Тирено—Адријатико

Тирено—Адријатико (итал. Tirreno–Adriatico), чији је надимак "La corsa dei due mari" (досл. "Трка два мора"), етапна је друмска бициклистичка трка у Италији, која се вози између обала два мора, Тиренског и Јадранског. Традиционално се одржава на прољеће, у марту и сматра се важном припремом за први монументални класик у сезони, Милано—Санремо. Дио је UCI ворлд тура, највећег нивоа професионалних бициклистичких трка за мушкарце.

Тирено—Адријатико
Logo Tireno Adrijatiko.png
Званични лого Тирено—Адријатика
Детаљи о трци
Датум одржавањамарт
Регион одржавањаИталија
Назив тркеТирено—Адријатико
Локални назив(и)
  • Tirreno–Adriatico (језик: италијански)
  • Tyrrhenian–Adriatic (језик: енглески)
Други назив(и)
  • La corsa dei due mari (језик: италијански)
  • Трка два мора (језик: српски)
Дисциплинадрумски
ТакмичењеUCI ворлд тур
Типетапна трка
ОрганизаторRCS SportГазета дело Спорт
Историја
Прво одржавање11. март 1966. год.; прије 54 године (1966-03-11)
Број одржавања56 (до 2021)
Први побједникИталија Дино Цандегу
Највише побједа
  •  Рогер де Фламинк (Белгија)

    6 пута

Тренутни побједникУједињено Краљевство Сајмон Јејтс (2020)

Први пут је одржана 1966 и имала је три етапе. Од 2002, вози се седам етапа. Са изузетком прве трке, последња етапа се стално одржава у Сан Бенедето дел Тронту, са стране Јадранског мора.[1] Белгијанац Рогер де Фламинк, рекордер је са шест узастопних титула током 1970-их.[1][2][3] Италијан Франческо Мозер, освојио је трку двапут, а шест пута је завршио на подијуму.[4]

ИсторијаУреди

Трку Тирено—Адријатико, покренуо је бициклистички тим базиран у ЛацијуФорце спортиве романе (итал. Forze Sportive Romane).[5] Пошто је једна славна трка већ одржавана на сјеверу Италије, нова трка названа је „Tre Giorni del Sud“ (досл. „Три дана на југу“). На првом издању трке вожене су три етапе. Трка је стартовала 11. марта 1966. у Риму, а завршена је два дана касније у Пескари.[4] Прво издање трке освојио је Дино Цандегу.[6] Следеће године, трка је проширена на пет етапа и освојио је Франко Битоси.[7]

Током 1970-их, тада млада трка постала је идеална припрема за прво монументални класик у сезони — Милано—Санремо, који је одржаван недељу дана касније. класик специјалиста, Рогер де Фламинк, освојио је трку шест пута заредом.[8] Након тога, велику борбу су водили Франческо Мозер и Ђузепе Сарони; обојица су освојила трку по два пута.[4]

 
Рогер де Фламинк (1972), освојио је трку рекордних шест пута.

У периоду од 1984. до 2001, трка је проширена и вожено је између шест и осам етапа, док је локација мијењана и ишло се више кроз сјеверни дио централне Италије.[8] Швајцарац Тони Ромингер (1989[9] и 1990[10]) и Данац Ролф Серенсен (1987[11] и 1992[12]) освојили су трку по двапут током 1990-их.

Од 2002. године, на трци се вози седам етапа, старт је на западној обали Тиренског мора, а последња етапа се вози у Сан Бенедето дел Тронту, у Јадранском мору.[4] Године 2005, сврстана је у календар првог издања UCI про тура, али је 2008, премјештена у нижи ранг — UCI Европа тур, када је организатор трке — RCS Sport, повукао све своје трке из календара UCI-ја. Од 2011, дио је новог, реорганизованог UCI ворлд тура.

Од укључења у UCI ворлд тур, на трци се налазе и брдске етапе у Апенинима и многи гранд тур специјалисти користе трку као битан тест форме у првом дијелу и припрему за Ђиро д’Италију. Од 2010, побједници Тур де Франса, као што су Алберто Контадор, Кадел Еванс и Винченцо Нибали, освојили су Тирено.[13][14] Вишеструки гранд тур побједник — Колумбијац Наиро Кинтана, освојио је трку 2015. и 2017. године.[15][16] Године 2019, Примож Роглич је освојио Тирено секунду испред Адама Јејтса.[17]

Трка 2020, одложена је због пандемије вируса корона.[18]

РутаУреди

 
Рута трке 2012.

Првих година, Тирено је обично стартовао близу Рима или Напуља. Од 1990, старт је обично на тосканској обали Тиренског мора, након чега трка прелази преко планинских гребена Апенинског полуострва и иде до источних обала Јадранског мора. Са укупно седам етапа, на трци се налазе етапе и за спринтере и за брдаше, уз један или два хронометра и најмањем једном лакшом брдском етапом, чији је циљ на благом брду, за универзалније возаче.[19]

Трка обично стартује у сриједу, кратким хронометром или прологом и наставља са спринтерским етапама, а завршава се са кратким брдским етапама. Етапе које се возе током викенда, су обично најтеже брдске етапе.[20] Године 2015, циљ етапе вожене у суботу био је на успону дугом 14 km, на Селва Ротонду, док је циљ етапе вожене у недељу био на успону чије су поједине дионице биле са преко 25 % нагиба.[19] Завршава се у уторак, у Сан Бенедето дел Тронту, у провинцији Асколи Пичено, у региону Марке.

Трофеј и лидерска мајицаУреди

Од 2010, побједнику Тирено—Адријатика додјељује се велики позлаћени трозубац, оружје које се повезује са римским богом мора — Нептуном.[21] Због тога што се трка одржава од обале до обале, трофеј се назива Трофеј господара мора. У данима пред трку, трофеј церемонијално представљају возачи обалске страже. Мајица за лидера у генералном пласману је плава.

Списак побједникаУреди

Побједници Тирено—Адријатика:[8]
Година Побједник Етапе Дистанца (km)
1966.   Дино Цандегу (ITA) 3 604
1967.   Франко Битоси (ITA) 5 1,068
1968.   Клаудио Микелото (ITA) 5 1,037
1969.   Карло Кјапано (ITA) 5 946
1970.   Антон Хаубрехт (BEL) 5 913
1971.   Итало Циоли (ITA) 5 985
1972.   Рогер де Фламинк (BEL) 5 884
1973.   Рогер де Фламинк (BEL) 5 582
1974.   Рогер де Фламинк (BEL) 5 781
1975.   Рогер де Фламинк (BEL) 5 816
1976.   Рогер де Фламинк (BEL) 5 882
1977.   Рогер де Фламинк (BEL) 5 809
1978.   Ђузепе Сарони (ITA) 5 864
1979.   Кнут Кнудсен (NOR) 5 916
1980.   Франческо Мозер (ITA) 5 814
1980.   Франческо Мозер (ITA) 5 835
1982.   Ђузепе Сарони (ITA) 5 820
1983.   Роберто Визентини (ITA) 5 857
1984.   Томи Прим (SWE) 6 1,043
1985.   Јоп Зутемелк (NED) 6 1,011
1986.   Лучано Работини (ITA) 6 981
1987.   Ролф Серенсен (DEN) 6 936
1988.   Ерих Мехлер (SUI) 6 930
1989.   Тони Ромингер (SUI) 7 1,071
1990.   Тони Ромингер (SUI) 8 1,041
1991.   Ерминио Диаз Забала (ESP) 8 1,317
1992.   Ролф Серенсен (DEN) 8 1,166
1993.   Маурисио Фондријест (ITA) 8 1,431
1994.   Ђорђо Фурлан (ITA) 8 1,316
1995.   Стефано Колаж (ITA) 8 1,422
1996.   Франческо Касагранде (ITA) 8 1,370
1997.   Роберто Петито (ITA) 8 1,162
1998.   Ролф Јерман (SUI) 8 1,437
1999.   Микеле Бартоли (ITA) 8 1,412
2000.   Абрахам Олано (ESP) 8 1,249
2001.   Давиде Ребелин (ITA) 8 1,155
2002.   Ерик Декер (NED) 7 1,049
2003.   Филипо Поцато (ITA) 7 1,235
2004.   Паоло Бетини (ITA) 7 1,228
2005.   Оскар Фреире (ESP) 7 1,214
2006.   Томас Декер (NED) 7 1,108
2007.   Андреас Кледен (GER) 7 1,097
2008.   Фабијан Канчелара (SUI) 7 1,122
2009.   Микеле Скарпони (ITA) 7 1,095
2010.   Стефано Гарцели (ITA) 7 1,229
2011.   Кадел Еванс (AUS) 7 1,075
2012.   Винченцо Нибали (ITA) 7 1,063
2013.   Винченцо Нибали (ITA) 7 1,060
2014.   Алберто Контадор (ESP) 7 1,034
2015.   Наиро Кинтана (COL) 7 1,006
2016.   Грег ван Авермат (BEL) 6 851
2017.   Наиро Кинтана (COL) 7 1,030.7
2018.   Михал Квјатковски (POL) 7 992.5
2019.   Примож Роглич (SLO) 7 1,048.5
2020.   Сајмон Јејтс (GBR) 8 1,138.1

Вишеструки побједнициУреди

Позиција Возач Број побједа Године
1   Рогер де Фламинк (BEL) 6 1972, 1973, 1974, 1975, 1976, 1977
2   Ђузепе Сарони (ITA) 2 1978, 1982
  Франческо Мозер (ITA) 1980, 1981
  Ролф Серенсен (DEN) 1987, 1992
  Тони Ромингер (SUI) 1989, 1990
  Винченцо Нибали (ITA) 2012, 2013
  Наиро Кинтана (COL) 2015, 2017

Побједе по државамаУреди

Позиција Држава Број побједа
1.   Италија 24
2.   Белгија 8
3.    Швајцарска 5
4.   Шпанија 4
5.   Холандија 3
6.   Колумбија 2
  Данска
8.   Аустралија 1
  Њемачка
  Норвешка
  Пољска
  Словенија
  Шведска
  УК

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 Baroni, Francesco (2008). La Bicicletta. Mito, tecnica e passione. Edizioni White Star. p.238-239. ISBN 978-88-540-0635-5
  2. ^ "Tirreno–Adriatico Official Website – Palmares" Архивирано 2013-03-10 на сајту Wayback Machine. Retrieved on 12 February 2013
  3. ^ (Italian) "Il Palmares di Eddy Merckx", MuseoCiclismo.it. Retrieved 12 February 2013
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 „L’albo d’oro: breve storia della Tirreno-Adriatico riassunta in sei campioni”. maredelpiceno.it (на језику: италијански). Приступљено 9. 12. 2015. 
  5. ^ Franco Recanatesi. Nasce la Tirreno-Adriatico trampolino per la Sanremo. стр. 10. 
  6. ^ „Tirreno - Adriatico 1966”. cyclingarchives.com. Приступљено 29. 6. 2020. 
  7. ^ „Tirreno - Adriatico 1967”. cyclingarchives.com. Приступљено 29. 6. 2020. 
  8. 8,0 8,1 8,2 McGann, Bill; McGann, Carol. „Tirreno–Adriatico (Historic), Italy”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 29. 6. 2020. 
  9. ^ „Tirreno - Adriatico 1989”. cyclingarchives.com. Приступљено 29. 6. 2020. 
  10. ^ „Tirreno - Adriatico 1990”. cyclingarchives.com. Приступљено 29. 6. 2020. 
  11. ^ „Tirreno - Adriatico 1987”. cyclingarchives.com. Приступљено 29. 6. 2020. 
  12. ^ „Tirreno - Adriatico 1992”. cyclingarchives.com. Приступљено 29. 6. 2020. 
  13. ^ „Tirreno-Adriatico 2011: Cadel Evans wins 'race of the two seas' following Fabian Cancellara's time trial victory”. The Telegraph. Приступљено 9. 12. 2015. 
  14. ^ Brown, Gregor. „Nibali wins Tirreno-Adriatico overall”. Cycling Weekly. IPC Media Company. Приступљено 9. 12. 2015. 
  15. ^ Wynn, Nigel. „Nairo Quintana wins 2015 Tirreno Adriatico”. Cycling Weekly. Приступљено 9. 12. 2015. 
  16. ^ „Quintana seals Tirreno-Adriatico victory”. Cycling News. Приступљено 15. 6. 2017. 
  17. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2019 Tirreno - Adriatico”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 29. 6. 2020. 
  18. ^ „Milan - San Remo and Tirreno-Adriatico have been postponed - Cycling Weekly”. Cycling Weekly. Приступљено 6. 3. 2020. 
  19. 19,0 19,1 Condé, Mikkel. „Tirreno-Adriatico Preview”. cyclingtips.com. Приступљено 9. 12. 2015. 
  20. ^ Hartigan, Susie. „Five ways to awesome: A Tirreno-Adriatico preview”. podiumcafe.com. Приступљено 9. 12. 2015. 
  21. ^ Lindsey, Joe; Yost, Whit. „Cycling’s Best (and Weirdest) Prizes and Trophies”. bicycling.com. Приступљено 9. 12. 2015. 

Спољашње везеУреди