Отворите главни мени

Теофил Панчић (Скопље, 6. јул 1965) је српски новинар, колумниста и критичар који своје текстове објављује у београдском недељнику Време. Критичке и аналитичке текстове објављивао је и у бројним листовима и часописима из Србије и других бивших југословенских република, као и у публикацијама из Сједињених Америчких Држава, Русије и више европских земаља. Био је уредник недељника Време и радио као политички коментатор радија Слободна Европа. Добитник је новинске награде Југ Гризељ, 1999. године. Живи и ради у Земуну и Новом Саду.

Теофил Панчић
Teofil Pancic-mc.rs.jpg
Датум рођења(1965-07-06)6. јул 1965.(54 год.)
Место рођењаСкопље
СФРЈ

Члан је Независног друштва новинара Војводине.

Садржај

БиографијаУреди

Теофил Панчић је рођен 6. јула 1965. године у Скопљу. Од треће до седме године живео је у Пироту, да би се касније преселио у Загреб. Од 1999. године радио је као политички коментатор радија Слободна Европа.

Објављивао је текстове и колумне у низу часописа међу којима су: Наша Борба, Република, Глобус, Дани, Сарајевске свеске, Дневник, Независни, Војводина, Побједа, Монитор итд.

У библиотеци XX век, објављена је његова прва књига Урбани Бушмани — Живот и смрт у српском посткомунизму. Ова књига је збирка новинских есеја и колумни, чија је заједничка тема распад старог система вредности у српском друштву деведесетих година и рађање новог политичког, културног и економског поретка вредности у сенци ратова, репресије и закаснеле транзиције.

Аутор у овим текстовима настоји да покаже како се архаичне идеје и концепти лажне интелектуалне елите погубно одражавају на стварност српског друштва, које Панчић означава као дезоријентисано.

Иста издавачка кућа, 2004. године објављује другу Панчићеву збирку есеја и колумни, под насловом Чувари бенгалске ватре. Ова књига је својеврстан наставак Урбаних Бушмана, на шта указује и њен поднаслов- Живот и смрт у српском посткомунизму II. Овде се Панчић бави периодом који почиње падом Слободана Милошевића, а завршава се убиством Зорана Ђинђића, првог демократског премијера Србије. Врло духовито, аутор овај период назива „временом постдемократске какофоније“[1].

Издавачка кућа Беополис, 2006. године објављује дело Особени знаци, које представља збирку текстова објављених у забаченим рубрикама. Заправо, ово је Панчићева збирка есеја и приповедака, које је писао дозвољавајући да његово приповедачко ЈА узме учешћа у причи.

Исте године излазе још две Панчићеве књиге, збирка књижевних критика На хартијском задатку и збирка колумни Фамозних 400 километара. Његова последња књига објављена је 2006. године, под насловом Карма Кома, која садржи текстове објављене током 2006. године у истоименој ауторовој колумни у новосадском листу Дневник.

Дана 24. јула 2010. године око 23 часа на станици на Тргу Бранка Радичевића у Земуну, у аутобусу број 83 градског саобраћајног предузећа, Панчића су напала два мушкарца. По извештајима, нападачи су металним шипкама ударали Панчића по глави и телу, што је изазвало контузију лобање и повреде десне руке. Овај напад су осудиле многобројне јавне личности и организације међу којима су и председник Србије Борис Тадић, Председник владе Војводине, Министарство културе, Министар унутрашњих послова Ивица Дачић и удружења новинара.[2]

БиблиографијаУреди

  • Урбани Бушмани, XX век, Београд 2001. година
  • Чувари бенгалске ватре, XX век, Београд 2004. година
  • Особени знаци, Беополис, Београд 2006. година
  • На хартијском задатку, Дневник, Нови Сад 2006. година
  • Фамозних 400 километара, В. Б. З., Загреб 2006. година
  • Карма Кома, XX век, Београд 2007. година
  • Кроз клисурине, XX век, Београд 2007. година
  • Пешчани спруд, Пешчаник, Београд 2008. година
  • Пепео без баште, Дневник, Нови Сад 2008. година
  • Камен тражи прозор, Ренде, Београд 2009. година
  • Блесава певачица, Дневник, Нови Сад 2010. година
  • Времеплов на ремонту, XX век, Београд 2010. година
  • Страница фантомских возова, КЦНС, Нови Сад 2011. година
  • Плавушина дилема, Цензура, Нови Сад 2011. година
  • Критика ватрене моћи, XX век, Београд 2013. година
  • Привођење Бубе Ердељан, Чаробна књига, Нови Сад 2013. година
  • Носорози са шеширима, Карпос, Београд 2013. година
  • Алеја Виктора Бубња, Наклада Љевак & СНВ, Загреб 2013. година
  • Алеја Виктора Бубња, Чаробна књига, Нови Сад 2014. година
  • Гост из галаксије, Хена цом, Загреб 2014. година
  • 39 дана јуна, Геопоетика, Београд 2014. година

РеференцеУреди

  1. ^ KSŽ ImPRESSum. Teofil Pančić Архивирано на сајту Wayback Machine (август 2, 2010) (на језику: енглески), Приступљено 25. 4. 2013.
  2. ^ [1] Вест о нападу на Теофила Панчића објављена у блицу 25. јула 2010. године

Спољашње везеУреди