Терористички напад на Сомбор и Апатин
Терористички напад на Сомбор и Апатин представља оружану акцију хрватских терориста, припадника диверзантске групе под називом "Сомборска скупина" који су непримећено ушли на територију Србије са циљем да минирају Батински мост и почине злочине над цивилним становништвом.[1] Aкција је започела 26. јануара 1992. а завршена је 7. фебруара 1992. неуспехом терориста будући да су припадници ЈНА успели да неутралишу терористичку групу.[1] Нападачи су пре хапшења ипак успели да убију троје, а ране једанаесторо грађана СРЈ – цивила, припадника МУП-а и припадника ЈНА.[1]
Претходница акције уреди
За време рата од 1991. до 1995. године Мост 51. дивизије (Батински мост) био је једина веза Барање, која је тада била у саставу Републике Српске Крајине (РСК), са остатком света јер је на Драви био непролазни фронт између РСК и Републике Хрватске, а Мађарска је од краја 1991. године па све до времена тзв. мирне реинтеграције своју границу према Барањи држала затвореном.[1] Зато је тај мост био од животног значаја за снабдевање становништва, привреде и војске храном, лековима и другим неопходним намирницама.[1] Хрватска страна, свесна значаја који Батински мост има за становништво овог краја, 26. јануара 1992. године убацила је из рејона Копачког рита у рејон Апатина диверзантску групу од 20 наоружаних војника преобучену у униформе ЈНА са циљем да минирају тај мост.[1] Намера нападача је била и да се почине злочини над српским цивилним становништвом у циљу застрашивања и изазивања опште панике.[1] Према речима самих учесника ове акције, план је био да се прво минира мост али и да се експлозив постави пред куће и зграде обичних грађана са циљем дестабилизације цивилног и војног руководства.[1] За овај терористички чин припремљено је скоро 3750 кг експлозива.[1]
Терористички напад уреди
Ивица Крњак, заповедник Самосталне те "ускочке сатније" која ће касније постати позната као "сомборска скупина".[1] Крњак је осмислио акцију у којој би се он, са одабраним припадницима своје јединице, преобукао у униформе официра и војника ЈНА те би амфибијом пуном експлозива прешли Дунав и са српске стране пришли строго чуваном Батинском мосту, који је спајао места Батину и Бездан, односно Барању и Војводину.[1] Диверзанти су преко Копачког рита ушли дубоко на територију Србије, али су због техничког квара на возилу (амфибији) откривени и распршени на мање скупине. Након борби од 2. до 7. фебруара – 7 диверзаната је заробљено, још 1 накнадно, 3 су погинула, а 9 се успело спасити и препливати Дунав.[1] У том свирепом акту агресије, свирепо је убијено троје грађана СРЈ (два цивила и један припадник МУП-а), док је једанаесторо грађана (шест припадника ЈНА, три припадника МУП-а, два цивила) задобило теже и средње тешке повреде.[1]
У нападу хрватских диверзаната на подручју Апатина су убијени цивили – пензионер Дане Вукобратовић /62/ и девојка католичке вероисповести Марица Воња /28/ а припадник МУП-а Дамир Кокотовић /22/ убијен је у месту Колут.[1] Осим ратног злочина над цивилима, злочинци су прекршили још нека од правила Женевске конвенције тиме што су пуцали по већ рањеним војницима, те злостављали и мучили обичне грађане, локалне рибаре и чланове особља.[1]
Суђење и пресуда уреди
Осморица оптужених диверзаната били су Бранко Мацан, Радомир Метић, Мартин Хорват, Адонис Хоџић, Никица Ћурић, Јосип Брандт, Саша Малчић те Адам Кушенић.[1] На оптуженичкој клупи због "извршеног кривичног дела пружања помоћи учиниоцу после извршеног кривичног дела тероризма" налазила су се и три брата Бранка Мацана – Јерко, Винко и Анте те сестра Здравка Башић, док је Бранков нећак Владимир оптужен за "непријављивање кривичног дела".[1] Пресудом 03.07.1992. оптужени су проглашени кривима.[1] Изузев Бранковог братанца Владимира Мацана, који је ослобођен, сви су осуђени на дугогодишње казне затвора у распону од 5 до 20 година – укупно њих 12 на 159 година.[1] У априлу 1993. осуђени диверзанти су пребачени из Сомбора у Сремску Митровицу, а у јуну исте године казна им је смањена на 85 година и шест месеци.[1]
Међудржавним договором, хрватски диверзанти (припадници тзв. "сомборске скупине") су након две године затвора 12.01.1994. размењени на контролној тачки УНПРОФОР-а код Липовца.[1]
Према писању хрватског листа Национал, "Крњакова скупина" је била одговорна за тешке масакре над српским цивилима у Осијеку.[2] Национал пише да су Крњака и преостале припаднике Ускочке сатније по повратку у Осијек, мучили неуспех диверзантске акције, а са друге су жудели за осветом због својих заточених сабораца.[2] Тако су кренули у обрачун са српским цивилима у Осијеку и тада започињу "нова селотејп убиства" која су била мотивисана великом мржњом према свим грађанима Осијека српске националности.[2] У Осијеку је током 1991-1995. хрватска војска убила 180 цивила српске и мађарске националности.[2]