Тирено—Адријатико

Тирено—Адријатико (итал. Tirreno–Adriatico), чији је надимак "La corsa dei due mari" (досл. "Трка два мора"), етапна је друмска бициклистичка трка у Италији, која се вози између обала два мора, Тиренског и Јадранског. Традиционално се одржава на прољеће, у марту и сматра се важном припремом за први монументални класик у сезони, Милано—Санремо. Дио је UCI ворлд тура, највећег нивоа професионалних бициклистичких трка за мушкарце.

Тирено—Адријатико
Logo Tireno Adrijatiko.png
Званични лого Тирено—Адријатика
Детаљи о трци
Датум одржавањамарт
Регион одржавањаИталија
Назив тркеТирено—Адријатико
Локални назив(и)
  • Tirreno–Adriatico (језик: италијански)
  • Tyrrhenian–Adriatic (језик: енглески)
Други назив(и)
  • La corsa dei due mari (језик: италијански)
  • Трка два мора (језик: српски)
Дисциплинадрумски
ТакмичењеUCI ворлд тур
Типетапна трка
ОрганизаторRCS SportГазета дело Спорт
Историја
Прво одржавање11. март 1966. год.; прије 55 година (1966-03-11)
Број одржавања56 (до 2021)
Први побједникИталија Дино Цандегу
Највише побједа
  •  Рогер де Фламинк (Белгија)

    6 пута

Тренутни побједникСловенија Тадеј Погачар (2021)

Први пут је одржана 1966 и имала је три етапе. Од 2002, вози се седам етапа. Са изузетком прве трке, последња етапа се стално одржава у Сан Бенедето дел Тронту, са стране Јадранског мора.[1] Белгијанац Рогер де Фламинк, рекордер је са шест узастопних побједа током 1970-их.[1][2][3] Италијан Франческо Мозер, освојио је трку двапут, а шест пута је завршио на подијуму.[4]

ИсторијаУреди

Трку Тирено—Адријатико, покренуо је бициклистички тим базиран у ЛацијуФорце спортиве романе (итал. Forze Sportive Romane).[5] Пошто је једна славна трка већ одржавана на сјеверу Италије, нова трка названа је „Tre Giorni del Sud“ (досл. „Три дана на југу“). На првом издању трке вожене су три етапе. Трка је стартовала 11. марта 1966. у Риму, а завршена је два дана касније у Пескари.[4] Прво издање трке освојио је Дино Цандегу.[6] Следеће године, трка је проширена на пет етапа и освојио је Франко Битоси.[7]

Током 1970-их, тада млада трка постала је идеална припрема за прво монументални класик у сезони — Милано—Санремо, који је одржаван недељу дана касније. класик специјалиста, Рогер де Фламинк, освојио је трку шест пута заредом.[8] Након тога, велику борбу су водили Франческо Мозер и Ђузепе Сарони; обојица су освојила трку по два пута.[4]

 
Рогер де Фламинк (1972), освојио је трку рекордних шест пута.

У периоду од 1984. до 2001, трка је проширена и вожено је између шест и осам етапа, док је локација мијењана и ишло се више кроз сјеверни дио централне Италије.[8] Швајцарац Тони Ромингер (1989[9] и 1990[10]) и Данац Ролф Серенсен (1987[11] и 1992[12]) освојили су трку по двапут током 1990-их.

Од 2002. године, на трци се вози седам етапа, старт је на западној обали Тиренског мора, а последња етапа се вози у Сан Бенедето дел Тронту, у Јадранском мору.[4] Године 2005, сврстана је у календар првог издања UCI про тура, али је 2008, премјештена у нижи ранг — UCI Европа тур, када је организатор трке — RCS Sport, повукао све своје трке из календара UCI-ја. Од 2011, дио је новог, реорганизованог UCI ворлд тура.

Од укључења у UCI ворлд тур, на трци се налазе и брдске етапе у Апенинима и многи гранд тур специјалисти користе трку као битан тест форме у првом дијелу и припрему за Ђиро д’Италију. Од 2010, побједници Тур де Франса, као што су Алберто Контадор, Кадел Еванс и Винченцо Нибали, освојили су Тирено.[13][14] Вишеструки гранд тур побједник — Колумбијац Наиро Кинтана, освојио је трку 2015. и 2017. године.[15][16] Године 2019, Примож Роглич је освојио трку секунду испред Адама Јејтса.[17]

Трка 2020, била је одложена због пандемије вируса корона до септембра,[18] када се преклапала са Тур де Франсом 2020; трку је освојио Сајмон Јејтс, 17 секунди испред Герента Томаса,[19] који је претходно испао из тима за Тур због лоше форме.[20] Године 2021. трку је освојио Тадеј Погачар, побједник Тур де Франса 2020, минут испред Арт Ваута ван Арта.[21]

РутаУреди

 
Рута трке 2012.

Првих година, Тирено је обично стартовао близу Рима или Напуља. Од 1990, старт је обично на тосканској обали Тиренског мора, након чега трка прелази преко планинских гребена Апенинског полуострва и иде до источних обала Јадранског мора. Са укупно седам етапа, на трци се налазе етапе и за спринтере и за брдаше, уз један или два хронометра и најмањем једном лакшом брдском етапом, чији је циљ на благом брду, за универзалније возаче.[22]

Трка обично стартује у сриједу, кратким хронометром или прологом и наставља са спринтерским етапама, а завршава се са кратким брдским етапама. Етапе које се возе током викенда, су обично најтеже брдске етапе.[23] Године 2015, циљ етапе вожене у суботу био је на успону дугом 14 km, на Селва Ротонду, док је циљ етапе вожене у недељу био на успону чије су поједине дионице биле са преко 25% нагиба.[22] Завршава се у уторак, у Сан Бенедето дел Тронту, у провинцији Асколи Пичено, у региону Марке.

Трофеј и лидерска мајицаУреди

Од 2010, побједнику Тирено—Адријатика додјељује се велики позлаћени трозубац, оружје које се повезује са римским богом мора — Нептуном.[24] Због тога што се трка одржава од обале до обале, трофеј се назива Трофеј господара мора. У данима пред трку, трофеј церемонијално представљају возачи обалске страже. Мајица за лидера у генералном пласману је плава.

Списак побједникаУреди

'Побједници Тирено—Адријатика:[8]

СтатистикаУреди

Статистика по земљама[25]
Позиција Држава Број побједа
1.   Италија 24
2.   Белгија 8
3.    Швајцарска 5
4.   Шпанија 4
5.   Холандија 3
6.   Колумбија 2
  Данска
  Словенија
8.   Аустралија 1
  Њемачка
  Норвешка
  Пољска
  Шведска
  УК
Статистика по броју освојених етапа[25]
Позиција Возач Број побједа
1.   Рогер де Фламинк 15
2.   Оскар Фреире 11
3.   Алесандро Петаки 10
4.   Ђузепе Сарони 8
  Морено Арђентин
6.   Петер Саган 7
7.   Франко Битоси 6
  Јан Сворада
  Ролф Серенсен
  Паоло Бетини
  Фабијан Канчелара
Укупан број побједа[26]
Позиција Возач Број побједа
1.   Рогер де Фламинк 6
2.   Ђузепе Сарони 2
  Франческо Мозер
  Ролф Серенсен
  Тони Ромингер
  Винченцо Нибали
  Наиро Кинтана
Побједе у
класификацији по поенима[27]
Позиција Возач Број побједа
1.   Петер Саган 4
Побједе у
брдској класификацији[28]
Позиција Возач Број побједа
1.   Елио Ађијано 1
  Ролф Алдаг
  Салваторе Комесо
  Стефано Пираци
  Дамијано Кунего
  Марко Канола
  Карлос Квинтеро
  Чезаре Бенедети
  Давиде Балерини
  Никола Бађиоли
  Алексеј Луценко
  Ектор Каретеро
  Тадеј Погачар
Побједе у
класификацији за најбољег младог возача[29]
Позиција Возач Број побједа
1.   Наиро Кинтана 2
  Боб Јунгелс

РеференцеУреди

  1. ^ а б Baroni, Francesco (2008). La Bicicletta. Mito, tecnica e passione. Edizioni White Star. p.238-239. ISBN 978-88-540-0635-5
  2. ^ „Tirreno–Adriatico Official Website – Palmares”. Архивирано из оригинала на датум 10. 3. 2013. Приступљено 29. 6. 2020. 
  3. ^ {{cite web|url=http://www.museociclismo.it/content/ciclisti/palmares.php?cod=9537%7Ctitle=Il Palmares di Eddy Merckx"|Архивирано на сајту Wayback Machine (12. март 2014)
  4. ^ а б в г „L’albo d’oro: breve storia della Tirreno-Adriatico riassunta in sei campioni”. maredelpiceno.it (на језику: италијански). Приступљено 9. 12. 2015. 
  5. ^ Franco Recanatesi. Nasce la Tirreno-Adriatico trampolino per la Sanremo. стр. 10. 
  6. ^ „Tirreno - Adriatico 1966”. cyclingarchives.com. Приступљено 29. 6. 2020. 
  7. ^ „Tirreno - Adriatico 1967”. cyclingarchives.com. Приступљено 29. 6. 2020. 
  8. ^ а б в McGann, Bill; McGann, Carol. „Tirreno–Adriatico (Historic), Italy”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 29. 6. 2020. 
  9. ^ „Tirreno - Adriatico 1989”. cyclingarchives.com. Приступљено 29. 6. 2020. 
  10. ^ „Tirreno - Adriatico 1990”. cyclingarchives.com. Приступљено 29. 6. 2020. 
  11. ^ „Tirreno - Adriatico 1987”. cyclingarchives.com. Приступљено 29. 6. 2020. 
  12. ^ „Tirreno - Adriatico 1992”. cyclingarchives.com. Приступљено 29. 6. 2020. 
  13. ^ „Tirreno-Adriatico 2011: Cadel Evans wins 'race of the two seas' following Fabian Cancellara's time trial victory”. The Telegraph. Приступљено 9. 12. 2015. 
  14. ^ Brown, Gregor. „Nibali wins Tirreno-Adriatico overall”. Cycling Weekly. IPC Media Company. Приступљено 9. 12. 2015. 
  15. ^ Wynn, Nigel. „Nairo Quintana wins 2015 Tirreno Adriatico”. Cycling Weekly. Приступљено 9. 12. 2015. 
  16. ^ „Quintana seals Tirreno-Adriatico victory”. Cycling News. Приступљено 15. 6. 2017. 
  17. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2019 Tirreno - Adriatico”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 29. 6. 2020. 
  18. ^ „Milan - San Remo and Tirreno-Adriatico have been postponed - Cycling Weekly”. Cycling Weekly. Приступљено 6. 3. 2020. 
  19. ^ Puddicombe, Stephen (14. 9. 2020). „Simon Yates wins Tirreno-Adriatico”. cyclingnews.com. Приступљено 18. 3. 2021. 
  20. ^ „Chris Froome and Geraint Thomas dropped from Ineos Tour de France team”. Cyclingnews.com. Immediate Media Company. 19. 8. 2020. Приступљено 18. 3. 2021. 
  21. ^ Ostanek, Daniel (16. 3. 2021). „Tirreno-Adriatico: Wout van Aert beats Filippo Ganna in closing time trial”. cyclingnews.com. Приступљено 18. 3. 2021. 
  22. ^ а б Condé, Mikkel. „Tirreno-Adriatico Preview”. cyclingtips.com. Приступљено 9. 12. 2015. 
  23. ^ Hartigan, Susie. „Five ways to awesome: A Tirreno-Adriatico preview”. podiumcafe.com. Приступљено 9. 12. 2015. 
  24. ^ Lindsey, Joe; Yost, Whit. „Cycling’s Best (and Weirdest) Prizes and Trophies”. bicycling.com. Приступљено 9. 12. 2015. 
  25. ^ а б „Tirreno - Adriatico”. cyclingarchives.com. Приступљено 18. 3. 2021. 
  26. ^ „Tirreno - Adriatico: Top-3 per edition”. procyclingstats.com. Приступљено 18. 3. 2021. 
  27. ^ „Tirreno - Adriatico: points GC”. procyclingstats.com. Приступљено 18. 3. 2021. 
  28. ^ „Tirreno - Adriatico: young rider GC”. procyclingstats.com. Приступљено 18. 3. 2021. 
  29. ^ „Tirreno - Adriatico: young rider GC”. procyclingstats.com. Приступљено 18. 3. 2021. 

Спољашње везеУреди