Отворите главни мени

Телеграфска агенција Авала

новинска агенција

Агенција Авала је била прва српска национална новинска агенција, коју је основао септембра 1919. године француски новинар Албер Мисе у Београду, уз одобрење Владе Краљевине СХС. Агенција Авала била је са завидним утицајем и угледом у тадашњој Европи.

ПозадинаУреди

Крајем 19. и почетком 20. века у свету је постојало 20 новинских агенција и још увек је било великих држава које нису имале националне агенције - у Русији је основана тек 1894. Водеће агенције, француски Авас, британски Ројтерс и немачки Волф, контролисали су па и отежавали стварање националних агенција у малим земљама. Србија је спадала у област монопола немачке агенције Волф. Власти Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца схватиле су да неће бити у стању да обезбеде истиниту и правовремену информацију, а поготово да ће јако тешко успети да пласирају вести за које нису заинтересоване велике државе које су, по правилу, контролисале овај сектор у складу са својим интересима.

Оснивање новинске агенцијеУреди

Бројне иностране агенције покушавале су да оснују своје испоставе у Краљевини Србији, али је српска влада то одбијала, желећи да има своју агенцију. Шеф српског Прес бироа Иван Иванић је скоро три године радио на томе, пошто је на Деветом конгресу Свесловенских новинара у Софији, 1910. године изабран Одбор за припрему оснивања Свесловенске новинске агенције са седиштем у Београду. На Десетом конгресу новинара, одржаном 1911. године у Београду, Иванић је изнео конкретне предлоге за оснивање агенције као акционарског друштва, али су спровођење осујетили Балкански ратови, а после њих и Први светски рат.

У септембру 1919. године француски новинар Албер Мисе основао је, уз пристанак владе у Београду, телеграфску агенцију Авала. Мисе је био директор, а за кодиректора постављен је Риста Марјановић. Први сарадници били су Французи де Кок и Кастеран и домаћи новинар Манојло Озеровић.

Агенција АвалаУреди

У почетку Авала је издавала мањи билтен на француском језику с прегледом писања неколико југословенских дневних листова о политичким догађајима у свету и о политичким и привредним збивањима у краљевини. Билтен је био намењен дипломатском кору и државним органима. Средином јануара 1920. године Авала је почела да прима телеграме-вести новинских агенција из Париза, Берна, Атине и Мадрида, а убрзо и из других европских престоница.

После конференције у Берну јуна 1924. на којој су успостављене основе за каснији савез агенција 27 европских држава, Авала проширује делатност формирањем редакције, која је до тада била под окриљем Одсека за штампу Министарства иностраних послова. Исте године организује и привредну службу за бежични пријем и слање финансијских, берзанских и трговачких информација домаћим корисницима. Уговором Министарства иностраних послова, Ројтерса, Аваса и АТС-а омогућено је да Авала сервисе тих агенција доставља домаћим претплатницима на српском и словеначком језику, којим се Краљевина Југославија поново извукла од монополске контроле Волфа. Авала је набавила мању радио-станицу са којом је „упила“ мале приватне агенције Југорадио и Око у Београду и Војводину у Новом Саду.

Почетком 1927. године Авала прелази у надлежност Одсека за штампу Министарства иностраних послова, а тиме и делом на државни буџет. Мисе је морао да напусти Београд пошто је откривено да је био агент француске војне обавештајне службе, а на његово место је за в. д. директора постављен новинар Авале Ђорђе Перић. Године 1929. Авала је претворена у акционарско друштво са капиталом од пет милиона динара. Држава је поседовала 90 %, а југословенски листови десет одсто акција. Влада је агенцији обезбеђивала пет милиона динара - буџет Авале био је око осам милиона динара - као накнаду за емитовање домаћих саопштења. Авала је имала поред руководства и 120 намештеника, од чега су више од половине били новинари, који су распоређени у београдској централи и пет бироа у водећим провинцијским центрима краљевине, са дописницима из Париза, Берлина, Лондона, Беча, Варшаве и Рима. Од 1929. године укинута су дописништва у Берлину, Бечу, Варшави и Риму, аотворени у Софији, Атини, Анкари, Букурешту и Тирани.

У јануару 1935. године обављене су организационе промене у којима су образовани спољни, унутрашњи и берзански одсек и огласно одељење. Године 1936. набављена је радио-телеграфска пријемна станица са у то време најсавременијим апаратима, а 1938. године је и централни Прес биро преко Авале давао извештаје својих дописника из иностранства. Од 1940. Авала је почела да прима и сервис совјетског ТАСС-а. Набавком савремене опреме, пријем иностраног сервиса повећан је са 2.400 рећи дневно у 1933. години на више од 40.000 речи дневно у 1936. години. Вести су радио-уређајима редовно отпремане свим новинским агенцијама на Балкану и у средњој Европи. Њима је 1936. године у просеку отпремано 500 речи дневно, а домаћим корисницима од 2.800 речи у 1936. години до 7.700 речи дневно у 1937. години.

Авала је имала више од 500 претплатника у земљи - муштерије су били 23 дневна листа, радио-станице, пословне фирме, банке и разне установе. Инострани сервис превођен је на седам језика - француски, немачки, енглески, италијански, шпански, руски и бугарски. Најзначајнији билтен био је онај на француском језику за стране дипломате, а посебно за трговинске представнике. Од 1936. године излазио је три пута дневно на 18 страна, с посебним потпуним прегледом привредне стања у земљи.

Немачки окупатор ликвидирао је Авалу 6. јуна 1941. године, а њене просторије, технику и део персонала припојио је својој агенцији ДНБ (Deutsches Nachrichtenbüro). Последњи главни уредник и директор Авале били су Петар Бешевић и Гавра Великић.

ИзвориУреди

  • Два века српског новинарства

Спољашње везеУреди