Отворите главни мени

Тектонски покрети (грч. τέκτων - градити) су покрети у унутрашњости Земље који настају као продукт сукоба између унутрашњих сила Земље (Земљине теже) и Земљине топлоте. Деле се на:

  • епирогене
  • орогене

Епирогени покретиУреди

Епирогени покрети су вертикални покрети који се одигравају у великим временским размацима, обухватајући читаве геолошке периоде. Због тога се означавају и као вековна, секуларна колебања. Они се веома споро одигравају за човеков животни век а њима се битно не мења основна структура слојева Земљине коре. Човек постаје свестан постојања ових кретања на основу регресија и трансгресија.

Епирогени покрети изазивају настанак два облика у рељефу: угиба (великих улегнућа, удубљења, геосинклинала) и сводова (испупчења огромног распона у виду штита - геоантиклинале). Угиби су, заправо, басени мора и океана док су сводови континенти. Овај процес формирања облика у рељефу назива се епирогенеза (од грчких речи „epiros” - копно и „genesis” - настанак).

Континуитет епирогених покрета често се прекида: периоди кретања смењују се периодима мировања. Издизања и спуштања на истом терену међусобно се смењују.

У оквиру епирогених покрета разликују се епирогени покрети спуштања и покрети издизања. Овим покретима захваћени су континентални блокови. Лаганим спуштањем континенталних блокова, вода океана или мора надолази, плави копно што се означава као трансгресија. Када се континентални блокови лагано издижу вода се повлачи што се означава као регресија. Као последица епирогених покрета јавља се померање обалских линија. Оваква померања обалских линија била су честа током геолошке историје Земљине коре. Захваљујући палеогеографима може се сазнати о распореду копна и мора у геолошкој прошлости као и о тадашњим физичко-географским условима. Палеогеографи својим реконструкцијама могу показати како се мењао макрорељеф Земљине површине током геолошке историје, односно како су се смењивале континенталне и маринске фазе током његове еволуције.

Универзални епирогени покрети одигравају се и изазивају померања обалских линија на читавој Земљиној површини. За разлику од њих постоје и покрети који се јављају унутар континената али су мањих размера и захватају мања пространства. Они се издвајају као локални епирогени покрети. Изазивају бројне поремећаје у нормалним ерозивним процесима и морфолошке промене и денивелације у рељефу.[1]

Примери за трансгресију и регресију су црногорска и италијанска обала Јадрана, при чему се прва спушта, а друга издиже. Доказ за регресију и трансгресију су и кречњаци корала који се могу наћи на дубинама до 1000 m, као и на највишим планинама, а знамо да корали живе у топлим морима до дубине од 50 m.

Орогени покретиУреди

Орогени покрети су хоризонтални покрети, који настају под дејством бочних притисака. Доводе до настанака две групе тектонских јединица - руптурних (раседи, пукотине, прслине) и пликативних (набори).

ЛитератураУреди

  • Пешић Л. 2002. Општа геологија - Ендодинамика. Београд: Рударско-геолошки факултет

РеференцеУреди

  1. ^ Петровић Д., Манојловић П., (2003): Геоморфологија, Географски факултет, Универзитет у Београду, Београд.