Троједна краљевина
Троједна краљевина, или Троједна Краљевина Хрватска, Славонија и Далмација, био је концепт — који су заговарали челници хрватског народног препорода из 19. вијека — о уједињеном краљевству Хрватска, Славоније и Далмације, које су већ биле под једним краљем у Аустријском царству, који је уједно био и цар Аустрије, али су биле административно и политички одвојени ентитети. Овај концепт коријене има у високом средњем вијеку.[1]
_(1868-1918).svg)
Послије 1867. године, Хрватска и Славонија су се налазила у угарском дијелу Аустроугарске и на крају су се ујединиле 1868. у Краљевину Хрватску и Славоније, када је назив Троједна Краљевина Хрватска, Славонија и Далмација постао званичан. Међутим, Далмација, која се налазила у аустријском дијелу двојне монархије, и даље је дефакто остала одвојена. До распада Аустроугарске, неколико хрватских политичких странака и скупина тражило је признање Троједне краљевине и инкорпорацију Далмације у Хрватску и Славонију.[2][3] Хрватска интелигенција, нарочито правници, играли су кључну улогу у тумачењу историјских извора како би легитимисали захтјев за стварање Троједне краљевине.[1]
Историја уреди
Идеја уједињења три краљевине је почела стицати популарност у 14. вијеку и првобитно се користила у титули Бана Хрватске, Славоније и Далмације у средњовјековној хрватској краљевини. Термина Троједна краљевина су први употребили Хабзбурзи, да би назив Хрватске, Славоније и Далмације био дужи, што се може видјети из титуле додјељење Франу Крсти Франкопану, али и другим примјерима од 1527. године. Званичан назив Хрватског сабора од 1681. године јесте Congregatio Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae. Касније у 18. вијеку, Марија Терезија је основала Краљевско вијеће у краљевинама Хрватској, Славонији и Далмацији. Међутим, тек почетком 19. вијека, паралелно са захтјевима за уједињење три краљевине и стварањем модерне нације, употреба термина Троједна краљевина постао је чешћи.
Прије 1848. године, Хрвати су потраживали територије које су им оспоравали и Угари и Дворски ратни савјет у оквиру Аустријског царства, али и Османско царство. Током револуција 1848. године, хрватски националисти у Сабору су предложили уједињење Троједне краљевине, која би била аутономна хрватску културна и политичка унија унутар Хабзбуршке монархије. Политички представници Хрватске су заговарали идеју код цара и тражили уједињене три краљевине. Током револуција, Далмација је била под привременом контролом хрватског бана Јосипа Јелачића. Међутим, италијанска елита која је доминирала у Далматинском сабору, апеловала је на аутономију Краљевине Далмације као аустријске крунске земље — противно захтјевима хрватског националног препорода за Троједном краљевином.
Након аустро-угарске нагодбе 1867. и хрватско-угарске нагодбе 1868, угарска потраживања према Славонији и аустријска потраживања према Војној крајини формално су престала. Хрватска и Славонија су уједињене у аутономну Краљевину Хрватску и Славонију. Међутим, уједињење са Далмацијом је одбијено, јер се Хрватска и Славонија налазила у саставу Земаља круне Светог Стефана (угарски дио), а Далмација је остала крунска земља Цислетаније (аустријски дио Двојне монархије). Званични назив Хрватске и Славоније је међутим био „Троједна Краљевина Хрватске, Славоније и Далмације”, чиме су истицали своја потраживања на Далмацију.
Чланови хрватско-угарске нагодбе постали су спорни, јер хрватска верзија дефинише територију Земаља круне Светог Стефана на сљедећи начин „Краљевина Угарска сједињена с Ердељем и краљевине Далмација, Хрватска и Славонија сачињавају једну те исту државну заједницу”. Угарска верзија нагодбе, користи назив Хрватска, Славонија и Далмација без ријечи „краљевине”, а и редослијед назива је промијењен. У документима које је издала Аустрија одређен је редослијед „Далмација, Хрватска и Славонија”, према инструкцијама Фридриха Фердинанда фон Бајста како би се Далмација разликовала од Хрватске и Славоније и истакла припадност аустријском дијелу монархије.
Током хрватског народног препорода и друге половине 19. вијека, хрватска интелигенција, нарочито правници и историчари, у борби за уједињену Троједну краљевину били су укључени у тумачење историјских извора којима се жељело легитимисати и политички аргументовати пуно значење назива Троједна краљевина. На крају 19. вијека, признање Троједне краљевине био је основни циљ Независне народне странке, као и далматинске Народне странке.
Види још уреди
Референце уреди
- ^ а б „Trojedna kraljevina | Hrvatska enciklopedija”. enciklopedija.hr (на језику: хрватски). Hrvatska enciklopedija (LZMK). Приступљено 5. 5. 2020.
- ^ Jelavich & Jelavich 2012, стр. 253.
- ^ Romsics & Király 1999, стр. 178.
Литература уреди
- Jelavich, Charles; Jelavich, Barbara (2012). The Establishment of the Balkan National States, 1804-1920 (на језику: енглески). University of Washington Press. ISBN 978-0-295-80360-9. Приступљено 5. 5. 2020.
- Romsics, Ign c; Király, Béla K. (1999). Geopolitics in the Danube Region: Hungarian Reconciliation Efforts, 1848-1998 (на језику: енглески). Central European University Press. ISBN 978-963-9116-28-3. Приступљено 5. 5. 2020.