Транскрипција
Транскрипција у лингвистици представља преношење звукова из једног језика у други писаним симболима. Промена система записа је пресловљавање. То је у ствари прилагођено писање израза страних језику у који се транскрибује.[1][2] У савременој лингвистици, разликују се два начина транскрипције — гласовна и правописна. Гласовна представља пренос гласовима језика у који се транскрибује најсличнијим онима у језику из кога се транскрибује. Правописна представља пренос према претходно одређеним транскрипционим правилима и највећим делом је заснована на првој.
Историја
уредиУ писању туђих властитих имена и израза у стандардном српском језику примењују се два поступка — прилагођено (примењиво и у ћирилици и у латиници) и изворно писање (примењиво само у латиници). Иако су у данашњој норми оба поступка примењива, па чак и изворно писање продуката популарне културе (називи музичких група, песама, филмова) у ћирилици, у прошлости то није био случај.[3]
Смишљајући прво писмо за словенске језике (глагољицу око 863), Ћирило и Методије су притом прилагођено писали грчка имена (претеча правописне транскрипције). Сем што у глагољици не постоје еквиваленти слова тета, пси и кси, они су створили праксу деклинационог пролагођавања класичних назива. Тако, на пример, они за Словене нису били Кирилос и Методиос (према грч. Κύριλλος και Μεθόδιος), већ Ћирил и Методиј (за јужне), односно Кирил и Мефодиј (за остале).[3]
Ипак, стварањем ћирилице дошло је и до увођења облика у коме су грчке графије дословно преношене. Тако су и они постали стсл. Кѷриллъ и Меѳодїи (са ћириличкима ижицом и фитом, еквивалентима грчког ипсилон и тета, односно словенских и и т/ф). Стари писари су овај графемски пренос доста примењивали, али није био стран ни фонетски запис. Ипак, сви су пратили Ћирилово начело у вези са наставцима. Штошта, оно је касније проширено, па отуда и облици Ћирило и Методије.[3]
Стварањем националних ћирилица, нестала је могућност дословног писања имена из грчког и словенских ћириличких језика. Тиме је прилагођено писање постало опште правило ћириличких правописа. У латиничким правописима, напротив, доминантно је изворно писање имена из других језика који користе исто писмо. У српској двоазбучној пракси, прилагођавање је широко распрострањено и у латиници, док је навод изворног назива у загради, подбелешкама (фуснотама) или индексима увек отворена могућност. Ако се аутор из неког разлога одлучи за изворно записивање и у ћириличком тексту, и то је правописно коректно.[3]
Врсте преноса
уредиУ стандардне шеме транскрипције за лингвистичке потребе спада Међународни фонетски алфабет (МФА, ИПА) и његов ASCII еквивалент Фонетски алфабет метода процене говора (САМПА). Они служе у сврху гласовне (фонетске) транскрипције, којом се настоји записивање назива симболима циљног језика са најсличнијом гласовном вредношћу.[4] Пример за то јесте реч итал. pizza. Гласовна транскрипција овде занемарује изворни запис, те се у потпуности ослања на изговор речи[2] — /pitsa/. Сви гласови су присутни у српском језику, па је коначан запис пица — п /p/, и /i/, ц /ts/, а /a/.
У случају да се у страној речи налазе гласови неприсутни у српском, узима се најближи еквивалент.[2] Пример би била Кинескиња Циси (кин: 慈禧, Cíxǐ), гласовно представљена као /tsʰiɕi/. У њеном имену јавља се безвучни меки фрикатив /ɕ/. Како тај глас не постоји у српском језику, требало би узети њему најсличнији, дакле /ʃ/ (дотични несрпски глас може бити и /ʃʲ/).
Да транскрипција ипак није Циши, већ Циси, одређује правопис. Таква транскрипција, без обзира на то да ли се поклапа са фонетском или не, назива се правописном (ортографском). Правопис језика у који се транскрибује садржи тачно одређена правила, тј. упутства како транскрибовати одређене гласове. У већини случајева, правописна транскрипција, за разлику од фонетске, није у потпуности базирана на изговору, већ у потпуности или делимично на писму.[2] На пример, у Правопису српскога језика из 2010. године пише да се немачко ch преноси као х, а француско као ш, без претераног помињања фонетског записа.
Неправилности
уредиПравиписно одређивање преноса речи понекад се разликује у односу на фонетски пренос, иако измењени глас постоји у српском језику. Такве неправилности често су настале кроз историју или на неки други дуготрајан начин. Пример за то било би преношење руског слова ч са изговором /t͡ɕ/ према писму, иако је тај глас у потпуности остварен читањем српског слова ћ. Други пример је и транскрипција јапанског језика, чије се /dz/ преноси као з уместо дз, /tɕ/ као ч уместо ћ, а /dʑ/ и /ʑ/ као џ уместо ђ и ж.
Изузеци при транскрипцији, који се представљају као укорењене речи, постоје. Примери јесу неформални поздрав ћао и амерички произвођач аутомобила Шевролет. Према правилима транскрипције са италијанског језика, заснованог на изговору /tʃaːo/, потпуни пренос био би чао. Како је оцењено да је ћао /tɕao/ транскрипција која се увелико користи, она је означена као изузетак. Исти случај је и са Шевролетом /ʃevrolet/, који би по правилима, али и према француском изговору /ʃɛvʁole/, требало да буде Шевроле /ʃevrole/.
Међујезички пример
уредиУ овој табели налази се пример гласовне транскрипције имена бившег руског председника познатог на српском као Борис Јељцин, са прихваћеним хибридним формама у различитим језицима. Име Борис није само транскрипција, већ додатно и пресловљавање.
| Руски језик | Борис Николаевич Ельцин |
| Транслит. ISO 9 | Boris Nikolaevič Elʹcin |
| Школска транслит. | Boris Nikolaevič Elʼcin |
| МФА транскрипција | [bɐˈɾʲis nʲɪkɐˈɫajɪvʲɪt͡ɕ ˈjelʲʦɨn] |
| Српски језик | Борис Николајевич Јељцин |
| Енглески језик | Boris Nikolayevich Yeltsin |
| Француски језик | Boris Nikolaïevitch Ieltsine |
| Немачки језик | Boris Nikolajewitsch Jelzin |
| Пољски језик | Borys Nikołajewicz Jelcyn |
| Грчки језик | Μπορίς Νικολάγιεβιτς Γιέλτσιν |
| Арапски језик | بوريس نيكولايفيتش يلتسين |
| Кинески језик | 鮑里斯·尼古拉耶維奇·葉利欽 |
| Јапански језик | ボリス・ニコラエヴィチ・エリツィン |
| Корејски језик | 보리스 니콜라예비치 옐친 |
| Грузијски језик | ბორის ნიქოლაევიჩ ელცინი |
| Јерменски језик | Բորիս նիկոլաեվիչ Ելցին |
| Хинди индијски | बोरिस निकोलयविच येल्तसिन |
Извори и напомене
уреди- ^ „Transkripcija (lot. transcriptio – perrašymas)”. Tarptautinių žodžių žodynas. Архивирано из оригинала 09. 03. 2014. г. Приступљено 25. 12. 2012.
- ^ а б в г „Prilagođeno pisanje (transkripcija) imena iz stranih jezika”. Prijemni Infostud. Архивирано из оригинала 01. 11. 2012. г. Приступљено 25. 12. 2012.
- ^ а б в г Пешикан, Митар; Јерковић, Јован; Пижурица, Мато (2010). „Прилагођено писање имена из страних језика (транскрипција)”. Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска. стр. 171. ISBN 978-86-7946-079-0.
- ^ „Phonemic (Broad) Transcription of Australian English”. MacQuaire University. Приступљено 25. 12. 2012.
Литература
уреди- Пешикан, Митар; Јерковић, Јован; Пижурица, Мато (2010). „Прилагођено писање имена из страних језика (транскрипција)”. Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска. стр. 171. ISBN 978-86-7946-079-0.