтересовао био је фудбал, који је тренирао до девете године, када је почео да се бави бициклизмом и придружио се старијем брату, Тилену Погачару, у локалном тиму Рог Љубљана.[19] Изјавио је да је хтио одмах имитира брата, али нису имали толико мали бицикл у тиму, па је морао да сачека.[20] Прву трку возио је 2008,[20] док га је 2011. први пут запазио Ендру Хауптман, који му је касније постао тренер. Хауптман га је примијетио на трци на којој је видио како иде иза велике групе старијих возача, након чега је рекао организаторима да би требало некако да му помогну јер је доста млађи од осталих, а организатори су му одговорили да је Погачар заправо испред свих и да достиже групу за цијели круг.[21][22] Са 16 година је почео да се такмичи у јуниорској конкуренцији, а прва велика трка коју је возио била је Корс де ла Пекс 2015, коју је завршио на осмом мјесту у генералном пласману и на другом мјесту у конкуренцији младих возача.[19]

Године 2016, остварио је прву велику побједу, побиједивши на брдској етапи на Корс де ла Пекс трци. У наставку сезоне, освојио је Ђиро дела Луниђијана, завршивши на подијуму на све три етапе на трци.[19]

Године 2017, потписао је први професионални уговор, са тимом Рог Љубљана и прешао је да се такмичи у конкуренцији возача до 23 године. Сезону је почео у фебруару, на трци у Хрватској, гран при Лагуна—Порец, коју је завршио на осмом мјесту у групном спринту.[23] Трку Истарско прољеће, у марту, завршио је на четвртом мјесту,[24] након чега је возио једнодневне трке, које је завршио у топ 20. Сезону је наставио на трци у Пољској, коју је завршио на петом мјесту у генералном пласману, уз освојену класификацију за најбољег младог возача.[25] Првенство Словеније у вожњи на хронометар завршио је на петом мјесту, три минута иза Јана Поланца,[26] док је првенство у вожњи на хронометар за возаче до 23 године завршио на трећем мјесту, 47 секунди иза Изидора Пенка.[27] Прва професионална трка коју је возио у каријери, била је његова домаћа трка — Тур оф Словенија,[19] коју је завршио на петом мјесту у генералном пласману, 46 секунди иза побједника — Рафала Мајке, уз освојену класификацију за најбољег младог возача.[28] Најбољи резултат до краја сезоне остварио је на једнодневној трци у Аустрији, Рајфајзен гран при Страсенгел, коју је завршио на другом мјесту у спринту, иза Адама де Воса.[29] До краја сезоне возио је друмску трку за возаче до 23 године на Свјетском првенству, коју је завршио на 20 мјесту, у групи коју је одспринтао Беноа Коснефроа;[30] сезону је завршио на трци Пиколо Ђиро ди Ломбардија, за возаче до 23 године, коју је завршио на седмом мјесту, минут и 11 секунди иза Александра Рјабушенка.[31]

Сезону 2018. почео је на трци Гран при Лагуна—Порец, коју је завршио на петом мјесту; Паоло Тото је напао у финишу и побиједио 13 секунди испред петочлане групе, која је дошла на циљ минут испред главне групе.[32] Након једнодневних трка у Хрватској и Словенији, возио је етапну трку Истарско прољеће, у Хрватској, коју је завршио на трећем мјесту у генералном пласману, десет секунди иза побједника — Кристера Хагена.[33] Сезону је наставио на једнодневним тркама, а најбољи резултат остварио је на Гран при Палио дел Речјото трци, коју је завршио на другом мјесту, седам секунди иза Стефана де Бода.[34] У априлу, возио је четврто издање трке Тур оф Кроатија, које је завршио на 13 мјесту у генералном пласману, скоро шест минута иза Константина Сивцова.[35] На 13 мјесту завршио је и трку Флече ди Суд, минут иза Ђанија Маршанда,[36] након чега је возио трку у Чешкој, Гран при Пресниц Спа, гдје је као јуниор побиједио на једној етапи, док је назив трке био Курс де ла Пекс.[19] На последњој, трећој етапи, остварио је соло побједу, минут испред Ксубана Еразкина,[37] остваривши тако прву побједу у конкуренцији возача до 23 године;[19] побједом на последњој етапи, освојио је трку 41 секунду испред Самуелеа Батистеле, уз брдску и класификацију за најбољег младог возача.[38] Национално првенство у вожњи на хронометар завршио је на другом мјесту, минут иза Јана Тратника,[39] након чега је Тур оф Словенија трку завршио на четвртом мјесту, два минута и 16 секунди иза Приможа Роглича, уз освојену класификацију за најбољег младог возача.[40] Једанаест дана након трке, а укупно 18 дана након првенства у вожњи на хронометар, вожено је првенство Словеније у друмској вожњи, које је завршио на шестом мјесту, седам минута иза Матеја Мохорича.[41] Три дана након првенства, учествовао је на Медитеранским играма, гдје је друмску трку завршио на 15 мјесту, девет секунди иза Јалела Дурантија.[42] У јулу, возио је на Европско првенству, гдје је хронометар за возаче до 23 године завршио на 16 мјесту, минут и по иза Едоарда Афинија,[43] док је друмску трку за возаче до 23 године завршио на 12 мјесту, 56 секунди иза Марка Хиршија.[44] Два дана након Европског првенства, стартовао је Тур дел’Авенир трку, познату као Тур де Франс за возаче до 23 године,[19] коју су претходних година освајали Наиро Кинтана, Еган Бернал, Естебан Чавез, Мигел Анхел Лопез и Ворен Барги.[20] На седмој етапи, напао је заједно са Иваном Сосом и Брендоном Мекнултијем; завршио је на трећем мјесту у спринту, али је преузео жуту мајицу, напредовавши за 16 позиција.[45] На трећем мјесту завршио је и девету етапу, девет секунди иза Фернанда Барсела[46] и освојио је трку минут и по испред Тимена Аренсмана, уз друго мјесто у брдској класификацији, два поена иза Алехандра Осорија.[47] Након трке, потписао је први професионални уговор, са ворлд тур тимом — УАЕ тим емирејтс.[48] Сезону је наставио на трци Ђиро дела Ређионе, коју је освојио 25 секунди испред Дмитрија Соколова, уз освојену класификацију за најбољег младог возача.[49] До краја сезоне возио је друмску трку за возаче до 23 године на Свјетском првенству, коју је завршио на седмом мјесту, 47 секунди иза Марка Иршија,[50] док је сезону завршио на Јапан купу, који је завршио на 11 мјесту, два и по минута иза Роберта Пауера.[51]

Професионална каријера уреди

2019 уреди

 
Погачар на прес конференицји Тур по Словенији 2019.

Професионалну каријеру почео је 2019. у ворлд тур тиму УАЕ тим емирејтс.[52] Сезону је почео на Сантос Тур даун андер трци у Аустралији, коју је завршио на 13 мјесту у генералном пласману, 43 секунде иза Дерила Импија, након што је последњу етапу, чији је циљ био на успону Вилунга хил, завршио 20 секунди иза Ричија Порта.[53] Сезону је наставио у Аустралији, на класику Кадел Еванс грејт океан роад рејс, коју је завршио на 44 мјесту у групном спринту.[54] Почетком фебруара, возио је Волта ао Алгарве трку у Португалији. На другој етапи, на последњем успону одвојила се група од четири возача; Погачар је напао на 200 метара до циља, побиједио је испред Ваута Пулса и преузео је лидерску мајицу, секунду испред Пулса.[55] Хронометар на трећој етапи завршио је на петом мјесту, 17 секунди иза Стефана Кинга и повећао је предност на 31 секунду испред Енрика Маса.[56] На петој, последњој етапи, Серен Краг Андерсон и још три возача напали су на 20 km до циља; на око 10 km до циља, пред почетак последњег успона, имали су предност од минут и 20 испред главне групе, у којој је радио тим УАЕ на челу. На успону, Погачар је смањио заостатак и завршио је етапу на петом мјесту, 18 секунди иза Здењека Штибара, а 15 секунди иза Андерсона и освојио је трку 14 секунди испред Андерсона.[57]

Сезону је наставио на класицима; Страде Бјанке је завршио на 30 мјесту,[58] након чега је Гран при Мигел Индураин завршио на шестом мјесту, у групи од шест возача који су на стигли на циљ девет секунди иза Жонатана Ивера.[59] У априлу, возио је Вуелта ал Паис Баско. Трка је почела хронометром, који је Погачар завршио на 18 мјесту, 43 секунде иза Максимилијана Шахмана.[60] Другу етапу завршио је на деветом мјесту, у групи која је дошла на циљ секунду иза Жилијена Алафилипа.[61] На трећој етапи, задржан је у паду на 6 km до циља, због чега је изгубио минут и десет секунди и пао је на 26 мјесто у генералном пласману, скоро два минута иза Шахмана, који је остварио другу етапну побједу.[62] На четвртој етапи, Адам Јејтс је напао на последњем успону, 4 km до циља, пратили су Јакоб Фуглсанг, Шахман и Погачар; Погачар је затим напао, али су остали пратили. На 200 km до циља, Шахман је напао и остварио је трећу етапну побједу, док је Погачар завршио на другом мјесту, четири секунде иза и дошао је до 17 мјеста у генералном пласману.[63] На петој етапи, Емануел Букман је напао на последњем успону, остварио побједу и преузео лидерску позицију, док је Погачар завршио на петом мјесту, минут и по иза и дошао је до десетог мјеста у генералном пласману, два и по минута иза Букмана,док је у класификацији за најбољег младог возача заостајао минут и по иза Шахмана.[64] На последњој, шестој етапи, на 65 km до циља, Фуглсанг и Јон Изагире су напали, Јејтс, Данијел Мартин и Погачар су их брзо достигли, док су сувозачи из тима Бора—ханзгро — Букман и Шахман отпали. Након преласка преко брдског циља Азурки, Букман је заостајао 25 секунди, након чега је сачекао већу групу; на 50 km до циља, лидери су имали 50 секунди предности, након чега је предност расла. У финишу, Погачар је први отпао и завршио је на петом мјесту, седам секунди иза Адама Јејтса и завршио је трку на шестом мјесту у генералном пласману, минут и по иза Изагиреа, уз освојену класификацију за најбољег младог возача.[65]

 
Погачар на Тур оф Калифорнији 2019.

Крајем априла, возио је арденске класике, од којих је Лијеж—Бастоњ—Лијеж завршио на 18 мјесту.[66] Сезону је наставио на Тур оф Калифорнији. На другој етапи, на око 30 km до циља, одвојила се група од десет возача, међу којима је био и Погачар, који је завршио етапу на четвртом мјесту, десет секунди иза Каспера Асгрена.[67] На трећој етапи, Реми Кавања је побиједио седам минута испред другопласираног, након соло бијега од 75 km; Погачар је завршио на десетом мјесту.[68] На шестој етапи, на последњем успону, након напада, лидер трке — Тиџеј ван Гардерен је отпао, након чега је Џорџ Бенет напао, пратили су га Серхио Игита, Порт и Погачар. На 3,4 km до циља, Погачар је напао, а Игита је једини пратио и одмах напао; Погачар је у почетку био дистанциран, али је достигао Игиту на километар до циља, након чега су возили заједно до циља, а Погачар је побиједио у спринту и преузео је лидерску позицију, 16 секунди испред Игите.[69] Последња, седма етапа, била је спринтерска, није било промјена и Погачар је освојио трку, 16 секунди испред Игите, уз класификацију за најбољег младог возача,[70] поставши тако најмлађи побједник Тур оф Калифорније и најмлађи бициклиста који је освојио неку ворлд тур трку.[71] Након побједе, Погачар је изјавио да му је то био главни циљ у сезони.[72]

У јуну, освојио је првенство Словеније у вожњи на хронометар, 29 секунди испред Матеја Мохорича,[73] након чега је завршио на седмом мјесту на једнодневној трци у Швајцарској — Гран премио ди Лугано.[74] Сезону је наставио на домаћој трци, Тур оф Словенији, гдје је трећу етапу завршио на петом мјесту, у групи која је на циљ стигла 17 секунди иза Дијега Улисија.[75] На четвртој етапи, Погачар је радио за Улисија и на последњем успону су се одвојили од групе, заједно са Александром Власовим и Ђованијем Висконтијем. Стигли су на циљ 32 секунде испред групе; Висконти је побиједио, док је Погачар завршио на трећем мјесту.[76] Последња, пета етапа, била је спринтерска и Погачар је завршио на четвртом мјесту у генералном пласману, 30 секунди иза сувозача — Дијега Улисија, уз освојену класификацију за најбољег младог возача.[77] Недељу дана након трке, возио је национално првенство у друмској вожњи, које је завршио на седмом мјесту, седам и по минута иза Домена Новака.[78]

 
Погачар на дочеку словеначких бициклиста (Погачар, Примож Роглич, Јан Поланц) у Љублани након завршеног Ђира д'Италија 2019. (први словеначки подиум на Гранд туру - 3. место Роглича)

Почетком августа, возио је Класик Сан Себастијан, али га није завршио,[79] након чега је возио прву гранд тур трку — Вуелта а Еспању, гдје је био најмлађи возач. Вуелта је почела екипним хронометром, који је тим УАЕ завршио на претпоследњем, 21 мјесту, минут и седам секунди иза Астане, док је Погачар завршио на 130 мјесту.[80] На другој етапи, на 20 km до циља, шесторица возача су напала, Погачар није могао да их прати и завршио је на осмом мјесту, 37 секунди иза и заостајао је минут и 40 секунди у генералном пласману.[81] На петој етапи, Мигел Анхел Лопез је напао на последњем успону, 3 km до циља, из групе фаворита, нико није могао да га прати. Погачар је завршио на седмом мјесту, 42 секунде иза Лопеза, а 30 секунди иза Роглича и Алехандра Валвердеа.[82] На шестој етапи, Хесус Ерада је побиједио из бијега, пет минута испред групе, док је Погачар напао на километар до циља и завршио је двије секунде испред групе.[83] На седмој етапи, Лопез је напао на последњем успону, пратили су Кинтана, Валверде и Роглич, док је Погачар отпао и завршио је 51 секунду иза, заједно са сувозачем — Фабиом Аруом и дошао је до шестог мјеста у генералном пласману, два и по минута иза Лопеза.[84] На деветој етапи, Кинтана је напао на 4 km до циља, након што је Лопез отпао, пратио га је Погачар, који је затим напао и побиједио 23 секунде испред Кинтане, а 48 секунди испред Роглича и Валвердеа и дошао је до петог мјеста у генералном пласману, минут и 42 секунде иза Кинтане.[85] Хронометар на десетој етапи, завршио је на 11 мјесту, минут и 29 иза Роглича, који је преузео вођство у генералном пласману, док је Погачар остао на петом мјесту, три минута и пет секунди иза Роглича.[86] На етапи 13, Роглич је напао на 3 km до циља, отпали су Кинтана и Лопез, а након другог напада отпао је и Валверде, пратио је само Погачар. До краја су радили заједно, а Погачар је у спринту остварио другу побједу, завршивши 27 секунди испред Валвердеа и Кинтане и минут испред Лопеза, захваљујући чему је дошао до трећег мјеста у генералном пласману, три минута иза Роглича, 35 секунди иза Валвердеа, а 17 секунди испред Лопеза и преузео је вођство у класификацији младих возача, испред Лопеза.[87] На етапи 15, Валверде је напао на 6,2 km до циља, пратио је само Роглич, док је Погачар завршио 40 секунди иза.[88] На етапи 16, Лопез и Погачар су нападали више пута у последња два километра, Роглич је пратио, док је Валверде изгубио 23 секунде.[89] На етапи 17, Кинтана је отишао у бијег, а његов тим — Мовистар, раздвојио је групу по вјетру на 50 km до циља, радећи за Валвердеа, због чега је Погачар остао без сувозача; завршио је у главној групи која је на циљ стигла пет и по минута иза Кинтане, због чега је Кинтана дошао до другог мјеста у генералном пласману, а Погачар је пао на четврто.[90] На етапи 18, на последњем успону, након више напада Лопеза, Погачар је отпао заједно са Кинтаном и изгубио је 59 секунди, због чега је пао на пето мјесто у генералном пласману и изгубио је бијелу мајицу.[91] На етапи 19, на 65 km до циља, Роглич и Лопез су задржани у паду, док је на челу групе радио Мовистар, због чега су их критиковали остали возачи јер нису чекали лидера. Након 15 km, вратили су се у групу, а Погачар је завршио на осмом мјесту у спринту.[92] На етапи 20, Погачар је напао на претпоследњем успону, на 40 km до циља и побиједио је минут и по испред Валвердеа, остваривши трећу побједу, захваљујући чему је дошао до трећег мјеста у генералном пласману и узео поново бијелу мајицу, за најбољег младог возача.[93] Последња етапа била је спринтерска, није било промјена и Погачар је завршио на трећем мјесту у генералном пласману, два и по минута иза Роглича и 22 секунде иза Валвердеа, уз три етапне побједе и освојену класификацију за најбољег младог возача, док је у класификацији по поенима завршио на другом мјесту, 19 бодова иза Роглича.[94]

Сезону је завршио на Свјетском првенству, гдје је возио мјешовити хронометар, који је Словенија завршила на седмом мјесту, скоро два минута иза Холандије.[95] док је друмску трку завршио на 18 мјесту, минут и 14 секунди иза Мадса Педерсена.[96]

2020 уреди

Сезону 2020. почео је на Вуелта а ла Комунидад Валенсијана трци, гдје је побиједио у спринту Валвердеа на другој етапи и преузео лидерску мајицу.[97] На четвртој етапи, напао је на 3 km до циља и остварио је другу побједу, шест секунди испред Пулса.[98] последња, пета етапа, била је спринтерска, није било промјена и Погачар је освојио трку, шест секунди испред Џека Хејга, уз освојену класификацију за најбољег младог возача.[99] Сезону је наставио на УАЕ Туру. На трећој етапи, Адам Јејтс је напао на 6 km до циља, пратили су само Алексеј Луценко и Давид Году, док је Погачар заостајао. На 5 km до циља, Погачар је почео да се приближава, због чега је Јејтс поново напао и отишао од Луценка и Годуа, које је брзо и Погачар достигао и отишао од њих. На 3 km до циља, Погачар је заостајао 40 секунди иза Јејтса, али се до краја разлика само повећавала и завршио је минут и три секунди иза Јејтса.[100] На петој етапи, нападао је више пута, пратили су Јејтс, Луценко и Году; у последњих 100 метара, Луценко је почео први да спринта, али га је Погачар обишао и остварио прву етапну побједу.[101] Након пете етапе, трка је прекинута због тога што је неколико возача било позитивно на корона вирус;[102] у тренутку прекида, био је на другом мјесту у генералном пласману и на првом мјесту у класификацији младих возача.[101] Након Париз—Нице, која је прекинута прије последње етапе, 14. марта, прекинута је читава сезона у бициклизму, а трке су или одложене или отказане.[103][104][105] UCI је објавио нови календар за сезону 2020, по којем је старт Тура помјерен за 29. август, док су Ђиро д’Италија и Вуелта а Еспања помјерене за октобар.[106][107]

 
Погачар на Вуелта а Валенсијана трци 2020.

Сезону је наставио у јуну, на првенству Словеније. На друмској трци, чији је циљ био на успону Амброж под Крвавцем, Роглич је први напао на успону, Погачар је заостајао, али га је достигао; ушли су заједно у последњи километар, када је Роглич поново напао и побиједио десет секунди испред.[108][109] Недељу дана касније, на првенству Словеније у вожњи на хронометар, чији је циљ био на успону Покуљка, Погачар је освојио титулу 8.5 секунди испред Роглича;[110] Роглич је користио само хронометрашки бицикл, док је Погачар пред успон промијенио бицикл и узео друмски.[111] У августу, када је настављена сезона у оквиру ворлд тура, возио је класике у Италији: Страде Бјанке, који је завршио на 13 мјесту, десет минута иза Ван Арта[112] и Милано—Санремо, који је завршио на 12 мјесту, у групи која је дошла на циљ двије секунде иза Ван Арта и Алафилипа.[113] Сезону је наставио на Критеријуму ди Дофине, који је због пандемије ковида 19, скраћен на пет етапа, без спринтерских етапа и хронометра.[114] Прву етапу завршио је на петом мјесту у спринту, док је Ван Арт побиједио.[115] На другој етапи, тим Јумбо—визма је диктирао темпо због којег је отпало доста фаворита, а након што је Роглич напао на километар до циља, отпао је и Погачар и завршио је на 15 мјесту, минут иза Роглича.[116] Трећа етапа вожена је до успона Кол де Маделена; Роглич је напао у последњем километру и завршио је на другом мјесту, док је Погачар завршио у групи са истим временом.[117] На последњој, петој етапи, Погачар је завршио на трећем мјесту, 30 секунди иза Сепа Куса и, након што су трку напустили Роглич, Кројсвајк и Бернал, Погачар је завршио на четвртом мјесту у генералном пласману, 56 секунди иза Данијела Мартинеза.[118]

 
Погачар на Тур де Франсу 2020 на последњој етапи и јединој етапи где је носио жуту мајицу. У Париз је ушао на победничком Colnagu V3Rs - први Colnago који је освојио Тур де Франс.[119]

У августу, возио је Тур де Франс, што му је био деби на трци. Тур је почео спринтерском етапом, по киши и лошем времену, због чега је неколико возача пало, а Тони Мартин је изашао испред групе и показао покретом руке да је етапа неутралисана и да нема напада; настављена је на 25 km до циља, а Погачарев сувозач — Александер Кристоф је побиједио и узео жуту мајицу.[120] На другој етапи, Алафилип је побиједио и узео жуту мајицу, док је Погачар завршио у групи која је дошла на циљ двије секунде иза.[121] Циљ четврте етапе био је на успону Орсијере—Мерлет; група фаворита је стигла на циљ заједно, а у спринту, Роглич је побиједио испред Погачара.[122] На седмој етапи, због вјетра, група се раздвојила, а Погачар, Ричи Порт, Микел Ланда и Карапаз су се нашли у групи иза; њихови тимови су радили на челу у покушају да се врате у главну групу, али су завршили минут и 20 секунди иза и пао је на 16 мјесто у генералном пласману, минут и по иза Адама Јејтса, а минут и 25 секунди иза Роглича.[123] На осмој етапи, напао је на 15 km до циља и завршио је на деветом мјесту на етапи, али 40 секунди испред групе и дошао је до деветог мјеста у генералном пласману, 48 секунди иза Јејтса.[124] На деветој етапи, вожена су два брдска циља прве категорије; Погачар је напао на 20 km до циља и група се раздвојила. Нападао је још два пута, а након другог напада, пратили су само Роглич, Ланда и Бернал, који су прешли заједно преко последњег брдског циља. До краја етапе, достигли су Марка Иршија који је био у бијегу, Погачар је побиједио у спринту испред Роглича, остваривши прву побједу на Тур де Франсу, захваљујући чему је дошао до седмог мјеста у генералном пласману, 44 секунде иза Роглича, који је преузео жуту мајицу од Јејтса.[125] Циљ етапе 13 био је на успону Пиј Мари, који је био дуг 5,4 km. У последњим километрима, Роглич и Погачар су се одвојили од осталих и прешли су кроз циљ заједно; Бернал је изгубио 38 секунди и Погачар је дошао до другог мјеста у генералном пласману, 44 секунде иза Роглича, а 15 секунди испред Бернала.[126] Циљ етапе 15 био је на успону Гран Колумбијер; Ван Арт је био на челу групе, а на 13 km до циља, Бернал је отпао, заједно са Наиром Кинтаном. Тим Јумбо—визма је возио на темпо, до 600 метара до циља, када је Роглич напао, али је Погачар одмах пратио; Порт је напао на 150 метара до циља, пратили су Роглич и Погачар. На 100 метара до циља, Погачар је напао, пратио је само Роглич, али није могао да прође и Погачар је остварио другу побједу, а захваљујући разлици од шест секунди бонификације, смањио је заостатак на 40 секунди у генералном пласману.[127] На етапи 16, група је завршила 16 минута иза возача који су били у бијегу; Погачар је напао на 500 метара до циља, али су остали пратили и завршили су са истим временом.[128] На етапи 17, на последњем успону, након вожње на темпо, у групи су остали само Лопез, Ланда, Порт, Кус, Роглич и Погачар; Лопез је напао на 2,5 km до циља, остали нису пратили. Роглич је затим напао, а Погачар није могао да га прати и завршио је на трећем мјесту, 30 секунди иза Лопеза и 15 иза Роглича, који је повећао предност у генералном пласману испред Погачара на 57 секунди.[129] На етапи 18, Ланда је напао на последњем успону, али је у финишу достигнут; у спринту, Роглич и Погачар су завршили секунду испред осталих фаворита.[130] На етапи 20, вожен је брдски хронометар, дуг 36,2 km, док је циљ био на успону Ла Планш де бел филс, који је био дуг 5,9 km.[131] Погачар и тим УАЕ су неколико пута обилазили руту, а први пут у јулу и августу, прије почетка Тура, како би се Погачар што боље припремио.[132] Ујутру, на дан етапе, тим је изнајмио апартман у Луру, како би Погачар избјегао нервозу прије старта етапе;[132] такође, тим није ишао на последњи обилазак руте то јутро, јер су сматрали да су је обишли довољан број пута претходних дана.[132] На првом пролазном циљу, Погачар је био 13 секунди испред Роглича, док је након 17,3 km, престигао Лопеза, који је стартовао два минута прије њега.[133] Пред почетак успона, био је 30 секунди испред Роглича.[134] Пред успон, обојица су мијењала бицикл, а на 3,9 km до циља, Погачар је био испред Роглича у виртуелном генералном пласману,[134] док су, у том тренутку, двојица првопласираних на хронометру и сувозачи Роглича — Том Димулен и Ваут ван Арт, стајали један поред другог и гледали вожњу Погачара.[133] На последњем пролазном мјерењу, 2.7 km до циља, Погачар је био минут и 22 секунде испред Роглича. Побиједио је минут и 20 секунди испред Тома Димулена, остваривши трећу побједу, док је завршио минут и 56 секунди испред Роглича и преузео је жуту мајицу.[134] Након етапе, док је давао интервју, пришао му је Роглич, загрлио га и честитао му на побједи;[135] такође након етапе, Погачар је изјавио да му је, прије почетка хронометра, механичар спремао бицикл за последњу етапу у Паризу, а рам је обојио бијелом бојом, у част тога што је лидер класификације младих возача; Погачар је након тога ушао у аутобус и рекао им: „шта, не вјерујете да могу да побиједим?“[132] Успон је одвезао за 16 минута и десет секунди, што је било најбоље вријеме, захваљујући чему је преузео и тачкасту мајицу, за лидера брдске класификације, испред Карапаза,[133] а такође је поставио нови рекорд на успону, одвезавши га двије секунде брже од времена које је остварио Фабио Ару 2017.[136] Након етапе, објављено је да је хронометар возио без компјутера којим прати откуцаје срца, али је између ручки постављен компјутер за анализу података са „паурметера“, са осталих етапа.[136] Последња етапа била је спринтерска, Погачар је са тимом прослављао побједу возећи испред других, након чега су му се придружили остали Словенци који су били на трци.[137] Није било промјена у генералном пласману и Погачар је освојио Тур де Франс 59 секунди испред Роглича, уз три етапне побједе и освојене брдску и класификацију за најбољег младог возача.[137] Постао је тако први словеначки побједник Тур де Франса и неке гранд тур трке;[14][15] такође, постао је други најмлађи побједник Тура у историји, након Анрија Корнеа 1904, који је првобитно завршио на петом мјесту, али му је побједа додијељена јер су четворица првопласираних накнадно дисквалификовани због варања.[14] Погачар је и постао први возач након Едија Меркса, који је на једном Туру освојио три класификације.[16][14] Многи су побједу Погачара описали као најдраматичнију након 1989, када је Грег Лемонд освојио Тур осам секунди испред Лорана Фињона, који је пред хронометар на последњој етапи имао 50 секунди предности.[138]

 
Погачар на Флеш Валону 2020.

Сезону је наставио на Свјетском првенству, гдје је на друмској трци радио за Роглича. Напао је на 42 km до циља и, на уласку у последњи круг, на 28,8 km до циља, имао је 25 секунди предности.[139] На 22 km до циља, Димулен је напао и достигао Погачара, али их је затим, на 21 km до циља достигла група.[139] Винченцо Нибали, Ригоберто Уран, Микел Ланда и Ван Арт су се одвојили, али је Погачар радио на челу групе како би их достигли, након чега је отпао и завршио је на 33 мјесту, пет минута иза Алафилипа.[139] Након првенства, изјавио је да је његов циљ био да нападом примора друге да раде и да направи селекцију возача, како би помогао Рогличу да побиједи.[140] Крајем септембра, возио је Флеш Валон, први од два арденска класика која су вожена. У нападу на последњем километру, на успону Мур де Иј, није могао да прати водеће и завршио је на деветом мјесту, пет секунди иза Марка Иршија.[141] На Лијеж—Бастоњ—Лијежу, Алафилип је напао на 500 метара до врха последњег успона, пратили су Квјатковски, Ирши, Роглич и Погачар, који су заједно стигли на циљ, а у спринту, Погачар је завршио на четвртом мјесту; Алафилип је славио побједу, али је утврђено да је Роглич побиједио у фото финишу, док је Алафилип кажњен због опасног спринта и премјештен на последње мјесто у првој групи, због чега је Погачар завршио на трећем мјесту.[142] Након Лијеж—Бастоњ—Лијежа, завршио је сезону; првобитно је планирано да вози Ронде ван Фландерен, али су из тима УАЕ изјавили да му је потребан одмор.[143]

У новембру, поклонио је бицикл који је возио на последњој етапи на Тур де Франсу, галерији произвођача бицикала које вози — Колнаго, у којој се налазе и бицикли Едија Меркса и Јохана Мусеува.[144] Заједно са Рогличем, проглашен је за бициклисту године у Словенији,[145] док је у избору за најбољег спортисту године у Словенији, завршио на другом мјесту, иза Роглича; Роглич је добио 61 глас, док је Погачар добио 43.[146] У избору за бициклисту године, награду Вело д’Ор, завршио је на другом мјесту, иза Роглича.[147]

2021 уреди

 
Погачар је завршио 2021 сезону са победом на Љубљанском циклокросу

Пред почетак сезоне 2021. изјавио је да су му циљеви Тур де Франс, Вуелта а Еспања и друмска трка у оквиру Олимпијских игара.[148] У јануару, примио је вакцину против ковида 19, заједно са остатком тима, у Уједињеним Арапским Емиратима, гдје је такође промовисао жуту мајицу са Тур де Франса 2020.[149] У сезони 2020 Погачар је користио бицикло са бандаш кочницама а у сезони 2021 че користити (исти као 2020) Colnago V3Rs са комбинацијом бандаш кочница (брдске етапе) и диск кочница. Опције са диск кочницама 2020 није користио због превелике масе. За 2021. смањили су масу према минималној 6,8 kg којих дозвољава Светскa бициклистича унија (UCI). [150]

Сезону је почео на УАЕ Туру. Прва етапа била је спринтерска, али се због вјетра група раздвојила и доста фаворита је изгубило вријеме.[151] Хронометар на другој етапи завршио је на четвртом мјесту, 24 секунде иза Филипа Гане и преузео је лидерску мајицу,[152] након што је Метју ван дер Пул морао да се повуче са трке због позитивних случајева на ковид 19 у тиму.[153] На трећој етапи, Кус је напао на 4,3 km до циља, пратили су Адам Јејтс и Погачар; Јејтс је напао на 3,7 km до циља, након чега је отпао Кус. До краја етапе, Јејтс је нападао више пута, Погачар је пратио и побиједио у спринту, повећавши предност у генералном пласману на 43 секунде испред Јејтса.[154] На петој етапи, Луценко је био у бијегу до 250 метара до циља, када га је достигао Јонаса Вињегара, који је напао из главне групе и побиједио; Погачар је у спринту побиједио Јејтса и завршио на другом мјесту, три секунде иза, повећавши предност на 45 секунди испред Јејтса.[155] Последње двије етапе биле су спринтерске, није било промјена и Погачар је освојио трку, 45 секунди испред Јејтса. [156]

Почетком марта, продужио је уговор са тимом УАЕ до краја 2026, поставши тако возач са најдужим уговором од професионалних бициклиста.[157] Сезону је наставио на Страде Бјанке трци. На око 25 km до циља, Алафилип је напао, пратили су Метју ван дер Пул, Ван Арт, Михал Гогл, Бернал, Том Пидкок и Погачар.[158] Ван дер Пул је напао на последњем сектору калдрме, на 11 km до циља, пратио је само Алафилип, а затим их је достигао Бернал, док је Погачар радио у групи иза, али нису могли да их достигну.[158] У последњем километру, Ван дер Пул је напао на успону и остварио соло побједу, пет секунди испред Алафилипа, док је Погачар завршио на седмом мјесту, 54 секунде иза. [159] У марту, возио је Тирено—Адријатико по први пут, главни ривали били су му Бернал, Нибали, Кинтана и Ван Арт, који је хтио да се опроба као лидер тима на етапним тркама.[160] Након прве три етапе, на којима су по побједу остварили Ван Арт, Алафилип и Ван дер Пул,[161] циљ четврте етапе био је на успону Прати ди Тиво. Погачар је напао на 5,5 km до циља, што нико није могао да прати; побиједио је шест секунди испред Сајмона Јејтса, који је у финишу смањио заостатак и преузео је лидерску мајицу, 35 секунди испред Ван Арта.[162] На петој етапи, Ван дер Пул је напао на 52 km до циља, стекао је три минута предности, након чега је Погачар напао из главне групе, на 17 km до циља. На последњем успону — Кастелфидарду, који је имао секције од 15% нагиба, смањио је заостатак, али није успио да достигне Ван дер Пула, завршивши на другом мјесту, десет секунди иза, захваљујући чему је повећао предност у генералном пласману на минут и 15 секунди испред Ван Арта.[163] Хронометар на последњој, седмој етапи, завршио је на четвртом мјесту, 12 секунди иза Ван Арта и освојио је трку минут испред Ван Арта, уз освојене брдску и класификацију за најбољег младог возача.[164]

Успешну сезону завршио је крајем децембра са победом на Љубљанском циклокросу. [165]

2022 уреди

 
Погачар слави победу на 3. етапи на Трки по Словенији која је завршила са 2 км успона на Цељски град

У интервјуу пред почетак сезоне 2022. циљне трке су УАЕ Тур (20.-26. фебруар), Страде Бјанке (5. март), Тирено—Адријатико (7.-13. март), Милано—Санремо (19. март), Ронде ван Фландерен (30. март), Флеш Валон (20. април), Лијеж—Бастоњ—Лијеж (24. април), Трка по Словенији (15.-19. јун), Тур де Франс (1.-27. јул), Вуелта а Еспања (19.8.-11.9.) и Ђиро ди Ломбардија (8. октобар). [166] Након Тур де Франса Вуелта није била на списку па је навео само наступе на дневним тркама (класике): Сан Себастијан (30. јул), Велика награда Бретаније (28. август), Велика награда Квебека (9. септембар), Велика награда Монтреала (11. септембар), Светско првенство (25. септембар), Ђиро дел Емилија (1. октобар), Тре вaли Варезине (4. октобар) и Ђиро ди Ломбардија (8. октобар). [167]


Сезону је почео са победом на етапној трки УАЕ Тур, где је, као домаћин, обранио победу из 2021. Победио је и на другој трки класици - Страде Бјанке, где је извео соло напад 50 километара до циља. [168] У Сијену је стигао са 37 секунди пред другопласираним Алехандром Валвередем.

Трећа трка је Тирено-Адријатико где је на трећој етапи показао своју доминацију са наглим бегом од пелотона, којег је могао да следи једино Жилијен Алафилип али не и други фаворит - Ремко Евенепељ. Ту је добио 3 секунде бонуса и са победом на четвртој етапи преузео је водство. [169] Два дана касније победио је и шесту етапу (213 км Апекио - Карпења) где је извео 16-километарски соло напад на поседње брдо (Монте Карпења надморском висином 1366 метара) и опасан, клизав спуст према Карпењи, у циљ је стигао минут пре другопласираним, док је другопласирани у генералном, Ремко Евенепељ, заостао за 4 минута. [170] То је била Погачару 36. професионална победа. [170] Час прије Погачарове етапе победе етапу је на трки Париз-Ница добио и његов "ривал" Примож Роглич па је тако Словенија опет славила дуплу победу у професионалном бициклизму. [171] Дан касније Погачар је суверено освојио трку Тирено-Адријатико, другопласирани Јонас Вињегар (Џамбо-Визма) је заостао за 1:52. Исти дан је генералну поведу однео и Примож Роглич на трки Париз-Ница. То је трећа генерална победа, до тада, у три одржане трке.

За класику Лијеж—Бастоњ—Лијеж бије је један од фаворита, али је због смрти таште учешче дан прије трке отказао. [172]

Као припермну трку пред Тур де Франс поновно је наступио на Трки по Словенији, где је са тимским колегом Рафалом Мајком показао доминацију. Победио је 2 етапе и генерални пласман и поновио успех из 2021. Двојац Погачар-Мајка (Тим Емирати) биће главни фаворит против двојца Роглич-Вингегор (Тим Џамбо-Визма) на Тур де Франсу. [173]

Тур де Франс уреди

 
 @UAE-TeamEmirates Twitter
@UAE-TeamEmirates

🤍💬 @TamauPogi: “Yesterday was not completely negative after all, I’m confident the situations that happened yesterday are unlikely to happen again: I am therefore confident for the future stages.”

July 14, 2022[174]


Погачар је прву етапну победу имао на 6. етапи, која се је завршила са крачим успоном у граду Лонгви и тиме преузео жуту мајицу од Вот ван Арта (Тим Џамбо-Визма). [175] У самом финишу који је почео Примож Роглич показао је своју надмоћ и над осталим конкурентима; у циљ је стигао са неколико дужина бицикла разлике. Слично је добио и наредну, седму, етапу, где је у финишу престигао Јонаса Вињегара (Тим Џамбо-Визма). Жуту мајицу је предао у 11. етапи, где је на почетку сузбијао нападе Приможа Роглича и Јонаса Вингегора (оба Тим Џамбо-Визма) на успонима Кол Телеграф (1554 м, 17,6 km, 7.0 %) и Кол Галибијер (2530 м, 17,6 km, 6.8 %) али на крају није могао да држи темпо Јонаса Вингегора на (последњи и најтежи) успон на Кол Гранон (2404 м, 11,4 km, 9.1 %), где је изгубио 2 минуте 22 секунди и пристао на тречем месту у генералном пласману. [176][177] Разлог за велик заостатак су били лично покривање више напада од тима Џамбо-Визма, велика врућина и недовољан унос енергетских гела на крају етапе. [178] [176] Очекивани дуел Роглич-Погачар завршио се је у 15. етапи, где је Роглич напустио трку (DNS)[а] због болова које је добио код пада у 8. етапи, где је добио ишчашење раменог зглоба; касније се показало да има и прелом пршљена. [179] Погачар је успео да овсоји и 17. етапу, са брдским финишом на Пејрагиде (1529 м, 8,1 km, 7.2 %), где је имао велику помоч од клубске колеге Брандона Макналтија, који му је помогао да испадне цео тим Џамбо-Визме осим данаца Јонаса Вингегора. Венгегоров реванш је био у 18. етапи, коју је победио и направио додатну разлику 1:04 до Погачара. Разлика је тако нарасла на 3:26 и тиме осигурао да се не понови хронометар из 2020, где је Џамбо-Визма изгубила Тур де Франс на посљедној етапи од Тадеја Погачара. Тур је тако припао данскоме бициклисти Јонасу Вингегору, па је Данска дочекала ловорику 26 година након победе Бјарнеа Риса (1996). Погачар је заузео друго место са освојене три етапе и мајицом најбољег младог бициклисту.

2023 уреди

Погачар је сезону 2023. почео победом у трци Jaén Paraiso Interior и наставио је победама у тркама Vuelta a Andalucía и Paris–Nicе. Наставио је своју доминацију у класичним тркама са још три победе у Ронде ван Фландерен, Амстел голд рејс и Флеш Валон.[180]

На старту трке Лијеж—Бастоњ—Лијеж, Погачар се сударио са Микелом Онореом, због чега је добио фрактуру ручног зглоба, што је довело до напуштања трке. Његов зглоб је успешно оперисан и Погачар је могао да се врати тренинзима на собном бициклу неколико недеља касније, пре него што се придружио свом тиму у њиховом тренинг кампу у Сијера Невади. Ова повреда се догодила само неколико месеци од Тур де Франса, што је довело сумњу да ће бити способан за трку или ће бити у форми која му је потребна да се такмичи у Генералној класификацији, а имао је само два тркачка дана да се доведе у форму пре Тур де Франс.[181] Погачар је победио на 6. етапи Тур де Франса 2023. и 20. етапи.[182] Заузео је друго место у генералном пласману на крају трке.

Резултати на тркама уреди

Резултати на гранд тур тркама уреди

Гранд тур трке 2019. 2020. 2021. 2022.
  Ђиро д’Италија — — — —
  Тур де Франс — 1 1 2
  Вуелта а Еспања 3 — — —

Резултати на главним етапним тркама уреди

Етапне трке 2019. 2020. 2021. 2022. 2023.
  Париз—Ница — — — — 1
  Тирено—Адријатико — — 1 1 —
  Вуелта а Каталуња — NH — —
  Вуелта ал Паис Баско 6 3 —
  Тур де Романди — — —
  Критеријум ди Дофине — 4 — —
  Тур де Свис — NH — —

Резултати на класицима уреди

Монументални класици 2019. 2020. 2021. 2022. 2023.
Милано—Санремо — 12 — 5
Ронде ван Фландерен — — — 4
Париз—Рубе — — — —
Лијеж—Бастоњ—Лијеж 18 3 1 —
Ђиро ди Ломбардија — — 1 1
Остали класици 2019. 2020. 2021. 2022. 2023.
Омлоп хет Ниувсблад — — — — —
Курне—Брисел—Курне — — — —
Страде Бјанке 30 13 7 1 —
Е3 Бинкбанк — — — —
Гент—Вевелгем — — — —
Дварс дор Фландерен — — — 10
Шелдепрајс — — — —
Амстел голд рејс DNF — — —
Флеш Валон 53 9 DNS 12
Класик Сан Себастијан DNF — — DNF
Бретање класик — — DNF 89
Гран при сајклисте де Квебек — — 24
Гран при сајклисте де Монтреал — — 1
Милано—Торино — — 4 —

Резултати на Свјетском првенству уреди

Свјетско првенство у друмској вожњи 2019. 2020. 2021. 2022.
Друмска трка 18 33 37 16
Вожња на хронометар — — 10 9
мјешовити хронометар за националне тимове 7 — — —

Резултати на Олимпијским играма уреди

Олимпијске игре 2021.
Друмска трка 3
Вожња на хронометар —

Резултати на националном првенству уреди

Првенство Словеније 2017. 2018. 2019. 2020. 2021. 2022.
Друмска трка — — 7 2 5 —
Вожња на хронометар 5 2 1 1 3 —
Легенда
— Није учествовао
DNS Није стартовао
DNF Није завршио
DSQ Дисквалификован
NH Није одржано

Напомене уреди

  1. ^ није стартовао

Референце уреди

  1. ^ „Pogi snuje odločilni napad, Rogla ga čaka”. delo.si (на језику: slovenački). 15. 9. 2020. Приступљено 19. 9. 2020. 
  2. ^ а б „Tadej Pogačar - UAE team Emirates”. Приступљено 19. 9. 2020. 
  3. ^ „UAE Team Emirates”. Cyclingnews.com. Immediate Media Company. Архивирано из оригинала 6. 1. 2019. г. Приступљено 19. 9. 2020. 
  4. ^ Race day with Tadej Pogačar на сајту YouTube
  5. ^ „UAE Team Emirates complete 2020 roster with re-signing of former world champion Rui Costa”. cyclingnews.com. Future plc. 8. 10. 2019. Приступљено 19. 9. 2020. 
  6. ^ Kelly, Cillian (22. 3. 2024). „Stat Attack: Tadej Pogačar's white jersey domination”. Приступљено 23. 3. 2024. 
  7. ^ Marshall-Bell, Chris (18. 5. 2019). „Record-breaker Tadej Pogačar wins Tour of California after Cees Bol takes stage seven”. Cycling Weekly. Приступљено 19. 9. 2020. 
  8. ^ „La Vuelta a Espana 2019 - Wonderkid Tadej Pogacar storms to third stage win of La Vuelta”. Eurosport. Приступљено 19. 9. 2020. 
  9. ^ „Tadej Pogacar beats Roglic to win Slovenian TT championship”. cyclingnews.com. 28. 6. 2020. Приступљено 19. 9. 2020. 
  10. ^ Sturney, Rob (21. 6. 2020). „Primož Roglič wins Slovenian national championship as racing returns to the roads”. cyclingmagazine.ca. Приступљено 19. 9. 2020. 
  11. ^ „Tour de France 2020: Wout van Aert wins Stage 7”. velon.cc. 4. 9. 2020. Приступљено 19. 9. 2020. 
  12. ^ Peltier, Elian (19. 9. 2020). „Tour de France Lead Changes Hands in Epic Time Trial”. nytimes.com. Приступљено 19. 9. 2020. 
  13. ^ Windsor, Richard (19. 9. 2020). „Tadej Pogačar snatches Tour de France 2020 victory from Primož Roglič in dramatic time trial”. cyclingweekly.com. Приступљено 19. 9. 2020. 
  14. ^ а б в г д ђ „Tour de France 2020: Tadej Pogacar is the youngest winner in 112 years”. bbc.co.uk. 20. 9. 2020. Приступљено 22. 9. 2020. 
  15. ^ а б Salapura, Ivana (20. 9. 2020). „Pogačar 'krunisan' na Jelisejskim poljima”. sportklub.rs. Архивирано из оригинала 15. 10. 2020. г. Приступљено 22. 9. 2020. 
  16. ^ а б „Pogacar, an unprecedented raid since Eddy Merckx”. web24.news. 20. 9. 2020. Приступљено 22. 9. 2020. 
  17. ^ Vanbuggenhout, Kevin (29. 6. 2020), „Geluk In De Koers En De Liefde Voor Pogacar Én Vriendin: Samen Kampioen”, wielerkrant.be, Приступљено 19. 9. 2020 
  18. ^ „Urška Žigart Bio”. procyclingstats.com. Приступљено 8. 7. 2022. 
  19. ^ а б в г д ђ е „Tadej Pogacar Biography”. tadejpogacar.com. 19. 9. 2020. Приступљено 19. 9. 2020. [мртва веза]
  20. ^ а б в Goh, ZK (7. 9. 2020). „Tadej Pogacar: The Slovenian prodigy with the winning touch”. olympicchannel.com. Приступљено 19. 9. 2020. 
  21. ^ Fotheringham, William (20. 9. 2020). „Primoz Roglic and Tadej Pogacar an odd couple leading Slovenia's charge to glory”. theguardian.com. Приступљено 7. 2. 2021. 
  22. ^ „Inside Slovenia's Astonishing Rise to the Very Top of Cycling”. rouleur.cc. 2. 9. 2019. Приступљено 7. 2. 2021. 
  23. ^ „GP Laguna Porec 2017”. procyclingstats.com. Приступљено 19. 9. 2020. 
  24. ^ „Istarsko Proljece - Istrian Spring Trophy (2.2) 2017”. procyclingstats.com. Приступљено 19. 9. 2020. 
  25. ^ „Carpathian Couriers Race U-23 (2.2U) 2017 - General classification”. procyclingstats.com. Приступљено 19. 9. 2020. 
  26. ^ „National Championships Slovenia - ITT (NC) 2017 - Time trial”. procyclingstats.com. Приступљено 19. 9. 2020. 
  27. ^ „National Championships Slovenia U23 - ITT (NC) 2017 - Time trial”. procyclingstats.com. Приступљено 19. 9. 2020. 
  28. ^ „Tour of Slovenia (2.1) 2017”. procyclingstats.com. Приступљено 19. 9. 2020. 
  29. ^ „Int. Raiffeisen Grand Prix Judendorf/Straßengel (1.2) 2017”. procyclingstats.com. Приступљено 19. 9. 2020. 
  30. ^ „World Championships U23 - Road Race (WC) 2017”. procyclingstats.com. Приступљено 19. 9. 2020. 
  31. ^ „Piccolo Giro di Lombardia (1.2U) 2017”. procyclingstats.com. Приступљено 19. 9. 2020. 
  32. ^ „GP Laguna Porec (1.2) 2018”. procyclingstats.com. Приступљено 20. 9. 2020. 
  33. ^ „Istarsko Proljece - Istrian Spring Trophy (2.2) 2018 - General classification”. procyclingstats.com. Приступљено 20. 9. 2020. 
  34. ^ „G.P. Palio del Recioto (1.2U) 2018”. procyclingstats.com. Приступљено 20. 9. 2020. 
  35. ^ „Tour of Croatia (2.HC) 2018 - General classification”. procyclingstats.com. Приступљено 20. 9. 2020. 
  36. ^ „Flèche du Sud (2.2) 2018”. procyclingstats.com. Приступљено 20. 9. 2020. 
  37. ^ „Grand Prix Priessnitz spa (2.Ncup) 2018 - Stage 3”. procyclingstats.com. Приступљено 20. 9. 2020. 
  38. ^ „Grand Prix Priessnitz spa (2.Ncup) 2018 - General classification”. procyclingstats.com. Приступљено 20. 9. 2020. 
  39. ^ „National Championships Slovenia - ITT (NC) 2018 - Time trial”. procyclingstats.com. Приступљено 20. 9. 2020. 
  40. ^ „Tour of Slovenia (2.1) 2018 - General classification”. procyclingstats.com. Приступљено 20. 9. 2020. 
  41. ^ „National Championships Slovenia - Road Race (NC) 2018”. procyclingstats.com. Приступљено 20. 9. 2020. 
  42. ^ „Mediterranean Games - Road Race (JR) 2018”. procyclingstats.com. Приступљено 20. 9. 2020. 
  43. ^ „European Continental Championships U23 - ITT (CC) 2018 - Time trial”. procyclingstats.com. Приступљено 20. 9. 2020. 
  44. ^ „European Continental Championships U23 - Road Race (CC) 2018”. procyclingstats.com. Приступљено 20. 9. 2020. 
  45. ^ „Tour de l'Avenir (2.Ncup) 2018 - Stage 7”. procyclingstats.com. Приступљено 20. 9. 2020. 
  46. ^ „Tour de l'Avenir (2.Ncup) 2018 - Stage 9”. procyclingstats.com. Приступљено 20. 9. 2020. 
  47. ^ „Tour de l'Avenir (2.Ncup) 2018 - General classification”. procyclingstats.com. Приступљено 20. 9. 2020. 
  48. ^ „Pogacar extends with UAE Team Emirates until end of 2023”. cyclingnews.com. 28. 6. 2019. Приступљено 20. 9. 2020. 
  49. ^ „Giro della Regione Friuli Venezia Giulia (2.2) 2018 - General classification”. procyclingstats.com. Приступљено 20. 9. 2020. 
  50. ^ „World Championships U23 - Road Race (WC) 2018”. procyclingstats.com. Приступљено 20. 9. 2020. 
  51. ^ „Japan Cup Cycle Road Race (1.HC) 2018”. procyclingstats.com. Приступљено 20. 9. 2020. 
  52. ^ „The Cyclingnews guide to 2018-2019 rider transfers”. Cyclingnews.com. 6. 11. 2018. Приступљено 7. 2. 2021. 
  53. ^ Benson, Daniel (20. 1. 2019). „Impey wins the 2019 Tour Down Under as Porte takes Willunga”. Cyclingnews.com. Приступљено 7. 2. 2021. 
  54. ^ Bacon, Ellis (27. 1. 2019). „Viviani beats Ewan to win Cadel Evans Great Ocean Road Race”. Cyclingnews.com. Приступљено 7. 2. 2021. 
  55. ^ Frattini, Kristen (21. 2. 2019). „Volta ao Algarve: Pogacar wins stage 2”. Cyclingnews.com. Приступљено 7. 2. 2021. 
  56. ^ Weislo, Laura (22. 2. 2019). „Volta ao Algarve: Kung wins time trial”. Cyclingnews.com. Приступљено 7. 2. 2021. 
  57. ^ Ostanek, Daniel (24. 2. 2019). „Pogacar wins 2019 Volta ao Algarve”. Cyclingnews.com. Приступљено 7. 2. 2021. 
  58. ^ „Alaphilippe wins Strade Bianche”. Cyclingnews.com. 9. 3. 2019. Приступљено 7. 2. 2021. 
  59. ^ „Hivert wins Gran Premio Miguel Indurain”. Cyclingnews.com. 6. 4. 2019. Приступљено 7. 2. 2021. 
  60. ^ Weislo, Laura (8. 4. 2019). „Itzulia Basque Country: Schachmann wins stage 1”. Cyclingnews.com. Приступљено 7. 2. 2021. 
  61. ^ Frattini, Kristen (9. 4. 2019). „Tour of the Basque Country: Alaphilippe wins in Gorraiz”. Cyclingnews.com. Приступљено 7. 2. 2021. 
  62. ^ Weislo, Laura (10. 4. 2019). „Tour of the Basque Country: Schachmann wins stage 3 in Estibaliz”. Cyclingnews.com. Приступљено 7. 2. 2021. 
  63. ^ Frattini, Kristen (11. 4. 2019). „Tour of the Basque Country: Schachmann wins another on stage 4”. Cyclingnews.com. Приступљено 7. 2. 2021. 
  64. ^ Frattini, Kristen (12. 4. 2019). „Tour of the Basque Country: Buchmann wins stage 5”. Cyclingnews.com. Приступљено 7. 2. 2021. 
  65. ^ Ryan, Barry (13. 4. 2019). „Ion Izagirre wins the Tour of the Basque Country”. Cyclingnews.com. Приступљено 7. 2. 2021. 
  66. ^ Ostanek, Daniel (18. 4. 2019). „Fuglsang wins Liège-Bastogne-Liège”. Cyclingnews.com. Архивирано из оригинала 25. 02. 2021. г. Приступљено 7. 2. 2021. 
  67. ^ „Tour of California: Asgreen wins stage 2 as van Garderen takes race lead”. Cyclingnews.com. 13. 5. 2019. Приступљено 7. 2. 2021. 
  68. ^ „Tour of California: Remi Cavagna wins stage 3”. Cyclingnews.com. 14. 5. 2019. Приступљено 7. 2. 2021. 
  69. ^ „Tour of California: Tadej Pogacar wins stage 6 on Mt. Baldy”. Cyclingnews.com. 17. 4. 2019. Приступљено 7. 2. 2021. 
  70. ^ „Tour of California: Bol wins final stage in Pasadena ahead of Sagan”. Cyclingnews.com. 18. 5. 2019. Приступљено 7. 2. 2021. 
  71. ^ „Tadej Pogacar, 20, claims Amgen Tour of California in historic win”. ocregister.com. 18. 5. 2019. Приступљено 7. 2. 2021. 
  72. ^ „Tadej Pogacar wins the Amgen Tour of California!”. tadejpogacar.com. Приступљено 7. 2. 2021. [мртва веза]
  73. ^ „National Championships Slovenia - ITT (NC) 2019”. procyclingstats.com. Приступљено 7. 2. 2021. 
  74. ^ „Ulissi wins Gran Premio Citta di Lugano”. Cyclingnews.com. 9. 6. 2019. Приступљено 7. 2. 2021. 
  75. ^ „Tour of Slovenia: Ulissi wins stage 3”. Cyclingnews.com. 21. 6. 2019. Приступљено 7. 2. 2021. 
  76. ^ „Tour of Slovenia: Visconti wins stage 4”. Cyclingnews.com. 22. 6. 2019. Приступљено 7. 2. 2021. 
  77. ^ „Ulissi wins Tour of Slovenia”. Cyclingnews.com. 23. 6. 2019. Приступљено 7. 2. 2021. 
  78. ^ „National Championships Slovenia - Road Race (NC) 2019”. procyclingstats.com. Приступљено 7. 2. 2021. 
  79. ^ Malach, Pat (3. 8. 2019). „Evenepoel wins Clasica San Sebastian”. Cyclingnews.com. Приступљено 7. 2. 2021. 
  80. ^ Benson, Daniel (24. 8. 2019). „Vuelta a Espana: Astana win team time trial”. Cyclingnews.com. Приступљено 7. 2. 2021. 
  81. ^ Benson, Daniel (25. 8. 2019). „Vuelta a Espana: Quintana wins stage 2”. Cyclingnews.com. Приступљено 7. 2. 2021. 
  82. ^ Ryan, Barry (28. 8. 2019). „Vuelta a Espana: Madrazo wins stage 5 summit finish”. Cyclingnews.com. Приступљено 7. 2. 2021. 
  83. ^ Cossins, Peter (29. 8. 2019). „Vuelta a Espana: Jesus Herrada wins stage 6”. Cyclingnews.com. Приступљено 7. 2. 2021. 
  84. ^ Benson, Daniel (30. 8. 2019). „Vuelta a Espana: Valverde wins stage 7”. Cyclingnews.com. Приступљено 7. 2. 2021. 
  85. ^ Ostanek, Daniel (1. 9. 2019). „Vuelta a Espana: Pogacar wins stage 9”. Cyclingnews.com. Приступљено 7. 2. 2021. 
  86. ^ Ostanek, Daniel (3. 9. 2019). „Vuelta a España: Roglič wins Pau time trial”. Cyclingnews.com. Приступљено 7. 2. 2021. 
  87. ^ Ostanek, Daniel (6. 9. 2019). „Vuelta a España: Pogacar wins stage 13”. Cyclingnews.com. Приступљено 7. 2. 2021. 
  88. ^ Benson, Daniel (8. 9. 2019). „Vuelta a España: Sepp Kuss wins stage 15 at Santuario del Acebo”. Cyclingnews.com. Приступљено 7. 2. 2021. 
  89. ^ „Vuelta a España: Fuglsang wins stage 16 on Alto de la Cubilla”. Cyclingnews.com. 9. 9. 2019. Приступљено 7. 2. 2021. 
  90. ^ Fletcher, Patrick (11. 9. 2019). „Vuelta a España: Gilbert wins stage 17”. Cyclingnews.com. Приступљено 7. 2. 2021. 
  91. ^ Ostanek, Daniel (12. 9. 2019). „Vuelta a España: Higuita wins stage 18”. Cyclingnews.com. Приступљено 7. 2. 2021. 
  92. ^ Ostanek, Daniel (13. 9. 2019). „Vuelta a España: Cavagna wins stage 19”. Cyclingnews.com. Приступљено 7. 2. 2021. 
  93. ^ Fletcher, Patrick (14. 9. 2019). „Vuelta a España: Pogacar solos to third stage win on Plataforma de Gredos”. Cyclingnews.com. Приступљено 7. 2. 2021. 
  94. ^ „Vuelta a España: Roglic clinches overall victory”. Cyclingnews.com. 15. 9. 2019. Архивирано из оригинала 23. 09. 2019. г. Приступљено 7. 2. 2021. 
  95. ^ Frattini, Kristen (22. 9. 2019). „The Netherlands win World Championships team time trial mixed relay”. Cyclingnews.com. Приступљено 7. 2. 2021. 
  96. ^ „World Championships: Mads Pedersen wins elite men's rainbow jersey”. Cyclingnews.com. 29. 9. 2019. Приступљено 7. 2. 2021. 
  97. ^ Fletcher, Patrick (6. 2. 2020). „Volta a la Comunitat Valenciana: Tadej Pogačar wins stage 2”. Cyclingnews.com. Приступљено 10. 2. 2021. 
  98. ^ Weislo, Laura (8. 2. 2020). „Valencia: Pogacar wins on Sierra de Bernia”. Cyclingnews.com. Приступљено 10. 2. 2021. 
  99. ^ Weislo, Laura (9. 2. 2020). „Valenciana: Pogacar secures overall victory”. Cyclingnews.com. Приступљено 10. 2. 2021. 
  100. ^ Ryan, Barry (25. 2. 2020). „UAE Tour: Adam Yates wins atop Jebel Hafeet”. Cyclingnews.com. Приступљено 10. 2. 2021. 
  101. ^ а б Farrand, Stephen (27. 2. 2020). „UAE Tour: Pogacar wins stage 5”. Cyclingnews.com. Приступљено 10. 2. 2021. 
  102. ^ Herman, Martyn (27. 2. 2020). „Cycling: UAE Tour canceled after positive coronavirus tests”. reuters.com. Приступљено 10. 2. 2021. 
  103. ^ „The UCI takes strong measures faced with the development of the coronavirus”. Union Cycliste Internationale. 15. 3. 2020. Приступљено 10. 2. 2021. 
  104. ^ „The UCI and its partners unite to face the consequences of the coronavirus for road cycling”. Union Cycliste Internationale. 18. 3. 2020. Приступљено 10. 2. 2021. 
  105. ^ „The UCI prolongs the suspension of cycling events until 1 June 2020 and continues consultations for the reorganisation of the UCI International Road Calendar”. Union Cycliste Internationale. 1. 4. 2020. Приступљено 10. 2. 2021. 
  106. ^ „UCI reveal new mens and womens post-COVID-19 race calendar”. Cyclingnews.com. 5. 5. 2020. Приступљено 10. 2. 2021. 
  107. ^ Farrand, Stephen (19. 5. 2020). „UCI publishes full revised 2020 road calendar”. cyclingnews.com. Future Publishing Limited. Приступљено 10. 2. 2021. 
  108. ^ „Epski spopad za državni naslov: Roglič v zadnjih metrih opravil s Pogačarjem! #video”. siol.net (на језику: словеначки). Приступљено 10. 2. 2021. 
  109. ^ Long, Jonny (21. 6. 2020). „Primož Roglič beats Tadej Pogačar to Slovenian national road race title”. cyclingweekly.com. Приступљено 10. 2. 2021. 
  110. ^ Long, Jonny (28. 6. 2020). „Tadej Pogačar beats Primož Roglič to Slovenian time trial title”. cyclingweekly.com. Приступљено 10. 2. 2021. 
  111. ^ „Pogačar po taktičnem boju na Pokljuki ubranil naslov v vožnji na čas #video”. siol.net (на језику: словеначки). Приступљено 10. 2. 2021. 
  112. ^ O'Shea, Sadhbh; Ostanek, Daniel; Frattini, Kirsten (1. 8. 2020). „Wout van Aert storms to victory at Strade Bianche”. Cyclingnews.com. Приступљено 10. 2. 2021. 
  113. ^ Ostanek, Daniel (8. 8. 2020). „Wout van Aert wins thrilling Milan-San Remo”. Cyclingnews.com. Приступљено 10. 2. 2021. 
  114. ^ „Criterium du Dauphine 2020”. cyclingnews.com. 21. 11. 2020. Приступљено 10. 2. 2021. 
  115. ^ Fletcher, Patrick (12. 8. 2020). „Critérium du Dauphiné: Wout van Aert wins stage 1”. cyclingnews.com. Приступљено 10. 2. 2021. 
  116. ^ Ostanek, Daniel (13. 8. 2020). „Critérium du Dauphiné: Primoz Roglic wins stage 2 atop Col de Porte”. cyclingnews.com. Приступљено 10. 2. 2021. 
  117. ^ Benson, Daniel (14. 8. 2020). „Critérium du Dauphiné: Formolo wins stage 3”. cyclingnews.com. Приступљено 10. 2. 2021. 
  118. ^ Cossins, Peter (16. 8. 2020). „Daniel Martinez wins Critérium du Dauphiné”. cyclingnews.com. Приступљено 10. 2. 2021. 
  119. ^ „Pogacar to ride yellow Colnago for Tour de France final stage in Paris”. cyclingnews.com. 20. 9. 2020. 
  120. ^ Benson, Daniel (29. 8. 2020). „Tour de France: Alexander Kristoff wins crash-marred stage 1”. cyclingnews.com. Приступљено 10. 2. 2021. 
  121. ^ Ryan, Barry (30. 8. 2020). „Tour de France: Julian Alaphilippe wins stage 2”. cyclingnews.com. Приступљено 10. 2. 2021. 
  122. ^ Fletcher, Patrick (1. 9. 2020). „Alaphilippe stays in the yellow jersey”. cyclingnews.com. Приступљено 10. 2. 2021. 
  123. ^ Benson, Daniel (4. 9. 2020). „Tour de France: Wout van Aert wins stage 7”. cyclingnews.com. Приступљено 10. 2. 2021. 
  124. ^ Ostanek, Daniel (5. 9. 2020). „Tour de France: Nans Peters wins stage 8”. cyclingnews.com. Приступљено 10. 2. 2021. 
  125. ^ Farrand, Stephen (6. 9. 2020). „Tour de France: Pogacar wins stage 9”. cyclingnews.com. Приступљено 10. 2. 2021. 
  126. ^ Ostanek, Daniel (11. 9. 2020). „Roglic cements lead as Pogacar leapfrogs Bernal on Puy Mary”. cyclingnews.com. Приступљено 10. 2. 2021. 
  127. ^ Fletcher, Patrick (13. 9. 2020). „Tour de France: Pogacar wins stage 15 atop Grand Colombier”. cyclingnews.com. Приступљено 10. 2. 2021. 
  128. ^ Ostanek, Daniel (15. 9. 2020). „Tour de France: Kämna gives Bora-Hansgrohe a win on stage 16”. cyclingnews.com. Приступљено 10. 2. 2021. 
  129. ^ Weislo, Laura (16. 9. 2020). „Tour de France: Miguel Angel Lopez wins stage 17 atop Col de la Loze”. cyclingnews.com. Приступљено 10. 2. 2021. 
  130. ^ Ryan, Barry (17. 9. 2020). „Tour de France: Michal Kwiatkowski wins stage 18”. Cyclingnews.com. Приступљено 10. 2. 2021. 
  131. ^ „2020 Tour de France stage 20 preview”. Cyclingnews.com. 1. 7. 2020. Приступљено 10. 2. 2021. 
  132. ^ а б в г Hood, Andrew (28. 12. 2020). „Five moments in 2020 when cycling transcended expectations”. velonews.com. Приступљено 11. 2. 2021. 
  133. ^ а б в Fotheringham, Alasdair (19. 9. 2020). „Pogacar seizes the Tour de France on second to last day”. cyclingnews.com. Приступљено 11. 2. 2021. 
  134. ^ а б в Ostanek, Daniel (19. 9. 2020). „Pogacar storms to maillot jaune on stage 20 as Roglic's Tour de France bid collapses”. cyclingnews.com. Приступљено 10. 2. 2021. 
  135. ^ Snowball, Ben (19. 9. 2020). „Tour De France 2020 - Primoz Roglic Interrupts Tadej Pogacar Interview To Congratulate Rival”. cyclingnews.com. Приступљено 11. 2. 2021. 
  136. ^ а б Croxton, Josh (20. 9. 2020). „Pogacar rode without power meter or computer for La Planche des Belles Filles”. Cyclingnews.com. Приступљено 11. 2. 2021. 
  137. ^ а б Fletcher, Patrick (20. 9. 2020). „Tadej Pogacar wins the 2020 Tour de France”. Cyclingnews.com. Архивирано из оригинала 25. 09. 2020. г. Приступљено 10. 2. 2021. 
  138. ^ Startt, James (20. 9. 2020). „Remembering the last great Tour de France upset: LeMond’s spectacular 1989 turnaround”. Cyclingnews.com. Приступљено 10. 2. 2021. 
  139. ^ а б в Benson, Daniel (27. 9. 2020). „Julian Alaphilippe wins world title at Imola World Championships”. Cyclingnews.com. Приступљено 10. 2. 2021. 
  140. ^ Farrand, Stephen (27. 9. 2020). „Pogacar and Roglic unite for Slovenia showing at World Championships”. Cyclingnews.com. Приступљено 11. 2. 2021. 
  141. ^ Benson, Daniel (30. 9. 2020). „Hirschi conquers Mur de Huy to win La Flèche Wallonne”. Cyclingnews.com. Приступљено 10. 2. 2021. 
  142. ^ Puddicombe, Stephen (4. 10. 2020). „Primoz Roglic wins Liège-Bastogne-Liège”. Cyclingnews.com. Приступљено 10. 2. 2021. 
  143. ^ „Tadej Pogacar brings curtain down early on 2020 season”. Cyclingnews.com. 7. 10. 2020. Приступљено 10. 2. 2021. 
  144. ^ „Pogacar donates Tour de France-winning bike on visit to Colnago HQ - Gallery”. Cyclingnews.com. 14. 11. 2020. Приступљено 11. 2. 2021. 
  145. ^ Ostanek, Daniel (15. 12. 2020). „Allan Peiper wins the 'Crystal Bike' DS of the year award”. Cyclingnews.com. Приступљено 11. 2. 2021. 
  146. ^ „Športniki leta 2020 Roglič, Lampičeva in rokometaši”. rtvslo.si (на језику: словеначки). 16. 12. 2020. Приступљено 11. 2. 2021. 
  147. ^ „Roglic beats Pogacar, Van Aert to win Vélo d’Or”. cycling.today. Приступљено 11. 2. 2021. 
  148. ^ Fletcher, Patrick (26. 1. 2021). „Grand (Tour) Plans: Who's racing where in 2021”. Cyclingnews.com. Приступљено 11. 2. 2021. 
  149. ^ Farrand, Stephen (8. 1. 2021). „UAE Team Emirates given COVID-19 vaccine during training camp”. Cyclingnews.com. Приступљено 11. 2. 2021. 
  150. ^ „Intervju: Tadej Pogačar”. Bicikel. Aktivni mediji d.o.o.: 67 16. 2. 2021. 
  151. ^ Puddicombe, Stephen (21. 2. 2021). „UAE Tour: Mathieu van der Poel wins stage 1”. cyclingnews.com. Приступљено 23. 2. 2021. 
  152. ^ „UAE Tour: Ganna wins stage 2 as Pogacar takes overall lead”. cyclingnews.com. 22. 2. 2021. Приступљено 23. 2. 2021. 
  153. ^ „Van der Poel and Alpecin-Fenix exit UAE Tour due to coronavirus case”. cyclingnews.com. 22. 2. 2021. Приступљено 23. 2. 2021. 
  154. ^ Fletcher, Patrick (23. 2. 2021). „UAE Tour: Pogacar takes control on Jebel Hafeet”. cyclingnews.com. Приступљено 23. 2. 2021. 
  155. ^ Fletcher, Patrick (25. 2. 2021). „UAE Tour: Vingegaard wins stage 5”. cyclingnews.com. Приступљено 27. 2. 2021. 
  156. ^ Puddicombe, Stephen (27. 2. 2021). „Tadej Pogacar wins UAE Tour as Caleb Ewan takes final stage”. cyclingnews.com. Приступљено 27. 2. 2021. 
  157. ^ Fletcher, Patrick (3. 3. 2021). „Tadej Pogacar extends UAE Team Emirates contract through 2026”. cyclingnews.com. Приступљено 4. 3. 2021. 
  158. ^ а б {cite web|url=https://www.cyclingnews.com/races/strade-bianche-2021/elite-men/live-report/%7Ctitle=Strade Bianche - Live coverage|work=cyclingnews.com|date=6. 3. 2021|accessdate=8. 3. 2021|first=Barry|last=Ryan}}
  159. ^ Farrand, Stephen (6. 3. 2021). „Mathieu van der Poel wins Strade Bianche”. cyclingnews.com. Приступљено 8. 3. 2021. 
  160. ^ Farrand, Stephen (10. 3. 2021). „Wout van Aert to test stage racing ability at Tirreno-Adriatico”. cyclingnews.com. Приступљено 18. 3. 2021. 
  161. ^ „Van Aert, Pogačar: two seas, two kings”. tirrenoadriatico.it. 16. 3. 2021. Приступљено 18. 3. 2021. 
  162. ^ Weislo, Laura (13. 3. 2021). „Tirreno-Adriatico: Victory and leader's jersey for Pogacar on stage 4”. cyclingnews.com. Приступљено 18. 3. 2021. 
  163. ^ Weislo, Laura (14. 3. 2021). „Tirreno-Adriatico: Mathieu van der Poel wins stage 5 after 52km solo attack”. cyclingnews.com. Приступљено 18. 3. 2021. 
  164. ^ Ostanek, Daniel (16. 3. 2021). „Tirreno-Adriatico: Wout van Aert beats Filippo Ganna in closing time trial”. cyclingnews.com. Приступљено 18. 3. 2021. 
  165. ^ „Tadej Pogacar returns to cyclo-cross with a victory in Slovenia”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 12. 2021. 
  166. ^ „Pogačar na treningu že "full gas" in z veliko željo po dvojčku Tour-Vuelta”. rtv.si. Приступљено 12. 1. 2022. 
  167. ^ „Pogačar brez Vuelte”. siol.net. Приступљено 29. 7. 2022. 
  168. ^ „Tadej Pogacar wins Strade Bianche with 50km solo attack”. cyclingnews.com. Приступљено 6. 3. 2022. 
  169. ^ „Tirreno-Adriatico: Pogacar powers away to win stage 4 in Bellante”. cyclingnews.com. Приступљено 10. 3. 2022. 
  170. ^ а б „Pogacar takes control of Tirreno-Adriatico on Monte Carpegna”. ww.cyclingnews.com. Приступљено 12. 3. 2022. 
  171. ^ „Paris-Nice: Roglic triumphs atop the Col de Turini”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 3. 2022. 
  172. ^ Stuart, Peter. „Tadej Pogacar pulls out of Liège-Bastogne-Liège”. cyclingnews.com. Приступљено 23. 4. 2022. 
  173. ^ Kate, Wagner. „Tour of Slovenia: UAE Team Emirates and Jumbo-Visma remain on a collision course for the Tour de France”. velonews.com. Приступљено 20. 6. 2022. 
  174. ^ @UAE-TeamEmirates [UAE-TeamEmirates] (14. 7. 2022). „🤍💬 @TamauPogi: “Yesterday was not completely negative after all, I’m confident the situations that happened yesterday are unlikely to happen again: I am therefore confident for the future stages.”” (твит) — преко Twitter-а. 
  175. ^ „Tour de France: Pogacar wins stage 6, takes yellow jersey”. cyclingnews.com. Приступљено 8. 7. 2022. 
  176. ^ а б „Pogačar relinquishes yellow on Col du Granon; Slovenian now 3rd in overall classification”. uaeteamemirates.com. Приступљено 18. 7. 2022. 
  177. ^ published, Laura Weislo (13. 7. 2022). „Pogacar says 'It's not over yet' after losing Tour de France lead on Col du Granon”. cyclingnews.com (на језику: енглески). Приступљено 15. 7. 2022. 
  178. ^ „"Napadati moram na vsakem klancu, vsak dan, težko bo, a mogoče mi uspe!"”. rtvslo.si. Приступљено 18. 7. 2022. 
  179. ^ „Primož Roglič discolated his shoulder in first of two crashes on Paris-Nice stage eight”. cyclingweekly.com. Приступљено 18. 7. 2022. 
  180. ^ „The waiting game: Pogačar continues domination with perfectly poised Flèche Wallonne performance”. Rouleur (на језику: енглески). Приступљено 2. 8. 2023. 
  181. ^ published, Daniel Ostanek (2. 6. 2023). „Tadej Pogacar confirms just two race days to prepare for 2023 Tour de France”. cyclingnews.com (на језику: енглески). Приступљено 2. 8. 2023. 
  182. ^ updated, James Moultrie last (6. 7. 2023). „As it happened: Pogačar wins Tour de France stage 6, Vingegaard takes yellow”. cyclingnews.com (на језику: енглески). Приступљено 2. 8. 2023. 

Спољашње везе уреди

 
Тадеј Погачар на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Тадеј_Погачар&oldid=27702477”