Трка на 400 метара са препонама

Трка на 400 метара са препонама је олимпијска атлетска дисциплина у којој је циљ претрчати један круг на атлетској стази (400 метара), и при томе прескочити десет препона распоређених на једнакој удаљености. Сваки тркач трчи у засебној стази. Као и код трка на 100 и 110 м, тркачи смеју додиривати и обарати препоне, али дисквалификују се ако намерно оборе препону или избаце ногу или стопало ван препоне.

Трка на 400 метара са препонама

Трке са препонама, које нису постојале у Старој Грчкој, воде порекло из коњичког спорта. Попут трке од 120 јарди, и трка од 440 јарди је званично представљена на атлетском сусрету између универзитета Кембриџ и Оксфорд 1864. Пошто су Французи крајем XIX века дужину ове трке превели у метрички систем, она је уврштена у олимпијске дисциплине у мушкој конкуренцији на Олимпијским играма у Паризу 1900. Осамдесет четири године касније, у Лос Анђелесу, и трка на 400 м са препонама за жене постала је олимпијска дисциплина.

Мушкарци прескачу препоне висине 91.4 см, док жене прескачу висину од 76.2 см.

Дужина корака

уреди

У зависности од висине и снаге тркача, мушкарци претрчавају између препона у размацима од 13 до 15 корака између, а жене трче у размацима од 15 до 17 корака. Ово не укључује корак слетања са претходне препоне. Едвин Мозиз је био први човек који је одржао ритам од 13 корака током целе трке. У раним фазама тренинга за трку на 400 метара са препопнама, многи тренери тренирају своје спортисте да савладавају препоне са обе ноге. Ово је корисна вештина за учење јер дужина њиховог корака може да се смањи, пошто се тркач умара у каснијим фазама трке.

Техника трчања

уреди

Што се тиче технике и издржљивости, трка на 400 метара с препонама је вероватно најзахтевнија дисциплина у продуженом спринту и тркама са препонама.[1] Спортисти морају бити у стању да трче брзо и да одржавају брзину. Добра техника трчања с препонама и равномеран ритам корака између препона су пресудни.[2] Штавише, тркачи на 400 метара са препонама морају поседовати анаеробну издржљивост током последњих 150 до 100 метара трке зато што се млечна киселина акумулира у телу услед анаеробне гликолизе.[3]

Светски рекорди

уреди

Олимпијски рекорди

уреди
  • мушкарци: 45,94 секунди: Карстен Вархолм, Норвешка, 3. август 2021. у Токију
  • жене: 51,46 секунди: Сидни Меклохлин-Леврон (САД), 4. август 2021. у Токију

Рекорди светских првенстава

уреди
  • мушкарци: 46,29 секунди: Алисон дос Сантос, Бразил, 19. јул 2022. у Јуџину
  • жене: 50,68 секунди: Сидни Меклохлин-Леврон (САД), 22. јул 2022. у Јуџину

Најуспешнији атлетичари

уреди

Најбржи тркачи свих времена*

уреди

Мушкарци

уреди
Ранг Време Атлетичар Држава Датум Место Напомена
1 45.94 Карстен Вархолм   Норвешка 3. август 2021 Токио [4]
2 46.17 Реј Бенџамин   САД 3. август 2021 Токио [4]
3 46.29 Алисон дос Сантос   Бразил 19. јул 2022 Јуџин [5]
4 46.78 Кевин Јанг   САД 6. август 1992 Барселона
5 46.98 Абдерахман Самба   Катар 30. јун 2018 Париз [6]
6 47.02 Едвин Мозиз   САД 31. август 1983 Кобленц
7 47.03 Брајан Бронсон   САД 21. јун 1998 Њу Орлеанс
8 47.08 Кајрон Мекмастер   Британска Девичанска Острва 3. август 2021 Токио [4]
9 47.10 Самјуел Матете   Замбија 7. август 1991 Цирих
10 47.19 Андре Филипс   САД 25. септембар 1988 Сеул
11 47.23 Амаду Дијаба   Сенегал 25. септембар 1988 Сеул
12 47.24 Керон Клемент   САД 26. јун 2005 Карсон
13 47.25 Феликс Санчез   Доминиканска Република 29. август 2003 Сен Дени
Анџело Тејлор   САД 18. август 2008 Пекинг
15 47.30 Бершон Џексон   САД 9. август 2005 Хелсинки
16 47.34 Рашон Кларк   Јамајка 21. август 2023 Будимпешта [7]
17 47.37 Стефан Дијагана   Француска 05. јул 1995 Лозана
18 47.38 Дени Херис   САД 10. јул 1991 Лозана
Тревор Бесит   САД 21. август 2023 Будимпешта [7]
20 47.41 Вилфред Апио   Француска 19. јул 2022 Јуџин [5]
21 47.43 Џејмс Картер   САД 9. август 2005 Хелсинки
22 47.48 Харалд Шмид   Западна Немачка 8. септембар 1982 Атина
23 47.53 Хади Соуан Ал-Сомаили   Саудијска Арабија 27. септембар 2000 Сиднеј
24 47.54 Дерик Адкинс   САД 5. јул 1995 Лозана
Фабрицио Мори   Италија 10. август 2001 Едмонтон

Жене

уреди
Ранг Време Атлетичарка Држава Датум Место Напомена
1 50.68 Сидни Меклохлин-Леврон   САД 22. јул 2022 Јуџин [8]
2 51.45 Фемке Бол   Холандија 23. јул 2023 Лондон [9]
3 51.58 Далила Мухамед   САД 4. август 2021 Токио [10]
4 52.34 Јулија Печонкина   Русија 8. август 2003 Тула
5 52.39 Шамир Литл   САД 4. јул 2021 Стокхолм [11]
6 52.42 Малани Вокер   Јамајка 20. август 2009 Берлин
7 52.47 Лашинда Демуш   САД 1. септембар 2011 Даегу
8 52.61 Ким Батен   САД 11. август 1995 Гетеборг
9 52.62 Тонја Бафорд-Бејли   САД 11. август 1995 Гетеборг
10 52.74 Сели Ганел   Велика Британија 19. август 1993 Штутгарт
11 52.77 Фани Халкиа   Грчка 22. август 2004 Атина
12 52.79 Сандра Фармер-Петрик   САД 19. август 1993 Штутгарт
Кализ Спенсер   Јамајка 5. август 2011 Лондон
14 52.81 Рашел Клејтон   Јамајка 24. август 2023 Будимпешта [12]
15 52.82 Дион Хемингс   Јамајка 31. јул 1996 Атланта
16 52.83 Зузана Хејнова   Чешка 15. август 2013 Москва
17 52.89 Даими Перниа   Куба 25. август 1999 Севиља
18 52.90 Нежа Бидуан   Мароко 25. август 1999 Севиља
19 52.92 Наталија Антјук   Русија 30. јул 2010 Барселона
20 52.94 Марина Степанова   Совјетски Савез 17. септембар 1986 Ташкент
21 52.95 Шина Џонсон   САД 11. јул 2004 Сакраменто
Кори Картер   САД 25. јун 2017 Сакраменто
23 52.96 Ана Ришкова   Украјина 4. јул 2021 Стокхолм [11]
24 53.02 Ирина Привалова   Русија 27. септембар 2000 Сиднеј
25 53.08 Џенив Расел   Јамајка 4. август 2021 Токио [10]
Бритон Вилсон   САД 25. јун 2022 Јуџин [13]

*Ажурирано 15. октобра 2023.[14][15]

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ Lindeman, Ralph; McGill, Kevin, ур. (пролеће 1995). „400 Meter Hurdle Theory”. Track Coach. El Camino Real: Track & Field News. (131): 4169–4171. ISSN 0041-0314. OCLC 477310277. 
  2. ^ Schiffer, Jürgen (2012). „The 400m Hurdles”. International Amateur Athletic Federation. New Studies in Athletics. Aachen: Meyer & Meyer Sport. 
  3. ^ Iskra, Janus (1991). „Endurance in the 400 metres Hurdles”. International Amateur Athletic Federation. "". New Studies in Athletics. Aachen: Meyer & Meyer Sport. 6 (2): 43—50. ISSN 0961-933X. OCLC 751170802. 
  4. ^ а б в „Men's 400m Hurdles Results” (PDF). olympics.com. 3. 8. 2021. Архивирано из оригинала (PDF) 3. 8. 2021. г. Приступљено 18. 8. 2021. 
  5. ^ а б „Men's 400m Hurdles Final Results” (PDF). World Athletics. 19. 7. 2022. Приступљено 22. 7. 2022. 
  6. ^ „400m Hurdles Results” (PDF). sportresult.com. 30. 6. 2018. Приступљено 1. 7. 2018. 
  7. ^ а б „400m Hurdles Semifinal Results Summary” (PDF). World Athletics. 21. 8. 2023. Приступљено 21. 8. 2023. 
  8. ^ „400m Hurldes Final Results” (PDF). World Athletics. 22. 7. 2022. Приступљено 23. 7. 2022. 
  9. ^ „400m Hurldes Results” (PDF). sportresult.com. 23. 7. 2023. Приступљено 23. 7. 2023. 
  10. ^ а б „Athletics - Final Results”. olympics.com (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2021-07-31. г. Приступљено 2021-08-04. [мртва веза]
  11. ^ а б Jess Whittington (4. 7. 2021). „Duplantis soars over meeting record in Stockholm”. World Athletics. Приступљено 16. 7. 2021. 
  12. ^ „400m Hurdles Final Results” (PDF). World Athletics. 24. 8. 2023. Приступљено 26. 8. 2023. 
  13. ^ Karen Rosen (26. 6. 2022). „McLaughlin breaks world 400m hurdles record with 51.41 at US Championships”. World Athletics. Приступљено 28. 6. 2022. 
  14. ^ „400 Metres Hurdles - women - senior - outdoor”. worldathletics.org. Приступљено 2023-10-14. 
  15. ^ „400 Metres Hurdles - men - senior - outdoor”. worldathletics.org. Приступљено 2023-10-14. 

Спољашње везе

уреди