Википедија

Епархија темишварска

епархија Српске православне цркве са седиштем у Темишвару
(преусмерено са Темишварска епархија)

Епархија темишварска је епархија Српске православне цркве са седиштем у Темишвару, где налази и саборна црква епархије. Темишварска епархија је основна верска установа за Србе у Румунији.[1][2]

Епархија темишварска
Српска православна црква
Саборна црква у Темишвару
Основни подаци
СедиштеТемишвар
ДржаваРумунија Румунија
Број намесништава3
Број манастира5
Званични веб-сајт
Архијереј
АрхијерејЛукијан (Пантелић)
Чин архијерејаепископ
Титула архијерејаепископ будимски и администратор Епархије темишварске

Архијереј администратор је епископ Лукијан (Пантелић), а архијерејски заменик је протојереј-ставрофор Маринко Марков.

Историјат уреди

 
Српска саборна црква у Темишвару
 
Српска патријаршија у 16. и 17. веку

Први писани траговио постојању епархије досежу до 16. века, а тада се јавља у опсегу српске Пећке патријаршије. Значајна је чињеница да су Срби на овим просторима имали развијен црквени живот много пре Велике сеобе 1690., а један од овдашњих епископа српских, Исаија (Ђаковић), постао је један од најчвршћих ослонаца придошлом патријарху Арсенију III Чарнојевићу. И по Великој сеоби, и дуго по заснивању Крушедолске (1708), односно Карловачке митрополије (1713), Темишварска епархија је остала у надлежности Београдске митрополије, све до сједињења Београдске и Карловачке митрополије, у којем је Темишвару припала посебна улога. Наиме, Пожаревачким миром из 1718. године Аустрија је добила на рачун Турске Банат, Олтенију, део Србије са Београдом, делове Босне и Славоније.

Сматрајући да је Београд сувише близу Турској, београдски митрополит Мојсије (Петровић) је преместио седиште своје митрополије у Темишвар, где је свечано устоличен 1721. године. По смрти карловачког митрополита Викентија (Поповића) 1726. године, Мојсије (Петровић) је изабран и за митрополита карловачког, чиме је практично почело уједињавање Српске православне цркве са територије Аустрије. Дакле, митрополит Мојсије (Петровић) је из Темишвара прешао на карловачку митрополитску катедру.

При спровођењу јерархијске поделе у Карловачкој митрополији 1864. године Темишварска епархија је, као српска, остала у Карловачкој митрополији, с тим што је уступила румунске црквене општине, а преузела српске црквене општине из Арадске епархије. Мешовите црквене општине су додељене према већинској припадности верника.

По мери укидања надлежности Карловачке митрополије, односно њеног укључивања у васпостављену српску Београдску патријаршију после Првог светског рата и Темишварска епархија је постала део уједињене Српске православне цркве. Тадашњи епископ Георгије Летић преместио је седиште из Темишвара у Кикинду. 1931. године дошло је до арондације између Темишварске и новоуспостављене Епархије банатске (наследница Епархије вршачке), тако да је прва у потпуности преузела српске вернике у Румунији, а друга у Србији.

Епископи уреди

Досадашњи епископи ове епархије су:[3][4]

  • Неофит, 1608-1613.; син родитеља Милете и Јовке[5]
  • Исаија, 1640.
  • Јосиф, 1643-1655; умро и сахрањен у манастиру Партошу.
  • Теодор, 1643.
  • Севастијан, 1644-1647.
  • Михаило, 1681–1687.; епископ темишварски и бечкеречки; дародавац 1691. године Хиландара и Кареје
  • Василије, 1688.
  • Јосиф II, после 1688.
  • Василије, око 1693.
  • Исаија Ђаковић, 1694–1708.
  • Константин, "Грк", 1704–1713.; поставио га српски патријарх Калиник.
  • Хаџи Јоаникије Владисављевић, 1713–1722-1727, 7. октобра, изабран на Синоду у Пећи
  • Никола Димитријевић, 1728–1744.; до тада епископ Карансебешки
  Георгије Поповић, 1745–1757.
  Вићентије Јовановић Видак, 1759–1774.
  Мојсеј Путник, 1774–1781.
  Софроније Кириловић, 1781–1786.
  Пантелејмон Живковић, 1839–1851.
  Самуил Маширевић, 1853–1864.
  Георгије Бранковић, 1882–1890.
  Никанор Поповић, 1891–1901.
  Др Георгије Летић, 1904–1931.

Администратори уреди

Осим тога у неком периоду епархијом су управљали администратори:

Архијерејски заменици уреди

Архијерејски заменици су били:

Храмови уреди

Епархија темишварска располаже са 55 храма, од којих се један број налази у данас упражњеним парохијама, где Срба има врло мало, или их више уопште нема.

Манастири уреди

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ Костић 1925.
  2. ^ Костић 1932.
  3. ^ Костић 1938.
  4. ^ Вуковић 1996.
  5. ^ "Гласник Историјског друштва у Новом Саду", Нови Сад 1937.

Литература уреди

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Епархија_темишварска&oldid=27556902”