Тодор Боснић
Тодор Боснић (Сурдук, 1813—Земун,1885) био је један од учесника бурних догађаја у Војводини, који су се одиграли 1848. године. Био је народни капетан и један од јунака из битке код Сентомаша.
Тодор Боснић | |
|---|---|
| Датум рођења | 1813. |
| Место рођења | Сурдук |
| Датум смрти | 1885. |
| Место смрти | Земун |
Биографија и ратни период уреди
Родио се у сељачкој породици у Сурдуку, селу на Дунаву. У селу је завршио основну школу, а затим и немачку у Старој Пазови. Са петнаест година ступио је у војну службу, а 1831. је први пут измарширао у Италију. По повратку је служио у команди у Старим Бановцима, где га је затекла и бурна 1848. година.[1]
Био је на страни народа и када је Мајска скупштина прогласила Српску Војводину он се налазио у Загребу. Петроварадинска регемента требала је ићи у Италију да тамо ратује на страни Аустрије. Много Сремаца је требало тада прећи у Италију, иако је и у Срему ситуација била узаврела. У Загребу се тада као народни депутат налазио Димитрије Орељ, кога је скупштина у Митровици 1848. изабрала за сабор. Боснић се са Орељом, како су били истог мишљења, сложио да је бесмислено ићи у Италију и оставити небрањени родни Срем.[1] Међутим, није било лако одбити послушност војне команде и не отићи, јер се таква врста непослушности могла казнити смрћу. Ипак Боснић није могао пристати на то и подигао је побуну у другом варадиснком батаљону у Загребу и војска одлучи да не иде у Италију, док се сваког тренутка очекивао напад генерала Храбовског на Карловце.[1] Димитрије Орељ, као и гроф Алберт Нижан млађи, заузео се код Бана Јелачића и овај је допустио да се сремски батаљон врати у Срем и није казнио побуњеника. На броду, приликом повратка кући, срели су се са изаслаником капетана Храбовског који их је наговарао да иду у Италију, а не против Мађара, али Тодор Боснић се није полакомио.[1] Говорио је: Куда ћете да браните Италију, а у Срему да Вам непријатељ куће пали и фамилије роби? [1]
Тодор Боснић је у путу постао командант трупе и довео је војску у Срем, где је устанак изазвао велику анархију и нереде, које ће Димитрије Орељ успешно и сурово угушити. Када је Боснић са својом војском дошао у Карловце именован је за народног капетана и упућен да иде у Сентомаш.[1] Војвода Стеван Шупљикац подржао је његов избор за капетана.[1]
На Сентомашу била је велика борба, много се крви пролило, али су ипак Мађари, иако војно јачи, били одбијени. Боснић је све време бодрио војску и трудио се да им одржи борбено расположење. Правитељство Војводине у свом извештају о овој бици посебно је издвајало хероизам Тодора Боснића.[1] Цар га је одликовао златном медаљом за храброст и унапредио га у потпоручника, а врло брзо је добио и чин капетана.[1]
Послератни период уреди
Када се буна угушила одређен му је гарнизон у Ломбардији где је 1850-1853 године био у регуларној војсци. Међутим, јако је желео да се врати кући и до му се 1854. и испунило, када се настанио у Старим Бановцима, где ће дочекати и пензију 1870. године. Након пензионисања доселио се у Земун где је живео повучено и никада се није истицао. Имао је душевно оболелу ћерку и то је и самог Тодора скрхало. У Земуну остаје све до своје смрти 1885. године.[1]
Види још уреди
Референце уреди
Литертура уреди
- Знаменити земунски Срби у XIX веку, Штампарија Исидора Стојчића, Земун 1913.