Тур де Франс 1903.

Тур де Франс 1903 био је прво издање најпрестижније бициклистичке трке на свијету — Тур де Франса. Покренут од стране листа Лото (франц. L'Auto), наследника данашњег листа Лекип (франц. L'Équipe). Одржан је у периоду од 1 до 19. јула, са укупно шест етапа. Побједник првог Тура је Морис Гарен.[1]

Тур де Франс 1903.
Рута Тур де Франса 1903.
Рута Тур де Франса 1903.
Информације о трци
Датуми1—19. јул 1903.
Етапе6
Дистанца2.428 km (1.509 mi)
Побједничко вријеме9 ч 33 м 14 с
Резултати
  Побједник  Морис Гарен (Француска)
  Други  Лисјен Потје (Француска)
  Трећи  Фернан Ожеро (Француска)
1904 →

Трка је покренута са циљем повећања продаје часописа Лото, након што је тираж почео да опада у односу на конкурентски Ле Вело. (франц. Le Vélo) Првобитно је требало да се одржи у јуну, али је одложено за мјесец и повећане су новчане награде, након малог броја заинтересованих такмичара. Тур де Франс 1903 била је прва етапна трка, која је у поређењу са данашњим Гранд тур тркама имала релативно мало етапа, али су све биле много дуже од данашњих. Возачи нису морали да заврше свих шест етапа, али је то било неопходно да би се квалификовали за генерални пласман.

Први фаворит трке — Морис Гарен, побиједио је на првој и последње двије етапе и освојио је Тур са скоро три сата испред другопласираног Лисјена Потјеа, док је треће мјесто освојио Фернан Ожеро. Тираж Лотоа је порастао шестоструко и трка је сматрана довољно успјешном да се одржи и следеће године.

Настанак тркеУреди

Након што је Драјфусова афера раздвојила новинаре из часописа Ле Вело, формиран је нови часопис Лото-Вело 1900, уредник је био бивши бициклиста Анри Дегранж. Године 1903, четири дана након што је изгубио судску парницу, промијенио је име у Лото.[3] Дегранжу је требало нешто да задржи читаоце, са тиражем од 20.000 није могао да приушти да их изгуби.[4]

Када су се Дегранж и и млади новинар Жео Лефевр вратили са бициклистичке трке Марсељ–Париз,[5] Лефевр је предложио одржавање трке око Француске, сличну популарним шестодневним тркама на писти.[6] Дегранж је идеју предложио финансијском контролору Виктору Годеу, који је одобрио и 19. јануара 1903, објављен је старт Тур де Франса у Лотоу.[7][8]

Планирано је да трка траје пет недеља, од 1. јуна до 5. јула, уз таксу за учешће од 20 франака. Ти услови су привукли мало возача: недељу прије старта, само се њих 15 пријавило. Дегранж је затим трку помјерио за период од 1 до 19. јула, повећао укупно наградни фонд на 20.000 франака, смањио таксу за учешће на 10 франака и обећао барем пет франака за првих 50 бициклиста сваког дана..[9] Након тога, пријавило се укупно 79 возача, док је трку стартовало њих 60,[10] од чега 49 Француза, 4 Белгијанца и Швајцарца, 2 Њемца и један Италијан.[3]

Жео Лефевр постао је директор, судија и мјерио је вријеме учесницима,[3] док је Дегранж био генерални директор трке, али није пратио возаче, бирајући да остане у Паризу, гдје може да се дистанцира од трке ако она доживи неуспјех.[3]

Правила и рутаУреди

 
alt = A black and white photograph of a man holding his bicycle and a little boy with a little bicycle, being looked upon by two other men.

Тур де Франс 1903 имао је шест етапа, које су, у поређењу са модерним етапама на Туру, биле изузетно дугачке. Просјечна дужина етапа 1903 била је 400 km (250 mi), док је просјечна дужина на Туру 2004 била 171 km (106 mi); возачи су имали један до три дана одмора између етапа.[10] Рута је била углавном равна, са једном етапом на којој су вожени значајнији успони. Возачи нису возили у тимовима, већ индивидуално и плаћали су 10 франака таксу за учешће да би се такмичили у генералном пласману или пет франака да би возили на етапи.[11] С обзиром на то да су етапе биле доста дуге, све осим прва стартовале су прије зоре, последња је стартовала у 9 часова увече. [12]

Први Тур није прелазио преко великих успона, али јесте преко неких мањих. Први је био Кол де Ешармо, на првој етапи од Париза до Лиона (712 m (2.336 ft)) ,[3] док је на етапи од Лиона до Марсеља вожен успон Кол де ла Република (1.161 m (3.809 ft)), такође познат и као Кол ди Гранд Боа.[13]

1903 је било нормално да возачи унајмљују пацере који ће их водити током трке, Дегранж је хтио да Тур буде трка индивидуалне издржљивости и снаге, те је забранио то.[3] Првобитно је било планирано да се то дозволи на последњој, најдужој етапи, али су одустали од тога након пете етапе.[7][14][15]

Да би се осигурали да ће возачи возити читаву руту, надзорници су били стационирани на неколико мјеста дуж етапе.[7][9] Жута мајица за лидера генералног пласмана није била још уведена, али је лидер носио зелену наруквицу.[7]

Првих осам возача на свакој етапи примили су награду од 50 до 1.500 франака. Првих 14 возача у генералном пласману примило је од 3.000 франака за побједника, до 25 франака колико је припало 14 возачу у пласману.[9] Преосталих седам возача који су завршили трку примили су по 95 франака, односно по 5 франака за сваки од 19 дана колико су провели на трци, под претпоставком да нису зарадили више од 200 франака и да нису ни на једној етапи остварили просјечну брзину већу од 20 km/h (12 mph).[9]

За разлику од модерних етапа, бициклиста који је одустао током етапе, могао је да стартује наредну етапу, али више није био у такмичењу за генерални пласман.[3] Иполит Окутирје је напустио трку током прве етапе, дозвољено му је да стартује следећу етапу и побиједио је на другој и трећој етапи.[3] Чарлс Лезер није возио трећу етапу, а затим је побиједио на четвртој.[3]

УчеснициУреди

На првом Туру учествовало је 60 бициклиста, сви су били професионалци или полу професионалци; 49 Француза, по четири Белгијанца и Швајцарца, два Њемца и један Италијан; од њих 60, 21 су спонзорисали произвођачи бицикала, док је 39 било без комерцијалне подршке.[9][10][16] Још 24 бициклиста искористило је прилику да учествује на одређеној етапи: један је возио другу и четврту етапу, додатна три возача возила су другу етапу, један је возио трећу, 15 је возило само четврту етапу, док су четворица возила само пету етапу.[10]

Морис Гарен и Иполит Окутирје били су главни фаворити за побједу.[17] Италијанског поријекла, Гарен је сматран најбољим бициклистом тог доба и већ је остварио значајне успјехе: Освојио је двапут Париз—Рубе (1897 и 1898), а затим и реновиране трке Париз—Брест—Париз, Бордо—Париз, Париз—Ле Ман; као и трке на писти, попут 24 сата Париза, гдје је возио 701 km.[18][19] Са друге стране, Окутирје, чији је надимак био Херакле, освојио је 1903, прије Тур де Франса, Париз—Рубе и Бордо—Париз класике.[20]

Други главни такмичари били су Њемац Јозеф Фишер, побједник првог Париз—Рубеа (1896), као и других трка у Европи, од којих је највећа била Беч—Берлин 1893, трка дуга 582 km.[21] Италијан Родолфо Мулер такође је имао солидног искуства на тркама. Анри Дегранж га је упослио као комесара у мају 1903, да провјери услове на путевима и препозна главне замке на курсу.[22] Француз Жан Фишер, побједник Париз тура 1901[23] и [[Едуард Вателје, који је освојио Тулуз—Лушон 1901 и Бордо—Париз 1902, такође су били једни од искуснијих возача на Туру.[24] Са друге стране, многи возачи су били аматери и нису никад учествовали на некој трци.[25]

РезултатиУреди

Резултати по етапамаУреди

На Туру 1903 није било разлике у етапама, на равне и брдске; иконица показује етапе на којима су биле укључене планине.

Карактеристике етапа и побједници:[10][12]
Етапа Датум Рута Distance Тип Побједник Лидер трке
1 1. јул ПаризЛион 467 km (290 mi)   Равна етапа   Морис Гарен (FRA)   Морис Гарен (FRA)
2 5. јул ЛионМарсељ 374 km (232 mi)   Етапа са брдима   Иполит Окутирје (FRA)   Морис Гарен (FRA)
3 8. јул МарсељТулуз 423 km (263 mi)   Равна етапа   Иполит Окутирје (FRA)   Морис Гарен (FRA)
4 12. јул ТулузБордо 268 km (167 mi)   Plain stage   Шарл Лезер (SUI)   Морис Гарен (FRA)
5 13. јул БордоНант 425 km (264 mi)   Равна етапа   Морис Гарен (FRA)   Морис Гарен (FRA)
6 18. јул НантПариз 471 km (293 mi)   Равна етапа   Морис Гарен (FRA)   Морис Гарен (FRA)
Укупно 2.428 km (1.509 mi)[1]

Генерални пласманУреди

Укупно је 21 возач завршио свих шест етапа. За те возаче, сабирано је вријеме са сваке етапе и израчунато за генерални пласман. Бициклиста са најмањим укупним временом је побједник. Бициклисти нису возили у тимовима; неки су имали истог спонзора, али није им било дозвољено да возе заједно.[26]

коначни генерални пласман:[10] [27]
Позиција Возач Спонзор Вријеме
1   Морис Гарен (FRA) Ла Франсез 94 ч 33' 14'
2   Лисјен Потје (FRA) Ла Франсез + 2 ч 59' 21"
3   Фернан Ожеро (FRA) Ла Франсез + 4 ч 29' 24″
4   Родолфо Мулер (ITA) Ла Франсез + 4 ч 39' 30″
5   Жан Фишер (FRA) Ла Франсез + 4 ч 58' 44″
6   Марсел Керф (BEL) + 5 ч 52' 24″
7   Јулин Лотенс (BEL) Бренабор + 8 ч 31' 08″
8   Жорж Паскје (FRA) Ла Франсез + 10h 24' 04″
9   Франсоа Боженд (FRA) + 10h 52' 14″
10   Алоа Като (BEL) Ла Франсез + 12h 44' 57″
11   Жан Даргасје (FRA) Гладијатор + 13h 49' 10″
12   Фердинанд Пајан (FRA) Шампејраш + 19 ч 09' 02"
13   Жил Жирб (FRA) ЈЦ Сајкле + 23 ч 16' 52"
14   Изидор Лешартје (FRA) Гладијатор + 24 ч 05' 13"
15   Јозеф Фишер (GER) Дијамант + 25 ч 14' 26"
16   Александре Фуро (FRA) + 31 ч 50' 52"
17   Рене Салес (FRA) + 32 ч 34' 43"
18   Емил Мулен (FRA) + 49 ч 43' 14"
19   Жорж Борот (FRA) + 51 ч 37' 38"
20   Пјер Десваже (FRA) + 62 ч 53' 54"
21   Арсен Мијошо (FRA) + 64 ч 57' 08"

РеференцеУреди

  1. ^ а б Augendre 2016, стр. 108.
  2. ^ Eclimont 2013, стр. 11.
  3. ^ а б в г д ђ е ж з „1903 Tour de France”. velopeloton.com. Приступљено 10. 11. 2017. [мртва веза]
  4. ^ James, Tom (4. 4. 2001). „The Origins of the Tour de France”. VeloArchive. Архивирано из оригинала на датум 4. 05. 2009. Приступљено 10. 11. 2017. 
  5. ^ „1903: Maurice Garin wint eerste Tour” (на језику: холандском). 19. 3. 2003. Архивирано из оригинала на датум 4. 05. 2009. Приступљено 10. 11. 2017. 
  6. ^ Noakes, T. D. (2006). „The limits of endurance exercise”. Basic Research in Cardiology. 101 (5): 408—417. doi:10.1007/s00395-006-0607-2. Приступљено 10. 11. 2017. [мртва веза]
  7. ^ а б в г McGann, Bill; McGann, Carol (2006). The Story of the Tour de France. Dog Ear Publishing. стр. 4—10. ISBN 978-1-59858-180-5. Приступљено 10. 11. 2017. 
  8. ^ Desgrange, Henri (19. 1. 1903). „Le Tour de France”. l'Auto (на језику: француском). Приступљено 10. 11. 2017. 
  9. ^ а б в г д „Réglement du Tour de France 1903”. L'Auto (на језику: француском). Mémoire du cyclisme. Архивирано из оригинала на датум 20. 03. 2012. Приступљено 10. 11. 2017. 
  10. ^ а б в г д ђ „1er Tour de France 1903” (на језику: француском). Mémoire du cyclisme. Архивирано из оригинала на датум 4. 5. 2009. Приступљено 10. 11. 2017. 
  11. ^ Wheatcroft, Geoffrey (2003). Le Tour: a history of the Tour de France, 1903–2003. Simon & Schuster. ISBN 978-0-7432-3110-7. 
  12. ^ а б Augendre 2016, стр. 5.
  13. ^ Woodland, Les (2003). The Yellow Jersey Companion to the Tour de France. Yellow Jersey Press. стр. 264. ISBN 978-0-224-06318-0.. 
  14. ^ Augendre, Jacques (1996). Le Tour de France: Panorama d'un siècle (на језику: француском). Société du Tour de France. стр. 9. 
  15. ^ „Le Tour de France - Un incident Garin-Augereau”. Le Populaire (на језику: француском). Archives municipales de Nantes. 17. 7. 1903. Приступљено 10. 11. 2017. 
  16. ^ Torgler, Benno (2007). „"La Grande Boucle": Determinants of Success at the Tour de France”. Journal of Sports Economics. 8 (3): 317—331. doi:10.1177/1527002506287657. Приступљено 10. 11. 2017. 
  17. ^ „Les forces en présence”. lagrandeboucle.com (на језику: француском). Приступљено 10. 11. 2017. 
  18. ^ Lagrue, Pierre. „Garin Maurice (1871-1957)”. universalis.fr. Приступљено 10. 11. 2017. 
  19. ^ Vespini 2013, стр. 19.
  20. ^ Vespini 2013, стр. 23.
  21. ^ Vespini 2013, стр. 41.
  22. ^ Vespini 2013, стр. 46.
  23. ^ Vespini 2013, стр. 38.
  24. ^ Vespini 2013, стр. 43.
  25. ^ Vespini 2013, стр. 45.
  26. ^ Thompson, Christopher S. (2006). The Tour de France: a cultural history. University of California Press. стр. 36. ISBN 978-0-520-24760-4. 
  27. ^ „1903 Tour de France”. Bike Race Info. Doa Ear Publishing. Приступљено 10. 11. 2017. 

Спољашње везеУреди