Триуранијум октаоксид
Триуранијум октаоксид (U3O8) оксид је уранијума и јавља se кao маслинасто зеленa или црнa чврста хемијска супстанца (у праху/гранулама). Један је од најпознатијих облика жутог колача, те се између млинова и рафинерија преноси баш у овом облику.
| |
| |
| Називи | |
|---|---|
| Други називи
Уранијум(V,VI) оксид
| |
| Идентификација | |
| ECHA InfoCard | 100.014.275 |
| EC број | 215-702-4 |
| Својства | |
| U3O8 | |
| Моларна маса | 842,08193 g mol−1 |
| Густина | 8,38 g cm−3 |
| Тачка топљења | 1150°C |
| Тачка кључања | распада се у UO2 на 1300°C |
| Растворљивост у другим растварачима | нерастворљив у води;
растворљив у азотној и сумпорној киселини |
| Термохемија | |
Стандардна моларна
ентропија (S |
282 J·mol−1·K−1[3] |
Стандардна енталпија
стварања (ΔfH |
−3575 kJ·mol−1[3] |
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25°C [77°F], 100 kPa). | |
 верификуј (шта је   ?)
| |
| Референце инфокутије | |
Триуранијум октаоксид има потенцијално дугорочну стабилност у геолошком окружењу. У присутности кисеоника (O2), уранијум диоксид (UO2) оксидира у U3O8, док уранијум триоксид (O3) губи кисеоник на температурама вишим од 500°C и редукује се у U3O8. Једињење је могуће произвести било којим од три основна процеса хемијске претворбе, која укључују или уранијум тетрафлуорид (UF4) или уранил флуорид (UO2F2) као посреднике. Углавном се сматра да је више привлачан облик за потребе одлагалишта, зато што — под нормалним условима средине — U3O8 је један од кинетички и термодинамички најстабилнијих облика уранијума, и зато што је облик уранијума који је могуће пронаћи у природи. Густина честица (гранула) је 8,3 g cm−3.
Структура у чврстом стању уреди
У чврстом стању, триуранијум октаоксид има слојевиту структуру где су слојеви премошћени атомима кисеоника; сваки слој садржи атоме уранијума који су у различитима координацијским окружењима.
Испитивања валенце веза уреди
Користећи 6Å × 6Å × 6Å кутију са атомом уранијума у центру, рачунање валенце веза је изведено за U1 и за U2 у чврстом стању.[4] Наиме, оксидациони бројеви за U1 и U2 су израчунати коришћењем параметара за U(VI), при чему су исти износили 5,11 и 5,10. Користећи параметре за U(IV) израчунати оксидациони бројеви су били 5,78 и 5,77 за U1 и U2, респективно. Ова испитивања сугеришу да сви атоми уранијума имају исте оксидационе бројеве, a да су они различити само кроз решетку.
Види још уреди
Референце уреди
- ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.
- ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.
- ^ а б Zumdahl, Steven S. (2009). Chemical Principles 6th Ed. Houghton Mifflin Company. стр. A23. ISBN 0-618-94690-X.
- ^ „Uranium” (nevada.edu) Архивирано на сајту Wayback Machine (18. јануар 2012) (на ен)