Тонга (тон. Tonga, енгл. Tonga), или званично Краљевина Тонга (тон. Puleʻanga Fakatuʻi ʻo Tonga, енгл. Kingdom of Tonga), независна је острвска држава смештена у западном делу Полинезије, у Океанији.[3] Налази се на трећини пута од Новог Зеланда до Хаваја. Тонга се налази јужно од Самое и источно од Фиџија. Тонга је тонганска реч за „југ“. Према подацима из 2021. године, наведеним у Џонсон Трибуну, Тонга има 104.494 становника,[4] од којих 70% живи на главном острву Тонгатапу. Земља се протеже око 800 km (500 mi) у правцу север-југ.

Краљевина Тонга
Puleʻanga Fakatuʻi ʻo Tonga  (тонгански)
Kingdom of Tonga  (енглески)
Крилатица: Бог и Тонга су моје наслеђе
(тон. Ko e ʻOtua mo Tonga ko hoku tofiʻa)
(енгл. God and Tonga are my Inheritance)
Химна: Песма краља Тонганских Острва
(тон. Ko e fasi ʻo e tuʻi ʻo e ʻOtu Tonga)
(енгл. The Song of the King of the Tongan Islands)
Tonga on the globe (Polynesia centered).svg
Локација Тонге у Тихом океану

Tonga - Location Map (2013) - TON - UNOCHA.svg
Главни градНукуалофа
Службени језик
Владавина
Облик државеУнитарна парламентарна уставна монархија
 — КраљАхоејиту Унуакиотонга Тукуахо
 — Председник ВладеСиаоси Совалени
 — Председник СкупштинеФатафехи Факафануа
Историја
НезависностОд Уједињеног Краљевства
4. јуна 1970.
Географија
Површина
 — укупно748 km2(175)
 — вода (%)4.0
Становништво
 — 2011.[1][2]103.036(197)
 — густина137,75 ст./km2
Економија
ВалутаТонганска панга
 — стоти део валуте‍100 сенита‍
Остале информације
Временска зонаUTC +13
Интернет домен.to
Позивни број+676

Тонга је архипелаг од 169 острва, од којих су 96 насељена. Већина острва су корална, док су нека вулканског порекла. Земљотреси су честа појава на Тонги. Највеће острво је Тонгатапу на којем живи 60% становника државе. Ту је и престоница, Нукуалофа.

Острва Тонга се понекад још називају „Пријатељска острва“. Ово име је острвима дао капетан Џејмс Кук кога су становници острва дочекали са добродошлицом.

ИсторијаУреди

Већ од 10. века острва су имала своју краљевину. У 12. веку Тонганци су били познати као морепловци на Пацифику. Неки историчари њихова истраживачка путовања квалификују као оснивање својеврсне империје.

Током 15. и 17, века на острвима је избио грађански рат поглавица. У то доба, до Тонге су стигли први европски истраживачи: Вилем Шоутен 1616, Абел Тасман 1643. и Џејмс Кук 1773, 1774. и 1777. године.

 
Принчеви Тонге одају почаст преминулом краљу Тупу IV, 2006.

Тонга је постала краљевина 1845. под влашћу амбициозног младог ратника и говорника Тауфахауа (Tāufaʻāhau). Под западним утицајем, он је прогласио Тонгу за уставну монархију, ослободио феудалне слуге, увео законе и прихватио стил владавине западних монарха. Покрстио се и узео краљевско име Џорџ Тупу I.

Тонга је ступила под протекторат Уједињеног Краљевства уговором од 18. маја 1900. Британија је на острвима до 1970. била заступљена само преко конзула. Тонга је једина територија на Пацифику која је непрекидно била под влашћу локалног владара.

Године 1970. Тонга преузима пуну независност и придружује се Комонвелту. Једна је од ретких чланица Комонвелта које имају сопственог наследног монарха, тј. да то није британски монарх. Тонга је постала члан Уједињених нација 1999. године.[5]

ГеографијаУреди

ПоложајУреди

Површина државе износи 748 km². Архипелаг Тонга пружа се у смеру север-југ на подморском спруду западно од истоименог дубокоморског рова (10.882 метра). Састоји се од западног острвског низа с једанаест планинских острва вулканског порекла и источног острвског низа ниских коралних острва.

Геологија и рељефУреди

ВодеУреди

Флора и фаунаУреди

КлимаУреди

Клима је угодна суптропска с израженим температурним разликама током године. Довољне годишње количине падавина (око 2.000 милиметара) погодују расту бујних тропских шума на већим, вулканским острвима.


СтановништвоУреди

 
Популација Тонге (1961–2003)

Велику већину становништва чине Тонганци (98%), полинежански народ вишевековне државотворне традиције. Према вероисповести најбројнији су протестанти (43%), од осталих највише има католика и мормона. Основу економије чини пољопривреда монокултурне усмерености (кокосова палма). Од осталих култура већи значај имају банане и агруми, а за исхрану становништва највише се узгајају слатки кромпир и маниок.[5]

Преко 70% од укупно 101.991 становника живи на главном острву Тонгатапуу. Иако се све већи број Тонганаца пресељава у урбани и комерцијални центар државе, где су европска и аутохтона култура измешане, сеоски живот и родбинске везе су у земљи и даље јако утицајне. Упркос емиграцији, популација Тонга порасла је од око 32.000 становника 1930. године на више од 90.000 становника до 1976. године.[7]

Етничке групеУреди

Према владином порталу, Тонганци, Полинежани по националности са мешавином Меланежана, представљају више од 98% становништва. 1,5% су мешанци Тонганаца и преосталих Европљана (углавном Британаца), и остали пацифички острвљани. Према новозеландском листу, у Тонги је 2001. године живело око 3.000 до 4.000 Кинеза, који су чинили 3 или 4% укупног становништва.[8] Године 2006, нереди у Нуку'алофи углавном су погодили кинеске власнике предузећа, што је довело до исељавања неколико стотина истих,[9] тако да је у држави остало само око 300 њих.

ЈезициУреди

Тонгански језик је службени језик у држави, заједно са енглеским. Тонгански језик припада групи полинежанских језика и тесно је повезан са валиским, ниуеанским, самоанским и хавајским језиком.

Административна поделаУреди

ПривредаУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Национална агенција за статистику [1] Архивирано на сајту Wayback Machine (2. мај 2013)
  2. ^ „Tonga's population drops to 100,209”. Matangi Tonga. 24. 12. 2021. Архивирано из оригинала на датум 24. 12. 2021. Приступљено 24. 12. 2021. 
  3. ^ United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  4. ^ „Tonga Population 2021 (Demographics, Maps, Graphs)”. worldpopulationreview.com. Архивирано из оригинала на датум 28. 10. 2021. Приступљено 28. 10. 2021. 
  5. ^ а б Денис Шехић, Атлас Америке, Аустралије и Океаније. Политика, 1. изд, Београд, год. 2007. ISBN 978-86-86809-01-8.
  6. ^ „Nuku'alofa Climate Info”. Weatherbase. Приступљено 4. 11. 2012. 
  7. ^ Small, Cathy A. and Dixon, David L. "Tonga: Migration and the Homeland", Migration Policy Institute.
  8. ^ "Editorial: Racist moves will rebound on Tonga" Архивирано на сајту Wayback Machine (7. април 2020), New Zealand Herald, 23 November 2001
  9. ^ "Flight chartered to evacuate Chinese in Tonga", ABC News, 22 November 2006

ЛитератураУреди

  • „The World Factbook: Tonga: Geography”. Архивирано из оригинала на датум 9. 1. 2021. Приступљено 16. 11. 2018. 
  • „Report for Selected Countries and Subjects”. www.imf.org. Архивирано из оригинала на датум 8. 6. 2020. Приступљено 8. 4. 2020. 
  • „Gini Index coefficient”. CIA World Factbook. Архивирано из оригинала на датум 17. 7. 2021. Приступљено 16. 7. 2021. 
  • „Human Development Report 2021/2022” (PDF) (на језику: енглески). United Nations Development Programme. 8. 9. 2022. Приступљено 8. 9. 2022. 
  • On the Edge of the Global: Modern Anxieties in a Pacific Island Nation (2011) by Niko Besnier. Stanford, CA: Stanford University Press, ISBN 978-0-8047-7406-2
  • Islanders of the South: Production, Kinship and Ideology in the Polynesian Kingdom of Tonga (1993) by Paul van der Grijp. Leiden: KITLV Press. ISBN 90 6718 058 0
  • Identity and Development: Tongan Culture, Agriculture, and the Perenniality of the Gift (2004) by Paul van der Grijp. Leiden: KITLV Press. ISBN 90 6718 215 X
  • Manifestations of Mana: Political Power and Divine Inspiration in Polynesia (2014) by Paul van der Grijp. Vienna and Berlin: LIT Verlag. ISBN 978-3-643-90496-6
  • Becoming Tongan: An Ethnography of Childhood by Helen Morton
  • Queen Salote of Tonga: The Story of an Era, 1900–65 by Elizabeth Wood-Ellem
  • Tradition Versus Democracy in the South Pacific: Fiji, Tonga and Western Samoa by Stephanie Lawson
  • Voyages: From Tongan Villages to American Suburbs Cathy A. Small
  • Friendly Islands: A History of Tonga (1977). Noel Rutherford. Melbourne: Oxford University Press. ISBN 0-19-550519-0
  • Tonga and the Tongans: Heritage and Identity (2007) Elizabeth Wood-Ellem. Alphington, Vic.: Tonga Research Association, ISBN 978-0-646-47466-3
  • Early Tonga: As the Explorers Saw it 1616–1810. (1987). Edwin N Ferdon. Tucson: University of Arizona Press; ISBN 0-8165-1026-1
  • The Art of Tonga (Ko e ngaahi'aati'o Tonga) by Keith St Cartmail. (1997) Honolulu : University of Hawai`i Press. ISBN 0-8248-1972-1
  • The Tonga Book by Paul. W. Dale
  • Tonga by James Siers
  • Birds of Fiji, Tonga and Samoa by Dick Watling
  • A Guide to the Birds of Fiji and Western Polynesia: Including American Samoa, Niue, Samoa, Tokelau, Tonga, Tuvalu and Wallis and Futuna by Dick Watling
  • Guide to the Birds of the Kingdom of Tonga by Dick Watling
  • Lonely Planet Guide: Samoan Islands and Tonga by Susannah Farfor and Paul Smitz
  • Moon Travel Guide: Samoa-Tonga by David Stanley
  • Martin Daly (2009). Tonga: A New Bibliography. University of Hawaii Press. ISBN 978-0-8248-3196-7. Архивирано из оригинала на датум 19. 8. 2020. Приступљено 18. 10. 2015. 
  • Brian K. Crawford (2009). Toki: A Historical Novel. Brian K. Crawford. ISBN 978-0-557-03434-5. Архивирано из оригинала на датум 18. 8. 2020. Приступљено 1. 3. 2018. 
  • Corbett, Jack, Wouter Veenendaal, and Lhawang Ugyel. "Why monarchy persists in small states: the cases of Tonga, Bhutan and Liechtenstein." Democratization 24.4 (2017): 689–706. online
  • James, Kerry. "Is there a Tongan middle class? Hierarchy and protest in contemporary Tonga." Contemporary Pacific (2003): 309–336. online
  • Latukefu, S. (1974)Church and State in Tonga, ANU Press, Canberra
  • Lawson, Stephanie. Tradition Versus Democracy in the South Pacific: Fiji, Tonga and Western Samoa (Cambridge University Press, 1996).
  • Quanchi, Max (2005). Historical Dictionary of the Discovery and Exploration of the Pacific Islands. The Scarecrow Press. ISBN 978-0810853959. 
  • van der Grijp, Paul. "Travelling Gods and Nasty Spirits. Ancient Religious Representations and Missionization in Tonga (Polynesia)." Paideuma (2002): 243–260. online
  • Wood-Ellem, Elizabeth. Queen Salote of Tonga: The Story of an Era 1900–1965 (1999)
  • Woodcock, George. "Tonga: The Last of the Victorians." History Today (1975) 25#1 pp. 31–39.

Спољашње везеУреди