Отворите главни мени

Тодор Стефановић Виловски

Тодор Стефановић Виловски (Земун, 25. децембар 1854Жомбољ, 9. јануар 1921) је био српски новинар, књижевник, историчар и политичар.

Тодор Стефановић Виловски
Todor Stefanović Vilovski.jpg
Тодор Стефановић Виловски
Датум рођења(1854-12-25)25. децембар 1854.
Место рођењаЗемун
  Аустријско царство
Датум смрти9. јануар 1921.(1921-01-09) (66 год.)
Место смртиЖомбољ
  Краљевина СХС

БиографијаУреди

Рођен је у Земуну 1854. године, од оца Јована Стефановића Виловског (1821-1902) аустријског официра, публицисте и стручњака хидролога.[1] У родном граду је завршио основну школу и започео гимназију. Породица се 1865. године преселила из Земуна у Беч. У Бечу је млади Стефановић завршио гимназију а потом и студије на тамошњем Универзитету. Њихова породична кућа у Бечу је била (нарочито недељом) стециште српских официра, књижевника, уметника, новинара, политичара. Оставио је значајну обимну мемоарску грађу у којој је живописно описао бројне савременике.[2] Умро је након Првог светског рата у Жомбољу, почетком 1921. године.

Друштвени ангажманУреди

Заједно са новинаром Стеваном Ћурчићем је покренуо у Бечу 1875. године илустровани лист "Србадију". Када су Словенци 1880. године покренули "Словенски алманах" у Бечу, уредници српског дела били су Тодор и Паја Ј. Марковић.

Тодор је више пута биран за председника студентског друштва "Зора" у Бечу. За време његовог мандата између 1875-1880. године број чланова студената повећао се са 27 на преко 80. Уредник је часописа "Српска Зора" у Бечу 1880. године. Године 1905. он је у Бечу у бечком научном клубу одржао на немачком језику предавање на тему: "О Цариграду и његовом значају као културног и модерног града у средњем веку".[3] Претходно предавање одржано 3. новембра 1905. године за немачку публику имало је наслов: "Град и тврђава Београд...". Још 1893. године Стефановић је у истом бечком клубу одржао предавање о византијским женским карактерима.[4]

Примљен је по својој молби у српско поданство 14. новембра 1881. године.[5] Одмах је постављен за шефа српског пресбироа. У Србији је био секретар Министарства спољних послова (1885). Редовни је члан Српског пољопривредног друштва у Београду.[6] Написао је неколико књига о историји Београда. Његов запажени публицистички рад је расправа "Цариград као центар моде у средњем веку" из 1907. године.[7] За време Балканских ратова био је он поново шеф српског прес бироа у Лондону (1913). Вратио се у Београд почетком 1916. године.

 
Насловна страна мемоара Моје успомене: (1867-1881)

БиблиографијаУреди

  • О прошлости Београда (Београд, 1894)
  • Београд од 1717-1739. године по архивским изворима (Београд, 1906)
  • Стјепан Митров Љубиша: утисци и успомене (Сремски Карловци, 1906)
  • Моје успомене: (1867-1881) (Сремски Карловци, 1907)
  • Стари Београд : постанак и развитак српске вароши и културне и друштвене прилике у њему: (1820-1850) (Београд, 1911)

РеференцеУреди

  1. ^ Тодор Стефановић Виловски: "Светли тамни дани", Београд 1985.
  2. ^ Тодор Стефановић Вилоски: "Моје успомене" (1867-1881), Београд 1910.
  3. ^ "Нова искра", Београд 1. децембар 1905.
  4. ^ "Стражилово", Нови Сад 1893.
  5. ^ "Живети у Београду", зборник докумената, Београд 2003.
  6. ^ "Тежак", Београд 1885.
  7. ^ "Нова искра", Београд 1907.