Отворите главни мени

Теодор Адорно (нем. Theodor W. Adorno, у ствари нем. Theodor Ludwig Wiesengrund; Франкфурт, 11. септембар 1903Вјеж, 6. август 1969) је био њемачки филозоф, мислилац друштва, социолог, музиколог и композитор. Један од најважнијих њемачких интелектулаца у посљератном периоду, као и један од зачетника Критичке теорије и активни учесник Франкфуртске школе. Сарађивао је у значајном часопису Zeitschrift für Sozialforschung, који је издавао Институт за социјална истраживања.

Теодор Адорно
AdornoHorkheimerHabermasbyJeremyJShapiro2.png
Макс Хоркхајмер (лијево испред), Теодор Адорно (десно), и Јирген Хабермас десно иза, 1965. године у Хајделбергу.
Пуно имеТеодор Лудвиг Визенгрунд
Датум рођења(1903-09-11)11. септембар 1903.
Место рођењаФранкфурт
Немачко царство
Датум смрти6. август 1969.(1969-08-06) (65 год.)
Место смртиВјеж
Швајцарска
ШколаMerton College
Епоха20. вијек; Савремена филозофија
РегијаКонтинентална филозофија
Школа филозофијеФранкфуртска школа; Критичка теорија
Идеје

Године 1931. хабилитирао је радом: Кјеркегор. Конструкција естетичког. Године 1934. емигрирао је из нацистичке Немачке, прво у Енглеску и затим у САД. Године 1949. вратио се у Франкфурт где је обављао дужности професора филозофије и социологије на Франкфуртском универзитету и дужност директора Института за социјално истраживање.

Шездесетих година 20. вијека, Адорно жестоко критикује филозофију науке Карла Попера и филозофију егзистенције Мартина Хајдегера. Један од битних социјалних филозофа послије 1970, Јирген Хабермас, био је Адорнов студент и асистент. Широк обим Адорнових утицаја почива у интердисциплинарном карактеру његових истраживања, утицају Франкфуртске школе којој је припадао, као и у потпуној и детаљној анализи Западне филозофске традиције, почев од Канта па наовамо и на крају, његове радикалне критике савременог Западног друштва. Играо је одлучујућу улогу у социјалној теорији и био један од водећих лидера прве генерације теоретичара Критичке теорије.

Веома значајна су његова дјела из епистемологије, етике и социјалне филозофије, као и она из естетике, музикологије и теорије културе, која остављају снажан утицај на касније постмодернистичке филозофе и теоретичаре.

Кратка биографијаУреди

 
Споменик Адорну у Франкфурту (сто, столица, стона лампа и други предмети из његове радне собе).

Рођен 11. септембра, 1903. године, као Теодор Лудвиг Визенгрунд (Theodor Ludwig Wiesengrund), живио је у Франкфурту на Мајни прве три и посљедње двије деценије свог живота. Био је син јединац трговца вина јеврејског поријекла и музичарке италијанско-римокатоличког поријекла. Адорно је студирао филозофију као штићеник кантовца Ханса Корнелијуса и музику са Албаном Бергом. Завршава своје дјело из естетике, Habilitationsschrift on Kierkegaard, 1931. године, под туторством хришћанског социјалисте Паула Тилиха. Послије само двије године, као универзитетски инструктор (Privatdozent), бива избачен с посла од стране нацистичких власти, заједно са осталим професорима јеврејског поријекла и политичким љевичарима. Послије неколико година, узима мајчино презиме Адорно као главно, а очево јеврејско, користи само као средњи иницијал.

Напушта Њемачку у прољеће 1934. године. За вријеме епохе нацизма, борави у Оксфорду, Њујорку и јужној Калифорнији. У то вријеме је написао више књига по којима касније постаје познат: Дијалектика просвјетитељства (заједно са Макс Хоркхајмером) 1947., Филозофија нове музике 1949., Минима моралија 1951., Студије о Хусерлу и филозофијским антиномијама 1956., Увод у социологију музике 1962. Три студије о Хегелу 1963., Негативна дијалектика 1966., Жаргон аутентичности 1964., Естетичка теорија 1970.,и Ауторитативна личност (пројекат у сарадњи), . Из тог времена су и његове провокативне критике масовне културе и њене индустрије. Вративши се у Франкфурт 1949, да би преузео позицију на катедри филозофије, Адорно је убрзо постао водећи њемачки интелектуалац и централна фигура Института социјалних истраживања. У својству јавног интелектуалца, учествовао је у многобројним радио и телевизијским програмима на теме из филозофије, друштва, образовања и умјетности.

Критичка теоријаУреди

Адорно је дао значајан допринос развоју критичке теорије, дијалектичког, историјског приступа и размишљања и писања, који је безусловно имао за циљ да открије грешке (апорије) доминирајућих научно-филозофских, емпиричких и позитивистичких текућих метода. Године 1961. у Тибингену, ушао је у такозвани „позитивистички спор” са, између осталих, Карлом Попером и Јиргеном Хабермасом. Оно што је Адорно заступао био је тек наставак његове непрекидне двоструке критике, односно критике редукционистичког или елиминативистичког метода, с једне, и претјерано утемељене или исувише сигурно утемељене тотализирајуће метафизике, с друге стране. (Са потоњим, обично је повезивао рад Хајдегера и послијератних Хајдегеријанаца.) Његов рад у естетичкој теорији одражавао је истовјетан, двоструки критички циљ.

Пројекти у сарадњиУреди

По темпераменту више близак усамљеним мислиоцима и композиторима модерног доба, Адорнову мисао су обликовали појмови као што су изгнанство и отуђеност. Упркос томе, не може га се сматрати изолованим и езотеричним мислиоцем, пошто је већи дио његовог дјела настао у сарадњи са другим колегама, врло често као пројекат под покровитељстовм јавних истраживачких институција.

Као један од водећих чланова франкфуртског Института за социјална истраживања, сарађивао је са његовим оснивачем Максом Хоркхајмером, али и са другим члановима института као што су Валтер Бенјамин и Лео Ловентхал.

ФилозофијаУреди

Заједно са Хоркхајмером, Адорно дефинише филозофску оријентацију Франкфуртске школе, као и њених истраживачких пројеката у различитим областима друштвених наука. Пошто је био изузетан пијаниста и композитор, Адорно се на првом мјесту концентрисао на теорију умјетности и културе, радећи, кроз велики број есеја написаних 1930—их година, на развоју једне материјалистичке, (али у исто вријеме нередукционистичке), теорије музике и умјетности. Под утицајем Валтера Бенјамина, Адорно је усмјерио своју пажњу на развој једног микролошког третмана културних производа у којем су исти посматрани као констелације историјских и друштвених сила.

Писао је на теме метафизике, епистемологије, политичке филозофије, етике, историје филозофије и филозофије историје. Најпознатији је по томе што је покушао да открије замршени историјски и дијалектички однос између филозофије, друштва и умјетности, односно између филозофије, социологије и естетичке теорије.

Дијалектика просвјетитељстваУреди

Како се развијала његова сарадња са Хоркхајмером, Адорно се све више интересовао за проблем аутодеструктивне дијалектике модернистичког разума и слободе. Под утицајем што је тада изгледало као неодложива побједа нацизма у Европи, та анализа је усмјерена на „повезаност мита и разума”. У Дијалектици просвјетитељства (1941. године), Адорно тврди да је инструменталистички разум спреман да обећа аутономију субјекта наспрам сила природе, једино по цијену његовог поновног ропства кроз властиту репресију импулса и мотивације. Једини начин да се избјегне та врста аутоподређивања је преко „диференцијалне мисли”, која се налази у сједињујућим тенденцијама једног нерепрезентативног разума. Та аутодеструктивна дијалектика је представљена преко упечатљиве слике везаног Одисеја на свом броду, како би преживио сусрет са сиренама. У почетку, Адорно је вјеровао да једна позитивна анализа просвјетитељства може спасити ту врсту генеалогије модернистичког разума, али никад није стигао да развије идеју. Умјесто тога, све се више усмјеравао на једну песимистичку анализу растуће конкретизације модерног живота и могућности једног „у потпуности администрираног друштва”.

Теорија естетикеУреди

Адорно тврди да једна „аутономна умјетност” може сломити успостављену стварност и негирати искуство конкретизације која превладава савременим друштвом. У Теорији естетике (1970. године), развио је идеју једне аутономне умјетности у оквиру концепта естетичке форме или способности умјетности за унутрашњу организацију саме себе, како би се реструктурисали постојећи шаблони мисли. Аутентично умјетничко дјело стиче једну врсту „вриједносне истине”, кроз своју способност да предочи нашој свијести друштвене контрадикције и антиномије (противрјечности).

Негативна дијалектикаУреди

У Негативној дијалектици (1966. године), Адорно нуди један генерални третман социјалне критике под „фрагментаристичким” условима модернистичке рационализације и доминације. Овај и други слични есеји социјалне критике, имали су јак утицај на даљу критику културе, нарочито анализа популарне културе и индустрије културе коју Адорно овдје посматра.

Мјесто у историји филозофијеУреди

Адорно је смјештен у оквиру Континенталне филозофске традиције и сматран једним од великих интелектуалаца и мислиоца 20. вијека. Његова сабрана дјела се састоје из 23 књиге.

Адорнова филозофија се обично сматра непрекидним дијалогом са три претходна њемачка филозофа: Хегелом, Марксом и Ничеом. Такође, његово ангажовање у Институту за социјална истраживања има пресудан утицај у уобличавању његове филозофије.

Институт за социјална истраживања је успостављен 1923. године на Франкфуртском универзитету. Институт, или Франкфуртска школа како је касније постао познат, је био интердисциплинарна институција гдје су се окупљали стручњаци из економије, политичких наука, теорије права, психоанализе и студије културних феномена као што су музика, филм, и масовна култура.

РеференцеУреди

  1. ^ Christine Fillion, "Adorno's Marginalien zu Theorie und Praxis: In Praise of Discontinuity", Humanitas, Volume 2, Issue 1, Fall 2012.
  2. ^ Adorno/Horkheimer, The Culture Industry: Enlightenment as Mass Deception.
  3. ^ Theodor W. Adorno (trans. Francis McDonagh), "Commitment" [based on a March 1962 radio broadcast under the title "Engagement oder künstlerische Autonomie"] in Andrew Arato, Eike Gebhardt (eds.), The Essential Frankfurt School Reader, Continuum, 1978, pp. 300–318 (modernist art as an opposition to the conventional experience of the mass media).
  4. ^ Gary Day, Literary Criticism: A New History, Edinburgh University Press, 2008, p. 265.
  5. ^ Adorno defined maturity as the courage and the ability to use one's own understanding independently of dominant heteronomous patterns of thought; see Macdonald, Iain (2011), "Cold, cold, warm: Autonomy, intimacy and maturity in Adorno", Philosophy & Social Criticism, 37(6), 669–689.
  6. ^ "[Art's] paradoxical task is to attest to the lack of concord while at the same time working to abolish discordance" (Adorno quoted by James Martin Harding in Adorno and "a Writing of the Ruins", SUNY Press, 1997, p. 30); variant translation by Robert Hullot-Kentor in Adorno, Aesthetic Theory, 1997, University of Minnesota Press, p. 168: "Paradoxically, art must testify to the unreconciled and at the same time envision its reconciliation; this is a possibility only for its nondiscursive language."
    (Original German: "Paradox hat sie das Unversöhnte zu bezeugen und gleichwohl tendenziell zu versöhnen; möglich ist das nur ihrer nicht-diskursiven Sprache.").

ЛитератураУреди

  • Adorno, Theodor (1990). "On Popular Music", translated by George Simpson. In On Record: Rock, Pop, and the Written Word, edited by Simon Frith and Andrew Goodwin, 301–14. London: Routledge. ISBN 0-415-05306-4; ISBN 0-415-05305-6; ISBN 0-679-72288-2; New York: Pantheon. ISBN 0-415-05305-6; ISBN 978-0-394-56475-3; ISBN 0-415-05306-4; ISBN 0-679-72288-2.
  • Adorno, Theodor (1992). Notes to Literature: Volume two. New York: Columbia University Press. 
  • Adorno, Theodor (2000). Brian O'Connor, ур. The Adorno Reader. Malden, MA: Blackwell Publishing. 
  • Adorno, Theodor (2002). Essays on Music. Berkeley: University of California Press. 
  • Adorno, Theodor (2003). Negative Dialectics. New York: Continuum. 
  • Arato, Andrew; Gephart, Eike, ур. (1982). The Essential Frankfurt School Reader. New York: Continuum. 
  • Claussen, Detlev (2008). Theodor W. Adorno: One Last Genius. Cambridge, MA: Harvard University Press. 
  • Durão, Fabio Akcelrud (2008). „Robert Hullot-Kentor in Conversation with Fabio Akcelrud Durão”. The Brooklyn Rail: Critical Perspectives on Art, Politics and Culture. Приступљено 28. 11. 2011. 
  • Laughey, Dan (2007). Key Themes in Media Theory. England: Open University Press. 
  • Müller-Doohm, Stefan (2005). Adorno: A Biography. Malden, MA: Polity Press. 
  • Wiggershaus, Rolf (1995). The Frankfurt School, Its History, Theories and Political Significance. Cambridge, MA: MIT Press. 
  • Edwards, Peter. "Convergences and Discord in the Correspondence Between Ligeti and Adorno", Music & Letters, 96/2, 2015.
  • Gerhardt, Christina (ed.). "Adorno and Ethics". New German Critique 97 (2006): 1–3.
  • Brunger, Jeremy. 2015. "The Administered World of Theodor Adorno". Numero Cinq magazine (5 May).
  • Hogh, Philip. Communication and Expression: Adorno's Philosophy of Language. Translated by Antonia Hofstätter. London and New York: Rowman & Littlefield International, 2017.
  • Hohendahl, Peter Uwe. Prismatic Thought: Theodor W. Adorno. Lincoln, Nebr.: University of Nebraska Press, 1995.
  • Jarvis, Simon. Adorno: A Critical Introduction. Cambridge: Polity, 1998.
  • Jay, Martin. The Dialectical Imagination: A History of the Frankfurt School and the Institute for Social Research 1923–1950. Berkeley and Los Angeles: University of California Press, 1996.
  • Jay, Martin. Adorno. Cambridge, Mass: Harvard University Press, 1984.
  • Jeffries, Stuart. Grand Hotel Abyss: The Lives of the Frankfurt School. New York: Verso, 2016.
  • Paddison, Max. Adorno, Modernism and Mass Culture: Essays on Critical Theory. London: Kahn & Averill, 2004. ISBN 1-871-08281-1.
  • Morgan, Ben. The project of the Frankfurt School, Telos, Nr. 119 (2001), 75–98
  • Scruton, Roger. Fools, Frauds and Firebrands: Thinkers of the New Left. New York: Bloomsbury USA, 2015.
  • Delanty, Gerard, ed. Theodor W. Adorno. London: SAGE, 2004.

Спољашње везеУреди

Онлине радови