Титикака (шпански: lago Titicaca – „језеро Титикака“, кечуа: Titiqaqa Qucha – „Титикака језеро“) је језеро које се налази на 3.812 m надморске висине, због чега се сматра највишим језером на свету на коме је могућа комерцијална пловидба.[2] По запремини воде и површини од око 8.300 km², то је и највеће језеро у Јужној Америци.[3][4][5] Налази се на граници Перуа и Боливије. Језеро Маракаибо у Венецуели, са делимично сланом водом је веће, и има око 13.000 km², али га неки сврставају у море јер је иначе повезано са океаном.

Титикака
Titicaca-isola.jpg
Титикака
Titicaca-Poopo Basin Map-sr.svg
Координате15° 45′ 00″ Ј; 69° 25′ 00″ З / 15.75° Ј; 69.416667° З / -15.75; -69.416667 Координате: 15° 45′ 00″ Ј; 69° 25′ 00″ З / 15.75° Ј; 69.416667° З / -15.75; -69.416667
Типприродно, проточно
Земље басена Боливија,
 Перу
Макс. дужина194 km
Макс. ширина65 km
Површина8.372 km2 (3.232 sq mi)[1] km2
Макс. дубина280 m
Над. висина3 821 m
Титикака на мапи Боливије
Титикака
Титикака
Водена површина на Викимедијиној остави

Године 2000. тим међународних археолога и ронилаца пронашао је рушевине подводног храма, за који се сматра да је стар између 1.000 и 1.500 година, а који је највероватније изградило народ Тиванаку. Димензије рушевина су 200 x 50 м. Храм је пратило село, неки путеви, терасе за пољопривреду и потпорни зид дужине 800 метара.[6][7][8]

ПрегледУреди

Смештено на Алтиплану високо у Андима на граници Перуа и Боливије, Титикака има просечну дубину између 140 и 180 метара, а максимална дубина је 280 метара. Западни део језера припада Пуно региону Перуа, док је источна страна у Области Ла Паз у Боливији.

Пет великих речних система се улива у језеро Титикака;[9]; више од 25 река утиче у језеро Титикака, у коме је и 41 острво – од којих су нека густо насељена.

Титикака је позната и по становништву које живи на Уросима, девет вештачких острва начињених од плутајуће трске.[10] Златне боје, многа острва су величине око 15 x 15 м, а највећа су отприлике упола мања од величине фудбалског терена.[11] Ова острва су постала главна туристичка атракција Перуа, па екскурзије из града Пуно на обали језера долазе у посету. Још једна туристичка атракција је острво Таквиле са другом домородачком заједницом. Становници острва Таквиле су познати по руком тканим текстилним производима, који спадају међу најквалитетније занатске производе Перуа.

Титикака воду добија од киша и топљења глечера на планинама (тзв. сијерама) изнад Алтиплана. Ову воду одводи река Десаквадеро, која тече на југ кроз Боливију у језеро Поопо (шпански: Poopó); међутим, то надокнађује мање од пет процената губитака, све остало се губи великим испаравањем као резултат снажних ветрова и јаког сунца на тој надморској висини.

Порекло имена Титикака је непознато. Преводи се као „Камена пума“, зато што обликом подсећа на пуму која лови зеца, комбинујући речи локалних језика кечуа (quechua), и ајмара (aymara), или као „Литица вође“. Међу локалним становништвом постоји неколико различитих имена.

Четвртина језера на југу је одвојена од главног дела мореузом Тикина (Tiquina), па зато Боливијанци тај мањи део зову језеро Ујнајмарка (lago Huinaymarca), а велики језеро Чукито (lago Chucuito). Перуанци мањи и већи део зову Мало језеро и Велико језеро.

Језеро Титикака је дом за више од 530 водених врста.[12]

Од 2000. године, језеро Титикака доживљава константно опадање водостаја. Само између априла и новембра 2009. године ниво воде је опао за 81 cm (32 in), достигавши најнижи ниво од 1949. Овај пад је узрокован скраћеним кишним сезонама и топљењем глечера који напаја притоке језера.[13][14] Загађење воде је такође све већи узрок забринутости, јер градови у сливу Титикаке расту, понекад надмашујући инфраструктуру за пречишћавање чврстог отпада и канализације.[15] Према Глобалном фонду за природу (GNF), биодиверзитет Титикаке је угрожен загађењем воде и уношењем нових врста од стране људи.[16] GNF је 2012. године номиновао језеро за „Угрожено језеро године“.[17]

ТемператураУреди

Хладни извори и ветрови изнад језера дају му просечну површинску температуру од 10—14 °C (50—57 °F). Зими (јун – септембар) долази до мешања са дубљим водама, које су увек између 10—11 °C (50—52 °F).[18]

ЕкологијаУреди

 
Две Telmatobius врсте се јављају у језеру, мања, више приобална мраморна водена жаба (на слици, на Исла дел Сол) и већа, више дубоководна водена жаба.[19]

Језеро Титикака је дом за више од 530 водених врста.[12]

Језеро садржи велике популације птица мочварица и проглашено је Рамсарским подручјем 26. августа 1998. Неколико угрожених врста као што су огромна водена жаба и краткокрилни гњурац су углавном или у потпуности ограничени на језеро,[19][20] а титикашки орестије је вероватно изумрла врста (последњи пут виђена 1938. године) због конкуренције и грабежљиваца уведене калифорнијске пастрмке и сребространог Odontesthes bonariensis.[21] Поред Titicaca orestias, аутохтоне врсте риба у сливу језера су и друге врсте Orestias, и сом Trichomycterus dispar, T. rivulatus, и Astroblepus stuebeli (последња врста није у самом језеру, већ у повезаним екосистемима).[22] Многе Orestias врсте у језеру Титикака значајно се разликују по преференцијама станишта[23] и понашању у исхрани.[24] Око 90% рибљих врста у сливу је ендемско.[22]

Титикака је дом за 24 описане врсте слатководних пужева (15 ендемских, укључујући неколико сићушних Heleobia spp)[12][25] и мање од пола туцета шкољкаша (све из породице Sphaeriidae), али су генерално оне веома слабо познате и њиховој таксономија је потребна ревизија.[26] Језеро такође има јато ендемских врста амфипода које се састоји од 11 Hyalella (додатна врста Titicaca Hyalella је неендемиска).[27]

Трска и друга водена вегетација су распрострањени у језеру Титикака. Тотора шаш расте у води плићој од 3 m (10 ft), ређе до 5,5 m (18 ft), али макрофити, посебно Chara и Potamogeton, се јављају до 10 m (33 ft).[28] У заштићеним плитким водама, као што је лука Пуно, азола, елодеја, сочивица и водоперика су уобичајене.[28]

РеференцеУреди

  1. ^ „Data Summary: Lago Titicaca (Lake Titicaca)”. International Lake Environment Committee Foundation – ILEC. Архивирано из оригинала на датум 2011-07-23. Приступљено 2009-01-03. 
  2. ^ „The World Factbook”. cia.gov. Архивирано из оригинала на датум 23. 1. 2021. Приступљено 27. 4. 2015. 
  3. ^ Grove, M. J., P. A. Baker, S. L. Cross, C. A. Rigsby and G. O. Seltzer 2003 Application of Strontium Isotopes to Understanding the Hydrology and Paleohydrology of the Altiplano, Bolivia-Peru. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology 194:281-297.
  4. ^ Rigsby, C., P. A. Baker and M. S. Aldenderfer 2003 Fluvial History of the Rio Ilave Valley, Peru, and Its Relationship to Climate and Human History. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology 194:165-185
  5. ^ Unlimited, Questions (2003). „Who Wants to Be a Judge at the National Academic Championship?”. National Academic Championship. Архивирано из оригинала на датум 6. 4. 2017. Приступљено 6. 12. 2016. 
  6. ^ „BBC News | AMERICAS | Ancient temple found under Lake Titicaca”. news.bbc.co.uk. Архивирано из оригинала на датум 2018-09-30. Приступљено 2018-09-30. 
  7. ^ „Pre-Inca ruins found in lake Titicaca”. the Guardian. 24. 8. 2000. Архивирано из оригинала на датум 12. 11. 2020. Приступљено 26. 11. 2020. 
  8. ^ „Temple Found Under Lake Titicaca”. ABC News. Архивирано из оригинала на датум 2020-08-10. Приступљено 2020-05-19. 
  9. ^ Roche, M. A., J. Bourges, J. Cortes and R. Mattos (1992). Climatology and Hydrology of the Lake Titicaca Basin. In Lake Titicaca: A Synthesis of Limnological Knowledge, edited by C. Dejoux and A. Iltis, pp. 63–88. Monographiae Biologicae. vol. 68, H. J. Dumont and M. J. A. Werger, general editor. Kluwer Academic Publishers, Boston.
  10. ^ Foer, Joshua (25. 2. 2011). „The Island People: The seventh hidden wonder of South America”. Slate. Архивирано из оригинала на датум 7. 10. 2016. 
  11. ^ Istvan, Zoltan (3. 7. 2003). „Rough Waters for Peru's Floating Islands”. National Geographic Channel. Архивирано из оригинала на датум 6. 8. 2016. 
  12. ^ а б в Kroll; Hershler; Albrecht; Terrazas; Apaza; Fuentealba; Wolff; and Wilke (2012). The endemic gastropod fauna of Lake Titicaca: correlation between molecular evolution and hydrographic history. Ecol Evol. Jul 2012; 2(7): 1517–1530.
  13. ^ Carlos Valdez: Lake Titicaca at dangerously low level Архивирано 2015-02-05 на сајту Wayback Machine – website of the Sydney Morning Herald (accessed 2009-11-28)
  14. ^ Lake Titicaca evaporating away (video) Архивирано 2022-01-28 на сајту Wayback Machine – report by al Jazeera (accessed 2009-11-28)
  15. ^ Shahriari, Sara (30. 3. 2012). „Pollution threatens South America's Lake Titicaca”. The Christian Science Monitor. Архивирано из оригинала на датум 12. 11. 2020. Приступљено 26. 5. 2012. 
  16. ^ Weis, Almut. „GNF – Lake Titicaca”. www.globalnature.org. Архивирано из оригинала на датум 2020-11-27. Приступљено 2015-05-19. 
  17. ^ „Threatened Lake of the Year 2012”. GNF. 22. 3. 2012. Архивирано из оригинала на датум 28. 11. 2020. Приступљено 2. 3. 2017. 
  18. ^ „Ago Titicaca (Lake Titicaca)”. Архивирано из оригинала на датум 2010-06-12. Приступљено 2010-03-10. 
  19. ^ а б Cossel, Lindquist, Craig, and Luthman (2014). Pathogenic fungus Batrachochytrium dendrobatidis in marbled water frog Telmatobius marmoratus: first record from Lake Titicaca, Bolivia. Dis Aquat Organ. 112(1):83-7. doi:10.3354/dao02778
  20. ^ Fjeldså, J.; & Krabbe, N. (1990). Birds of the High Andes: A Manual to the Birds of the Temperate Zone of the Andes and Patagonia, South America. ISBN 978-8788757163.
  21. ^ Parenti, Lynne R. (1984). A taxonomic revision of the Andean Killifish Genus Orestias (Cyprinodontiformes, Cyprinodontidae). Bulletin of the American Museum of Natural History 178: 107–214.
  22. ^ а б Hales, J., and P. Petry (2013). Titicaca Архивирано 2015-09-24 на сајту Wayback Machine. Freshwater Ecoregions of the World. Retrieved 11 February 2013
  23. ^ Lauzanne, L. (1992). Fish Fauna. pp. 405–448 in: Dejoux, C., eds. (1992). Lake Titicaca: a synthesis of limnological knowledge. ISBN 0-7923-1663-0.
  24. ^ Maldonado, E. E., Hubert, N. N., Sagnes, P. P., & De MÉrona, B. B. (2009). Morphology–diet relationships in four killifishes (Teleostei, Cyprinodontidae, Orestias) from Lake Titicaca. Journal of Fish Biology, 74(3), 502–520. doi:10.1111/j.1095-8649.2008.02140.x
  25. ^ Segers, H.; and Martens, K; editors: The Diversity of Aquatic Ecosystems. Developments in Hydrobiology. Aquatic Biodiversity. 2005. ISBN 1-4020-3745-7. стр. 46.
  26. ^ Slugina, Z.V. (2006). Endemic Bivalvia in ancient lakes. Hydrobiologia 568(S): 213–217.
  27. ^ González, E.R.; and Watling, L. (2003). Two new species of Hyalella from Lake Titicaca, and redescriptions of four others in the genus (Crustacea: Amphipoda). Hydrobiologia 497(1-3): 181–204.
  28. ^ а б Iltis, A., and P. Mourguiart (1992). Higher Plants: Distribution and biomass. pp. 242–253 in: Dejoux, C., eds. (1992). Lake Titicaca: a synthesis of limnological knowledge. ISBN 0-7923-1663-0.

Спољашње везеУреди